Одржана трибина „Србски дневник и Српска Војводина”

31/08/2018

Трибина „Србски дневник и Српска Војводина” одржана је у петак, 31. августа, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.

Након проглашења Српске Војводине на Мајској скупштини 13–15. маја 1848. године, српски народ је проглашен слободним и независним у оквиру аустријског царства и угарске круне. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и на територијалну аутономију и органе управљања. Након изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца, команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, који је 1844. године био аустријски конзул у Србији, тако да је био веома добро упућен у српско питање.

Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849. године Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат.

У овако „искројеној” Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. За опстанак и развој српске културне, али и политичке свести у Војводини током 19. века, немерљив значај имала је тадашња српска штампа. Период постојања Војводине Србије и након тога и полета српског либералног грађанства временски се у потпуности поклапа са излажењем листа Србски дневник, који је покренуо Данило Медаковић. Србски дневник и дешавања око њега у целости одсликавају реалност српског друштва тог времена како у Хабзбуршком царству тако и у Кнежевини Србији.

Након Мајске скупштине 1848. године Данило Медаковић је преселио своју штампарију из Новог Сада у Сремске Карловце и ставио се у службу патријарха Рајачића и Главнога одбора. У јулу 1852. године Медаковић је покренуо политички лист Српски дневник, уз који је штампао Седмицу као недељни књижевни прилог. Медаковићев популарни начин писања отворио је приступ Дневнику у све друштвене слојеве. За кратко време Српски дневник са Седмицом постао је значајан за политички и књижевни рад српскога народа.  У новинарству је постао познат по увођењу уводног чланка и први је створио већу читалачку публику, брзо дошавши до дотада незамисливих 2.000 претплатника.

Око Медаковићевог листа окупљало се грађанство либерално-демократске, антиклерикалне, проруске и обреновићевске оријентације. У време Кримскога рата Медаковић је 1854. године у новинама жестоко осудио парискога католичког надбискупа, који је хвалио ислам и истицао његову сличност са католичанством и давао му првенство над православљем. Царска власт га је одмах због новинскога чланка позвала на саслушање и забранила му да на сличан начин брани православну веру. Лист је од царских аустријских власти добио три опомене, па је обустављен 1858. године на три месеца, јер је писао у корист Црне Горе, а против Турака, којима је била наклоњена Аустрија. Медаковићу је забрањено да даље уређује лист, али он је то настојао да надокнади издавањем Седмице два пута недељно и додавањем вести у њу. Но, власти су новембра 1858. године забраниле и Седмицу. Пошто више није могао да се нормално бави новинарством, Медаковић је 1859. године продао штампарију и Српски дневник Платону Атанацковићу и преселио се у Београд. Уређивачки посао поверио је Јовану Ђорђевићу.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања