Религија и толеранција у мултикултурном друштву – парадокси толеранције

query_builder

Трибина „Религија и толеранција у мултикултурном друштву – парадокси толеранције” одржана је у понедељак 29. јануара у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Љубиша Деспотовић.

У расправама о мултикултурализму, честе су генерализације које воде у два подједнако поједностављена правца. Један се може означити као оспораватељски, а као главни недостатак мултикултурализма наводи његов гетоизирајући карактер, јер наводно у свом крајњем резултату за последицу има гетоизирање мањине и њено онеспособљавање за интеграцију у глобалну заједницу.

Дефиницију мултикултурализма (конкретно се односила на Канаду, Аустралију и Нови Зеланд) дао је Вил Кимлика. Његово разумевање мултикултурализма усмерено је на културно-етничку матрицу мањинских разлика.

– По њему, мултикултурна је она држава коју чине припадници различитих нација и етничких група, без обзира на то да ли су домицилног или имиграционог порекла, иако та карактеристика представља важан аспект личног идентитета и политичког живота предметне заједнице – објаснио је Деспотовић.

У наставку, Деспотовић је навео да постојање религијских разлика није ексклузивни феномен мултикултурализма, али јесте његов важан део.

– Стога, потреба уважавања толеранције религиозних различитости није и не може бити ексклузивитет мултикултурног друштва, иако јесте и треба да буде његова примарна особеност. У једној сложеној заједници каква је Србија данас, која јесте мултикултурна, мултирелигијска и мултиетничка, као и мултиконфесионална, тешко је извести појмовно-дефиницијску доследност, нарочито када су модели мултикултурализма и у свом изворном окружењу остали недовршени – казао је Деспотовић.

У покушају да се дефинише појам толеранције, првенствено у контексту мултикултурног друштва, неопходно је указати на ону теоријску перцепцију толерaнције која је види као однос моћи, указујући на њен репресивни карактер. Тако посматрана толеранција представља позицију моћи која има иманентну могућност да бира између могућности трпљења и могућности насилног сузбијања.

     Најобимније расправе о толеранцији воде се у домену политике, тј. у домену државне политике, као расправе о границама моћи државе.

– Иако доминантно одређена као политички однос моћи, толеранција се упркос својој парадоксалности не може избећи као основни услов за опстанак сваке модерне заједнице – закључио је Деспотовић на крају трибине.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language