Tрибина „Војвода Петар Бојовић – јунак и страдалник“, одржана је у среду, 28. новембра, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
Петар Бојовић је био српски и југословенски војвода, један од највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Рођен је 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши, од оца Перута и мајке Радмиле. Имао је четворицу браће и сестру и живели су у веома скромним условима. Године 1867. породица се преселила у Србију, у околину Ивањице.
– Основну школу завршио је у Ивањици, а први разред гимназије у Ужицу. Школовање је желео да настави у Београду. Услед недостатка новца и живећи у тешким условима, као избеглица, обратио се Министарству просвете тражећи стипендију, али је није добио јер му тадашњи министар Стојан Новаковић није изашао у сусрет – објаснио је Граовац и додао да му је помоћ пружио ађутант кнеза Михаила, потпуковник Коста Јанковић, код кога је и живео за време школовања и добијао храну, стан и џепарац.
По завршетку гимназије, определио се за војнички позив. Уписао је артиљерију у Војној школи у Београду у 12. класи, без пријемног испита, као први на листи. Учествовао је у српско-турским ратовима, током којих је био у Штабу Врховне команде.
После српско-бугарског рата, постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година.
У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. Истакао се у биткама код Куманова и Битоља, после којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и у Македонији.
Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем, где је рањен. Од новембра 1914. до новембра 1915. због Тројне офанзиве постао је командант трупа Нових области. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, у децембру 1915. промовисан je у начелника Врховне команде.
За ратне заслуге у пробоју Солунског фронта, 13. септембра 1918. добио је чин војводе. После рата командовао је Првом армијском облашћу до децембра 1920. Именован је за начелника Главног генералштаба Војске Краљевине СХС у марту 1921, а наредне године пензионисан у чин војводе.
Враћен је у службу 1941. и постављен за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је за помоћника врховног команданта југословенске војске младог краља Петра Другог, а после капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата. По ослобођењу Београда, ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен. Убрзо је преминуо, 19. јануара 1945.
Остави коментар