ПРИРОДА ПРОЦЕСА КОЛОНИЗАЦИЈЕ ВОЈВОДИНЕ

15/02/2022

Предавања „Југословенске колонизације 20. века у Војводини – узроци, карактер, поређење, променеˮ (3. 2. 2022) и „Промена простора Војводине услед колонизације 1921-1941ˮ (7. 2. 2022), као и трибину „Промене сеоских заједница услед процеса колонизације Војводине у 20. векуˮ (9. 2. 2022), можете погледати на нашем Јутјуб каналу.

Пројекат Колонизација Војводине, који Културни центар Новог Сада остварује у сарадњи са Музејом Војводине, подразумева, између осталог, и серију тематски сродних предавања, усмерених најпре на испитивање природе и одлика процеса колонизације на подручју Војводине. Пројекат је отворен темом „Југословенске колонизације 20. века у Војводини – узроци, карактер, поређење, променеˮ, а говорили су историчари, др Милан Мицић, проф. др Слободан Бјелица и проф. др Саша Марковић. На самом почетку предавања, др Мицић истакао је да се за разумевање данашње Војводине у обзир мора узети шири временски контекст, од 18. до 20. века. Тако у фокус пада, не само поређење узрока и карактера колонизација после два светска рата, него и нужност освртања на овај феномен још из доба Хабзбуршке монархије. Такође, од нарочитог значаја постаје питање оснаживања националног идентитета и прављење недвосмисленог отклона од бивше Аустроугарске државе, о чему сведоче, примера ради, топоними (Алекса Шантић, Карађорђево, Војвода Степа…), али и архитектура, која узмиче од барокне традиције и враћа се византијском лику. Проф. др Слободан Бјелица истакао је да националном аспекту колонизације треба додати још социјални, политички и економски фактор, указавши на утицај и спољно-политичких и унутрашњих проблема посматране територије. Сан Срба са простора Војводине испуњен је, најзад, њеним уједињењем са матичном државом, како је излагање наставио проф. др Саша Марковић, нагласивши да је истовремено дошло и до суочавања са „новом реалностиˮ, коју је донела природа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако је 3. фебруара начета важна тема, на чијем трагу је и наредних вечери у Културном центру Новог Сада расветљавана многоликост колонизације Војводине.

У оквиру предавања „Промена простора Војводине услед колонизације 1921-1941ˮ, одржаног 7. фебруара,  др Милан Мицић пружио је темељан и студиозан поглед на различитости простора Баната, Бачке, Барање, Срема и Славоније у односу на Аустроугарску, осветливши живот људи и насеља која су иницијални импулс за изградњу идентитета нашла у историјском преврату након 1918. године. Исте вечери, уприличена је промоција књиге Колонистичка насеља (1920-1941) поменутог аутора. Ова студија пружа увид у период који је од пресудног значаја за разумевање природе и судбине бројних колонистичких насеља, док, на ширем плану, представља пишчев допринос култури сећања.

На пројекат Колонизација Војводине одговорила је и трибина „Промене сеоских заједница услед процеса колонизације Војводине у 20. векуˮ, од 9. фебруара, чији су говорници, историчари Димитрије Михајловић, др Милан Мицић и др Предраг Вајагић, предочили тематску окосницу процеса колонизације Војводине кроз две етапе и две аграрне реформе.  О првој етапи, која се односи на године после Првог светског рата, говорио је Димитрије Михајловић, истакавши важност контекстуализације формирања колонистичких заједница у шири оквир ондашњих друштвено-политичких околности (крај Великог рата, присаједињење Војводине, оснивање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца). Михајловић наводи да су добровољци колонисти, дошавши из динарских предела, наишли на „тешкоће хомогенизацијеˮ. Наиме, процес доласка и насељавања праћен је особеним психолошким затварањем, те је сваки поглед колониста „према спољаˮ опомињао на „оне елементе који могу да их угрозеˮ, како истиче Михајловић, додавши да је радикална промена у односу на оно завичајно условила сукобе и конфликте који се, у периоду од 1921. до 1930. године, најпрецизније могу означити речју дисконтинуитет. Генезу овог феномена, постепено прилагођавање и отпочињање хомогенизације, могуће је пратити и даље, до Другог светског рата, када судбина колониста бива изложена новом историјском удару. За крај, Михајловић прави сугестиван осврт на идентитет колонисте као појединца који „покушава да створи неку врсту мембране према спољашњем светуˮ, док, на колективном плану, колонистичке заједнице бивају посматране као „тврд орахˮ.

Др Предраг Вајагић своје излагање оријентисао је на другу етапу колонизације. Она је снажно обележена окупацијом, па су процеси отпочети још 1921. године, насилно прекинути 1941. Прогон који је претрпела популација настањена у Војводини, оставио је након ослобођења и, најзад, повлачења немачког фактора, „празнинуˮ, посебно на пољу Бачке и Баната, како је истакао др Вајагић. Колонисти формално добијају земљу, при чему је предност указана народноослободилачким борцима. У годинама после рата, уочљиве су промене и напредак на плану начина обраде земље, постављени су темељи заједничког рада, акценат се преноси на описмењавање становништва док се, од 1953. године, полако гасе сељачке радне задруге и отпочиње фаза индивидуалног рада. Др Вајагић наводи да у овом периоду „колонисти мање-више сами усмеравају будућност насеља у које су дошлиˮ, не занемаривши, притом, да помене конфликте који су тињали како на географској релацији колониста, тако и између колониста и староседелаца. Друга колонизација окончана је деведесетих година прошлог века, када се простор Војводине показао, изнова, као „сигуран просторˮ и када је код ближњих тражена „нада за бољу будућностˮ, како поентира др Вајагић.

Епилог трибине обележио је резиме др Милана Мицића који је, сагледавши две аграрне реформе и две колонизације, истакао да је за приступ овој теми важно уочити како се најмање три феномена формирају: саме заједнице, њихов идентитет и њихов однос са окружењем. Колонисти, посматрани у различитим државама исте територије, бивају маркирани неумољивим променама услед ратова, при чему је немогуће истаћи јединствен модел по ком се у различитим местима одвијала колонизација. Др Мицић је, кроз анализу конкретних примера, понудио кратак преглед динамике процеса насељавања и изградње идентитета на простору Војводине у дијахронијском пресеку. Као питање од фундаменталне важности издвојило се следеће: Шта јесте колонизација? На тај начин, др Мицић позвао је на проучавање „тог мозаика који се ствара у Војводини, мозаика народаˮ, где би се питањима специфичности колонистичких идентитета требало прићи из више углова. Зато је тема миграција „посао за историчаре, лингвисте, етнологе, социологеˮ, како је трибину закључио др Мицић.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања