У оквиру циклуса Зеленa дебатa, трибина „Успон и пад српске буржоазије“ одржана је у четвртак 12. септембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и модератор био је Данило Копривица.
Тридесет осма Зелена дебата бавила се успоном и падом међуратне српске буржоазије. Била је то прича о Ђорђу Вајферту, Милошу Савчићу, Саши Адамовићу и Влади Илићу. Реч је четворици људи који су припадали међуратној буржоазији, о трагичном недостатку минимума друштвеног континуитета у смислу постојања, поштовања институција и искустава позитивног наслеђа.
– Ови људи школовали су се у иностранству, што је веома важно ако се има у виду период о којем говоримо и искуства која су из иностранства донели. Сви су били успешни настављачи породичног бизниса који су, потом, значајно унапредили – рекао је Копривица у уводу предавања.
Говорећи о овим људима који су потицали из породица које су кроз више генерација дошле до онога што су имале и што им је револуција однела, односно отела, аутор је додао да су сви били на значајним државним функцијама, али тек пошто су се остварили у великом бизнису. Преплитање економског богатства и државних функција одувек је било присутно.
Ђорђе Вајферт (1850–1937) трећа је генерација пивара у својој породици. Похађао је Велику пиварску школу у Баварској. Са оцем Игњатом на Топчидерском брду саградио је пивару. За исказани патриотизам и јунаштво у српској војсци, где се током српско-турског рада обрео као добровољац, примио је Орден храбрости. Годину дана пре избијања тог рата новац је поклонио за куповину топова за српску армију. Један је од оснивача Народне банке Србије, чији је гувернер био укупно 26 година.
Милош Савчић (1865–1941), родом из Свилајнца, радио је у државним железницама Немачке. Уместо да се прикључи Ајфеловом градитељском тиму, дошао је у Србију и подигао прву српску кланицу, прву парну стругару, прву фабрику вагона и прво осигуравајуће друштво. Прошао је албанску голготу, а са Јованом Цвијићем је у Женеви основао Српски комитет и учествовао је у оснивању Друштва народа.
Александар Саша Адамовић (1877–1938) школовао се у Дебрецину и Клостембергу, а дуже време се усавршавао у Монпељеу, где је упознао и усвојио француску технологију производње вина. Подигао је „Фрушкогорац“ за производњу шампањца. Јавност га памти као градитеља и власника палате „Елита“ у Новом Саду.
Влада Илић (1882–1952), син локалног трговца из Власотинца, школовао се у Бечу и специјализовао за технологију текстила у Ахену. Први је увео осмочасовно радно време и радницима давао зимску помоћ и девојачку спрему. Његови радници обилазили су га после рата у затвору и приредили су му достојанствену сахрану.
– Сви ови људи имали су и пристојну меру у враћању дуга сиромашном српском народу, без чијег зноја свој пословни успех не би остварили. Неки од њих су били изразито велики донатори. Сви су имали пристојну меру у том враћању и, осим једног, имали су срећу да су склопили очи пре него што им је револуција отела оно што су деценијама стварали – закључио је аутор на крају трибине.
Остави коментар