Одржана трибина „Политика проширења ЕУ – између замора од проширења и интеграционог капацитета Уније“

27/05/2019

Tрибина „Политика проширења ЕУ – између замора од проширења и интеграционог капацитета Уније“ одржана је у понедељак 27. маја у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Јелена Тодоровић Лазић, научни сарадник у Институту за политичке студије у Београду.

Политика проширења Европске уније једна је од успешнијих, имајући у виду релативно успешну „трансформацију“ држава Централне и Источне Европе које су од 2004. до 2013. постале чланице ЕУ. Последњих година, политика проширења није високо позиционирана у агенди Уније.

– Разлози су бројни, а одговор лежи у изазовима са којима се суочава Унија, недостатку интеграционог капацитета, али не треба занемарити ни државе чланице, као ни државе кандидате за чланство које се суочавају са одређеним ограничењима у погледу приступања – казала је Тодоровић Лазић на почетку предавања.

Проширење ЕУ била је најуспешнија политика промоције демократије коју је икада спровео спољни актер. Све три стране које учествују у политици проширења – ЕУ, државе чланице и државе кандидати, треба да испуне неке предуслове да би поменута политика била успешна. Неопходни су политички консензус о потреби чланства, интеграциони капацитет и кредибилитет свих учесника у овој политици.

Када је реч о застоју у политици проширења, користе се два слична образложења. Најпре се користио термин „замор од проширења“, а потом је он замењен апсорпционим, односно интеграционим капацитетом ЕУ. Замор од проширења није нови феномен чак ни када се помиње у контексту проширења на Западни Балкан.

– Данас можемо приметити да постоји квалитативно другачија димензија природе приговора које износе они актери који настоје да одуговлаче и обесхрабре проширење на Западни Балкан. Невољност проширења била је присутна много пре него што је наступила економска криза – рекла је ауторка трибине.

Интеграциони капацитет односи се на то да ли може преузети нове чланице у датом тренутку или у одређеном периоду, без угрожавања политичких циљева утврђених уговорима. Има две димензије: спољну и унутрашњу. Капацитет спољне интеграције односи се на претварање држава нечланица у државе чланице и способност ЕУ да придружене државе „трансформише“ да буду спремне за чланство, док се капацитет унутрашње интеграције везује за одржавање кохезије и функционисања ЕУ, тј. њена способност да се припреми за проширење.

У ЕУ је направљен политички амбијент у којем се даљем проширењу приступа с највећим опрезом спрам његовог потенцијалног негативног деловања на унутрашњу политичку и економску кохезију и стабилност Уније. Као главни аргумент у корист споријег и опрезнијег приступа проширењу, укључујући Француску и Немачку као кључне покретаче процеса интеграције ЕУ, појављује се општа забринутост у вези с капацитетом Уније да интегрише нове чланице док се истовремено суочава са сопственом унутрашњом трансформацијом.

– Није непознато само њено место у будућој Унији већ је значајан и интеграциони капацитет ЕУ. Тренутно су оба аспекта пољуљана. Да би спољашњи капацитет био успешан, перспектива чланства мора бити извесна. С друге стране, примери Пољске и Мађарске које својим потезима показују да нису у потпуности прихватиле европске вредности говоре у прилог тези да је унутрашњи капацитет Уније омануо и да се мора порадити на њему у ситуацијама будућих проширења – закључила је Тодоровић Лазић.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања