Предавање „Сенка Беле руке – генерал Петар Живковић” одржано je 25. јануара у Kлубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац.
Граовац је на почетку трибине казао да биографија генерала Петра Живковића (1879‒1947), једног од најнепопуларнијих и најинтригантнијих српских и југословенских војних официра и политичара, непрестано буди интересовања најширих слојева српске јавности за њеним свеобухватним испитивањем и тумачењем.
У последњих седам деценија од смрти генерала Живковића, цртице из његове личне и професионалне биографије појављивале су се спорадично и стихијски, а веома ретко као резултат аналитичко-синтетичких истраживања фактографских сазнања која би се могла уобличити у својеврсно методолошки исправно и научно веродостојно историографско дело о овој историјској личности.
– Насупрот причама о скандалозном животу и контроверзама које прате историјска сазнања из биографије Петра Живковића, потребно је да укажемо на чињеницу према којој је задивљујућа каријера овог официра са „високим чином”, политичара и државника, нарочито у међуратном периoду када је представљао „сиву еминенцију” Александра Карађорђевића, заслужила да добије место у темељнијим истраживањима – рекао је Граовац.
Аутор је затим додао да један од разлога због којег генерал Живковић није озбиљније упамћен јесте комунистички режим после Другог светског рата који је каљао његов углед и маргинализовао га. Други разлог лежи у чињеници да српски народ мало зна о својој историји.
Живковић је историјска личност кроз чији живот можемо пратити српску историју у готово целој првој половини 20. века. Учествовао је у Мајском преврату 1903. године, а имао је и важну улогу у збивањима у вези са Анексионом кризом 1908. и 1909. године. Умногоме је битно утицао на Солунски процес 1917. године, имао је својеврсни надређени положај у свемоћној организацији „Бела рука”, те је напослетку био интимус краља Александра Првог Карађорђевића, а онда и први председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потом и Југославије). После успоставе чувеног Шестојануарског режима 1929. године био је и министар унутрашњих дела, војске и морнарице.
Такође је Живковић био човек од поверења и са истанчаним смислом и способностима за организацију. Године 1933. Југословенска радикална сељачка демократија мења име у Југословенска национална странка и он 1936. године постаје њен председник. У влади Николе Узуновића и Богољуба Јевтића био је министар војске и морнарице. Тај ресор добио је и у Стојадиновићевој влади, али се са Стојадиновићем разишао 1936. године и иступио из владе.
После победе комуниста, припремао је планове за контрареволуционарне акције. У Југославији му је суђено у одсуству 1946. године и осуђен је на смрт заједно са Драгољубом Михаиловићем. Остао је сам у изгнанству у Великој Британији, где је и умро 1947. године. Сахрањен је у Паризу.
Остави коментар