Аутор: Проф. др Борис Стојковски, историчар
У Османској империји, током готово целог њеног постојања наилазимо на институцију ропства, а самим тим и трговину робовима. На селу није било много робова који су радили на великим плантажама, док су у граду робови били коришћени у свим сферама друштвеног и економског живота. Почевши од двора самог султана, врховног господара не само Империје, већ и халифе, господара свих муслимана, браниоца ислама и газије, као и наследника самог Посланика Мухамеда, падишаха и хункијара како су све биле титуле које су османски владари носили. Намесници, старешине и достојанственици у државној управи били су султанови робови. На двору су стицали посебно образовање, а када заврше бивали су постављани на високе дворске и државне функције. Такав систем имао је назив кул односно робовски систем.
Овакав османски робовски систем био је примењен и на целу државну управу, па тако и сви бегови и управници провинција морали су да држе пратњу у складу са својом моћи и утицајем. Робови су улазили и у администрацију и бирократију Османске империје, да би неки догурали и до великог везира. Најспособнији од њих су бирани, пролазили посебну обуку и образовање и били су чак и на високим положајима. Подсетимо, уосталом, да је и сам Мехмед-паша Соколовић постао у једном тренутку велики везир.
С продором Османлија у Југоисточну Европу, заробљавање људи и трговина робовима су знатно оживели. За турском војском долазили су трговци који су куповали хришћане, потом их препродавали по великој цени или чекали да их откупи фамилија. Робови су одвођени на тргове где су продавани, или на камилама или везани ланцима. На путу до власника, многи су умирали. Када су Турци Селџуци 1336. под командом Андроника III опустошили област између Берата и Јанине одведено је 1.500.000 грла стоке, на хиљаде коња, жена и деце. Део је преко Македоније завршио у Цариграду, део је од Селџука откупио цар. Део робља је, пак, продат Албанцима, али део је био послат и у далеку Анадолију.
Када је 1446. освојен Патрас, становништво које није побегло Турци су претворили у робове. Верује се да је са Пелопонеза приликом повлачења у Тебу Мехмед Освајач повео и 6.000 заробљеника. Када је освојен Цариград наведена је у неким изворима, вероватно додуше претерана бројка од 60.000 заробљеника.
Сем овог начина регрутовања робља и робиња и класична трговина робљем, каква је постојала и другде на Медитерану, постојала је у Турској. Лука Анталија све до освајања Египта 1516–1517. године је била и један од највећих центара трговине робљем, из њу су извожени бели, а увожени преко ње црни робови. Кафа, некадашња ђеновљанска колонија и један од главних магацина за снабдевање Европе разним артиклима, међу којима и људским месом, била је важан трговачки град и за Османлије. И после пада Византије, у Кафи се 1490. године могло сретати грчких и италијанских трговаца, посебно Млетака. За Османску империју важна пијаца робова је била и Тулча у данашњој Румунији, на ушћу, односно у делти Дунава. Робови су били важан објекат међународне трговине Османлија. Међу њима је било Словена заробљених у рату, Африканаца, црног робља из подсахарских области, али и заробљеници из централноазијских степа. За ову прилику даћемо један преглед трговине робљем у османској Бурси крајем средњег века.
Бруса (Бурса) је тек после освајања Константинопоља била главно трговачко средиште. Она је још у време султана Мурата I (1362–1389) била важна као резиденција/престоница тих првих османских владара, али је њен значај порастао тек када је на целом простору некадашње Византијске империје успостављена нова Османска држава. После победе код Никопоља 1396. године турске чете упадају у Срем и пљачкају га. Турци су разорили многе градове, а њихово становништво, као нпр. и становнике из Сремске Митровице одвели су управо у Бурсу и ту их продали као робље. Бурса је 1486–1487. године имала популацију од 6.457 домаћинстава, била је значајан текстилни центар и имала врло богат и интензиван економски и пословни живот. То се рефлектовало и на трговину људским бићима, која је постала значајан аспект економског живота града.
Највише робова долазило је са Балкана, а чак и султани су неке своје заробљенике радије продавали у Бурси, него у Цариграду. Бургундски путописац Бертрандон де ла Брокијер ју је посетио и описао трг на коме су се продавали људи. Поред базара на коме се продају тканине, свила и бели сапун постоји покривен трг на коме се продају хришћани оба пола, које посађују на клупе. Купци виде само лице и шаке, евентуално руке код жена. У Бруси је и сам Брокијер узео једног Шпанца, потурченог роба и одвео га у Цариград.
Што се тиче трговине током последњих декада XV века, она је изгледала овако. Трговци су имали свог управника (kethüda) који је узимао две акче по продатом заробљенику. Број продатих робова је био око 6.000 годишње на базару или око 17 дневно. Mükatebe je био уговор између роба и његовог власника, у коме се власник обавезује да ће ослободити роба ако овај обави одређени посао, одслужи неко време код њега или се откупи за неку суму новца. Податак који је изнет је добијен на основу прихода управника. Наравно, нису све трансакције записиване. Међутим, ми не знамо да ли је постојала још нека такса, као ни новац који је одлазио државној благајни, а постојао је и порез на продају. Са свим овим подацима може се закључити да је број продатог могао бити и 4 пута већи.
У трговини робљем веома активно су учествовали и сами султани, дакако, преко својих изасланика. Бајазит II је 7. септембра 1488. у Бурси продао двојицу мађарских робова. Главни извор за робље био је рат, али се у Бурси запажа једна занимљивост и контрадикторност, а то је да како нека провинција бива освојена, тако опада број робова пореклом из те земље. Могуће је да је у питању дервшима, односно код нас познати данак у крви који постаје извор за робове, као и заробљавање девојака за хареме. Бурса је била велики међународни центар трговине робљем. Кроз црноморске луке долазили су бродови који су превозили робље са Кавказа и других црноморских народа. Највише бродова је пролазило кроз луку Керпе, затим Самсун, Бендерегли и друге.
Што се етничке структуре робља тиче, у Бурси је доминантно било робље са Балкана, као и словенско робље уопште. Од 1455–1456. године највише је било српског робља, чак 119 Срба, док је следећа групација робова грчког етничког са 97 продатих или ослобођених робова. За Србе се користи и термин Лази, што се можда односи и на кнеза Лазара којег османски извори називају Лазоглу, али је можда у питању и неки архаизам. На попису робља одвојено се помиње робље из Босне, њих има 57, а занимљивост је свакако постојање саксонског и франачког робља, додуше у врло малом броју. То би најпре могли бити неки западњаци који су живели на Леванту и Медитерану. Постоје наводи и о робљу из Етиопије и Индије. Ово робље су у Бурсу највероватније довели персијски трговци. Робове су махом куповала приватна лица, у 72 случаја. Поред ових етничких скупина, робља је било и из Магреба, Мађарске (49), а и Влаха, Бугара (свега 33 иако је Бугарска одавно освојена), као и кавкаског и кримског. Од 215 робова којима се наводи пол за 1455. годину и наредну годину такође, 115 је мушкараца, док је робиња нешто мање, тачно стотина. У овом регистру наилази се и на робље продато ван Бурсе, један дечак је продат у Једрене, три девојчице и дечак у Галипоље, једна девојка у Скопље и једна у Гонен (Gönen). Алеп и Кајсери су такође били одреднице за робље, а у овом потоњем завршила је једна босанска робиња.
За годину 1472. бурсански акти помињу мање робља, 170 укупно, од којих босанског има највише и то 63. Срба има много мање, свега осамнаесторо. Овде видимо да се број робља из Србије смањио после пада Деспотовине, него у време претходних списа који су временски претходили потпуном покоравању Србије. Наилазимо и на херцеговачко робље, као и хрватско што је све везано за османске походе на ове крајеве и борбу против Косача и другог преосталог племства које се могло супротставити османској најезди, додуше безуспешно. Недоумица која постоји је о пореклу роба које се назива славонско или словенско, с обзиром на арапски начин читања, нисмо у стању да утврдимо да ли се ради о Славонцима, Словенцима и уопштено о Словенима. Вероватно је односи на неку општу одредницу која може да обухвата најразличитије словенске територије и државе. И овде наилазимо на индијско робље, али за разлику од претходног регистра нема помена црног робља или етиопског, као ни Африканаца придошлих из Судана, Северне Африке, Магреба итд. Робље је продато и у Цариград, Токат, Аксарај и Симав. Године 1478. на базару у Бруси 126 случајева продаје људи је забележено, 74 робова и 54 робиње, међу којима доминира босанско (44), али и робље код којег нема забележено порекло (28), а потом албанско (18) које се сада јавља. Робља другог порекла има углавном испод пет случајева. Балканско и словенско робље је најбројније, од чега Срба има свега петоро. Демирчипазар и Кутахја су нови градови на попису оних где је одлазило робље, поред Анкаре, Цариграда и Токатија. Следећи регистар који је сачуван у Бурси је за 1484. годину. Продато је те године 772 робова укупно, највише босанског (292) и албанског, прецизније 193 Албанаца и Албанки. Овај регистар који се у стручној литератури наводи је значајан и занимљив због појаве седморице аустријских робова.
Остале земље порекла су као и пре, има кавкаског, балканског (Срба 25, 15 мушког пола и десет девојака) и афричког робља, као и Угара. Када анализирамо родну и полну структуру робља, било је 420 робова и 352 жена. Број градова у којима је завршавало робље је велики, сем Бурсе, Токат, Анкара, наравно и Цариград, али и низ других градова су пописани. За 1489. годину је последњи средњовековни регистар који је сачуван. Ни овде се не наводи полна структура, укупан број робова је 654, босанско робље опет предњачи са 205 људи, Албанаца је 120, а Срба до сада најмање, троје их је тек, што сведочи о почетку примене дервшиме вероватно. У прошлом регистру се појавило аустријско, а сада поред њега има и робова означених као Франци, наилази се и на једног чешког роба или робињу. Очигледно све интензивнији ратови са Угарском, али и контакти са Хабзбурзима, освајање Отранта 1481. године, све то доводи до тога да робља из средње и западне Европе има све више на бурсанској тржници робља. Бројни кавкаски народи, као и афрички и азијски, продавани су у робље. То нам сведочи колико је међународна трговина робљем била развијена у Бурси. У овом периоду склапају се уговори и за продају робља за Арабију, као и широм Турске, односно Османског царства, и то до сада највише купопродаја робља ван Бурсе је остварено.
Наредни регистар се односи на почетак новог века, на 1511–1512. годину. Укратко, има 514 помињана робља, 284 мушког рода и 230 женског, највише руског робља, чак 239, Срба свега два, али босанско опет релативно бројно (93). Од нових нација, нотар бележи појаву Пољака као робова. Сем њих, и даље је доминантно кавкаско и балканско робље и на почетку ове нове епохе.
На крају рецимо и неке детаље везане за саму трговину робљем у Бурси. Цена робља била је отприлике слична цени некретнине, и више робова је продато по цени изнад 2000 акчи, него што је то случај са продајом кућа. Иако је 11–13% популације Бурсе имало робље, оно је чинило између четвртине и петине становништва. Робове су могли да приуште само богати грађани и државни чиновници. Деца су обично бивала јефтинија. И немуслимани су могли да купују и поседују робље. Два Франка су забележена како купују робиње. Збио се и случај једног вероватно јерменског трговца који ослобађа Српкињу Јелену 1. јуна 1466. године.
Посебну групацију коју би требао издвојити јесу робиње које су такође играчице и певачице. Од 1479. године па до последње године за коју су истражени регистри, 1512, нотирано је 18 робиња које су имале ове способности. За две се наводи да су Черкескиње, а две су по народности Албанке. За остале није индиковано етничко порекло. Купопродајне уговоре за ове девојке склапали су махом турски трговци и занатлије. Цене се крећу од 185 акчи па чак до 20.000, дакле десет пута у односу на просечну цену робља на бурсанском базару робља.
Највећи број ових податак се зна захваљујући минуциозном и марљивом проучавању извора од стране османисте Халила Сахилиоглуа (1924–2012) који је дуго био водећи стручњак за економску и социјалну историју Османског царства и захваљујући чијем проучавању бурсанске трговине робљем смо и дошли до ових вредних информација.
Остави коментар