ОДРЖАНА ТРИБИНА „ГЕОПОЛИТИКА ЈЕЗИКАˮ

29/05/2017

Трибина „Геополитика језикаˮ аутора проф. др Љубише Деспотовића, одржана је у понедељак, 29. маја у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада.

На почетку предавања, Деспотовић је подсетио на чињеницу да  геополитичка функција језика има незаменљиву функцију у политичком конституисању националних идентитета. У последња два века у Европи, а и на простору бивше Југославије, ова функција нарочито је значајна у фазама закаснеле националне конституције, у периоду бурних процеса стварања синтетичких националних идентитета.

– Ти процеси имали су наглашену геополитичку димензију, јер је иза њих увек стајала значајна улога спољнополитичког фактора, нарoчито великих држава у региону Средње и Југоисточне Европе, као и наглашеног утицаја великих религијско-конфесионалних организација (цркава) – истакао је Деспотовић.

  Колико ће ова димензија и функција језика постати важна, показују и последњи догађаји који су се одвијали на згаришту бивше Југославије, када су се, под притиском великих сила, довршавали давно отпочети процеси крађе и прекрајања српског језика и српске нације, додао је аутор трибине.

Важну улогу у стварању српског националног идентитета одиграо је српски језик као њен основни супстрат, дефинишући судбину српског народа једнако важно, ако не и важније од религијско-конфесионалне димензије и његове касније политичке историје. Борба за стандардизацију српског језика, као основе за настанак модерне националне свести и идентитета српске нације, била је један од најважнијих фронтова у настојању да се конституише и модерна српска државност.

  У  наставку трибине, Деспотовић је казао да су Срби народ који има јасну свест и убеђење да је нација заједница језика. Бројни фактори (религиозна нетрпељивост и искључивост, подстицана разним историјским фалсификатима и крађама) учинили су да српски језик постане један од основних камена спотицања у каснијој националној дефиницији синтетичких нација, предмет спорења и оспоравања, сукоба и размирица.

 Темишварским сабором, 1790. године, Срби згушњавају националну свест око своје језичке посебности, инсистирајући да она мора да има и свој крајњи израз у настанку модерне српске државе. У жељи да истакну и обележе свој национални идентитет, Срби тога времена јасно траже истицање српског имена како у називу нације, тако и у називу језика којим говоре.

– Када Илирског покрета није било ни на видику, јасно се могла уочити снажна идентификација Срба са својим именом и језиком. Они су већ тада јасно исказали свест о свом српском идентитету, инсистирајући да их као такве прихвате и ословљавају  страни путописци, језикословци, географи, државници и други – навео је Деспотовић.

Каснији процеси националног диференцирања на овим просторима, диктирани разним геополитичким интересима и за рачун других нација, а свакако противно српском националном интересу, снажно су се одразили на  српско–хрватске односе. До појаве Илирског покрета ови односи су били готово идилични, без сукоба и спорења, превасходно зато што су Срби и Хрвати живели одвојено, а делио их је пре свега језик, као и етничке територије на којима су обитавали.

Срби су говорили српским језиком и штокавским наречјем, а Хрвати хрватским језиком и кајкавским наречјем. Појава Илирског покрета имала је за циљ присвајање српског језика од стране Хрвата, и то као хрватског књижевног језика, а овим присвајањем језика желели су присвојити и Србе римокатолике, и тако их на једноставан начин прикључити хрватском националном корпусу.

Геополитички, позиција и територијална расцепканост хрватског етничког простора, логиком свог неповољног положаја, терала је хрватску политичку елиту на експанзионистичке кораке.

– Овог узурпаторског експанзионизма великохрватства неће бити поштеђена ни главна територијална матица српске нације, Србија. Каснија историјска догађања у 20. веку само ће на бруталан начин потврдити сваку овде изговорену реч и тврдњу. Геноцид и ратни злочини, покрштавања и егзодус биће судбина српског народа у том веку – истакао је Деспотовић.

Брозов режим се активно укључио у овај староставни геополитички пројекат и то у више димензија. Правећи „државу равнотежеˮ по начелу „слаба Србија јака Југославијаˮ, чији је распад почео још за његовог живота, Јосип Броз је одлучио да формирањем македонске и муслиманске нације стави „тежак противтег на српској вагиˮ.

Срби су, рекао је затим Деспотовић, сами учествовали у свом сакаћењу и ампутацији делова сопственог националног корпуса. Највише преко своје неодговорне политичке елите, али често и преко тзв. интелектуалне елите, која је скривала, прећуткивала или пак активно бранила културну и језичку политику која је преко тобожњег југословенства и приче о заједничком језику озбиљно штетила српском националном интересу.

Друга половина 20. века на простору бивше Југославије, показала се као златно доба настанка и цветања синтетичких нација, које су обе југословенске државе користиле као привремени државни оквир у коме су активно припремале своју коначну националну конституцију.

Ови процеси не би сами по себи били за нас толико интересантни да се нису одвијали у контексту српског националног растројства, деструирајући најважније националне тековине (државу, независност, демократски развој, територије, народ, веру, културу и језик) које је уз бројне жртве и одрицања вековима стварао српски народ.

– Многи од набројаних процеса су за српски национални идентитет постали иреверзибилни, али њихова темпорална реактуелизација налази свој пуни смисао у потреби доследне националне и демократске конституције Србије на почетку новог миленијума – закључио је Деспотовић на крају трибине.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања