Трибина „Деспотска демократија” одржана је у петак, 27. јула, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф.
На предавању је било речи о друштвеним силама које утичу на извитопереност демократског поретка, тзв. деспотској демократији. Тај термин је у другој половини 19. века „сковао” велики француски мислилац Алексис де Токвил.
Проучавајући амерички политички систем, Токвил је увиђао одређене аномалије у америчком демократском поретку, указао је на парадокс „деспотска демократија” и поставио питање – може ли деспотизам, уопште, да буде демократски? Токвилов закључак био је да је то не само могуће него и да је потребно да буде такав, јер ако и због најмање ситнице оспоримо суштину демократије, спречићемо могућност да она заживи. Касније, током 20. века, рекао је у наставку предавања Слепчев, појавиле су се тоталитарне идеологије. Неке од њих су харале Европом по неколико деценија, а неке и читав век.
– После Другог светског рата, под утицајем договора великих сила о подели интересних сфера, настали су бољшевички режими, тзв. народне демократије, у многим земљама Источне Европе, од Балтика до Јонског мора, који осим терора нису демонстрирали ништа што би створило призвук демократије у хуманом смислу – казао је Слепчев.
У таквим „демократијама” правна моћ била је увек измештена из парламента који је представљао „пуки фикус”, тј. тело у које је делегирана партијска машинерија да спроводи вољу и одлуке донете на неком другом месту. Пример окрутног диктатора је Стаљин. Кинеска револуција имала је неке особености, али се све дешавало по совјетском моделу.
Послератна Југославија, по оцени Слепчева, није имала превише среће, јер је вољом великих сила предата у руке совјетској интересној сфери. До 1953. била је поприште црвеног терора, када је Тито био приморан да своје погледе усмери ка Западу. Као примере тоталитарног режима Слепчев је навео Албанију у време Енвера Хоџе и Румунију на чијем челу је био Чаушеску.
Други модел деспотске демократије је модел десног (фашистичког) екстремизма у којем се на власт долазило, у већини случајева, на изборима. Управо ти избори служили су вођама да до неслућених граница апсолутизма узму власт у руке (Мусолини у Италији, Хитлер у Немачкој).
Режим Антонија Салазара у Португалији био је ослоњен на Франков режим у Шпанији. Феномен изван европске политичке мапе представљали су исламски режими, а један од најизраженијих био је Хомеинијев фундаменталистички облик власти у Ирану.
Слепчев је указао на то да због савезништва САД-a са Саудијском Арабијом, те због огромног протока нафте, западни теоретичари не доживљају власт у Саудијској Арабији тако ригидном као режим у Ирану.
Остави коментар