Tribina „Milan Stojadinović, ni rat, ni pakt“ istoričara Srđana Graovca, održana je u četvrtak 30. marta 2017. godine, u Klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada.
Na samom početku, Graovac je ukazao na zanimljivu istorijsku koincidenciju da mesec mart u našoj prošlosti ima poseban značaj, jer je obeležen sudbinski važnim događajima koji su uticali na budućnost srpskog naroda. Predavač je podsetio na NATO agresiju na našu zemlju koja je počela 24. marta 1999. godine, zatim na atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića (12. mart 2003. godine), kao i na datum smrti predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića u Hagu (11. mart 2006. godine).
– Međutim, jedan događaj se po svojoj važnosti ipak izdvaja u odnosu na ostale, a to je odluka srpskog naroda da 27. marta 1941. godine podrži vojni puč i gotovo jednodušno odbaci pakt sa Hitlerom i tim činom praktično krene u konfrontaciju sa, u tom momentu, najmoćnijom i najokrutnijom silom na Starom kontinentu – rekao je Graovac.
Ova odluka dovela je do toga da se plamen Drugog svetskog rata proširi i na Kraljevinu Jugoslaviju što će imati tragičan ishod po celokupni srpski narod koji će tokom tog velikog sukoba pretrpeti teške posledice okupacije, postati žrtva ustaškog genocida i proći pakao građanskog rata, a sve to zajedno, dovešće do pobede partizanskog pokreta i uspostavljanja komunističke diktature u zemlji.
– Danas, kada sagledavamo ove konsekvence, ne možemo da se ne zapitamo: da li je moglo biti drugačije? Da li je postojao neki drugi način da se ova tragedija izbegne? Jedan od odgovora nam se nameće sam po sebi u liku i delu Milana Stojadinovića, jednog od najznačajnijih i najsposobnijih političara koje je srpski narod imao tih turbulentnih tridesetih i četrdesetih godina 20. veka.
Milan Stojadinović (Čačak, 1888 – Buenos Ajres, 1961), političar, pravnik, ekonomista i profesor univerziteta, ministar finansija u tri navrata, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice; u svom biografskom delu „Ni rat, ni pakt“ već samim naslovom naznačio je šta je, po njegovom mišljenju, bila jedina ispravna spoljna politika, koja je u tom dramatičnom trenutku mogla spasiti jugoslovensku državu od uništenja u vihorima Drugog svetskog rata.
Po završetku rata, Stojadinović prvo odlazi u Brazil, a 1948. godine u Argentinu, gde će provesti ostatak svog života. Tamo se bavio poslovima iz oblasti privrede, a radio je i kao savetnik jedne regionalne vlade. U međuvremenu je razvio svoje privatne poslove i pokrenuo list „Ekonomist“, ali u radu srpske političke emigracije nije uzimao značajnije učešće.
U emigraciji, Stojadinović je preživljavao veliki lični duhovni nemir prouzrokovan brigom zbog neizvesne sudbine njegove porodice u komunističkoj Jugoslaviji. Umro je u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961. godine. Do kraja života, tajno je održavao vezu sa jugoslovenskim vlastima kojima je pomagao u borbi protiv Hrvatske, ali i drugih emigracija, kao što je svojim iskustvom i vezama pomagao napore nove Jugoslavije u oblasti ekonomskih poslova.
Za kraj predavanja, Graovac je ostavio ključnu dilemu: ko je bio Milan Stojadinović? Da li je bio anglofil ili germanofil? Da li je bio patriota ili izdajnik? To su pitanja koja i danas izazivaju kontroverze.
– Činjenice pokazuju da je u kulturološkim, obrazovnim i duhovnim stremljenjima, svakako bio anglofil. Nemci su to shvatili tek 1942. godine što je uočljivo u izveštajima Gestapoa koji je za vreme rata vodio istragu o Stojadinoviću. Podržao je Italiju tokom Tršćanske krize, što govori o tome da je u političkom smislu bio blizak i Rimu, a pomagao je komunistima posle rata, iako je do kraja života imao izražena antikomunistička ubeđenja – naveo je Graovac.
Iz svega što se moglo čuti na ovoj tribini u kojoj je svojim brojnim pitanjima učestvovala i publika, Graovac je izveo zaključak: Milan Stojadinović je uvek bio na strani pobednika i svojih interesa. Zbog toga je on, pre svega, kada je srpski narod u pitanju, jedna velika propuštena šansa, jer je svojom mudrom politikom neutralnosti mogao Jugoslaviju i srpski narod spasiti od učešća u tom pogubnom ratnom sukobu koji je imao tragične i dalekosežne posledice po srpski narod. Posledice propuštenih šansi, osećaju se i danas.
Ostavi komentar