Трећег дана Просефеста, 20. априла, у Културном центру Новог Сада, одржано је књижевно вече на којем су говорили српски писац Мирко Демић и хрватски књижевник Слободан Шнајдер. Ученици новосадских гимназија „Јован Јовановић Змај” и „Исидора Секулићˮ имали су прилику да воде разговор и поставе питања двојици књижевника.
Мирка Демића публици „Просефестаˮ представио је професор Филозофског факултета у Новом Саду, др Жељко Милановић.
„Реч је о аутентичном приповедачу, убедљивом и проницљивом есејисти. Био је дугогодишњи уредник часописа Кораци и директор Народне библиотеке у Крагујевцу. Имао сам задовољство да његов пут пратим критикама, а у последње време и студијама. Ако бисмо покушали да сумирамо шта је оно што суштински одређује Демићеву књижевност, чини ми се да би то могли да буду појмови: границе парадокса и неспоразума. ˮ, истакао је др Милановић.
Целокупно Демићево књижевно стваралаштво, по тумачењу др Милановића, може се тумачити преко парадоксологије – која налази да парадокс представља предмет који ставља говорника у тежак положај, јер мора слабију страну довести до победе.
У разговору са гимназијалцима, Демић открива да је идеја за настанак романа Ћутања из Горе настала из усмене песме Калуђерско врело која се заснива на једном есхатолошком предању о настанку Петрове Горе где је спевао чувени прота Никола Беговић.
Овај роман уједно је и први у петокњижју које чине: Молски акорди, Атака на Итаку, Трезвењаци на пијаној лађи и По(в)ратнички реквијем. За књигу приповедака Молски акорди добио je „Андрићеву награду” (2009), за роман Трезвењаци на пијаној лађи признање „Дејан Медаковић” (2011), а за роман Ћутања из Горе награду „Меша Селимовић” (2017). За допринос развоју библиотечко-информационе делатности и културе у Републици Србији добио је награду „Ђура Даничић”, за 2013. годину.
Гимназијалци су своја крајње интересантна и креативна питања и коментаре усмерили управо на роман – фантазмагорију Ћутања из Горе. Такво интересовање младих за овај роман уопште не би требало да чуди, с обзиром на то да су у њему присутни елеменати фолклорне фантастике (карактеристични за бајку), који су, опет, на виртуозан начин измештени из своје „традиционалне матрицеˮ и уз помоћ (пост)модерних поступака; измешани са реалношћу путем парадокса који је у уводу поменуо др Жељко Милановић.
Други део књижевне вечери припао је писцу Слободану Шнајдеру (Загреб, 1948), чија су позната дела: Миниголф (1968), Хрватски Фауст (1982), Енциклопедија изгубљеног времена (2011)…
О аутору је говорила англисткиња др Владислава Гордић Петковић, а у њеном фокусу је био Шнајдеров нови роман Доба мједи – који је добио пет вредних признања („Меша Селимовићˮ, „Мирко Ковачˮ, „Радомир Константиновићˮ, „Петар Кочићˮ и награду „Т-порталаˮ за роман године).
„Овај роман Слободана Шнајдера, жанровски и стилски је разбокорен, има историјску ширину Шолоховљевог Тихог Дона, са доследно преведеном интенцијом посредовања какву је демонстрирао Александар Тишма у свом делу Вере и завереˮ , казала је Гордић Петковић, уз закључак да је реч о роману који је успео да: „у немогући загрљај стопи оно што је подношљиво и страшно и зато је то књига којој се вреди вратитиˮ.
Аутор је открио да је јавни живот овог његовог дела заправо почео у Новом Саду пре нешто више од годину дана. Доба мједи је породични еп који почиње 1770. године насељавањем Немаца у Славонију, те тако и Шнајдерових предака по оцу. У фокусу романа су мушкарац и жена, ликови које је писац обликовао према својим родитељима.
„Мотиви писања су најфантастичнији. Било је потребно да умре двоје људи, да ја зађем у средње доба и да откријем породичну документацијуˮ , објаснио је Шнајдер мотив за настајање своје књиге.
Гимназијалце је највише занимало порекло необичног наслова романа Доба мједи, а Шнајдер је одговорио како је наслов могао да гласи и Доба идеологије, али се ипак определио за другачији назив који би требало да буде алузија на једно место у Библији – која је, сама по себи, ризница метафора и непресушан извор инспирације за једног писца.
Остави коментар