Кнез Милош Обреновић – први или други „отац” модерне Србије

13/08/2018

    Tрибина „Кнез Милош Обреновић – први или други ‘отац‘ модерне Србије?” oдржана је у понедељак 13. августа у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.

На почетку трибине, Граовац је рекао да титула „оца модерне Србије”, настала у Српској револуцији, припада Ђорђу Петровићу Карађорђу који је на Сретење Господње 1804. године понео барјак слободе као вођа Првог српског устанка и све до краја био кључна личност у доношењу готово свих одлука важних за судбину устанка.

Међутим, избор Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка био је логичан потез, поготово ако се узме у обзир његов утицај међу српским старешинама који пред османском опасношћу нису напустили Србију.

Милош је рођен 1783. године у селу Средња Добриња у Ужичкој нахији, од мајке Вишње и оца Теодора. После очеве смрти, Милош одлази да ради код свог полубрата Милана, који је у то време већ стекао углед богатог трговца стоком. Године 1805. оженио се Љубицом Вукомановић и са њом је имао седморо деце.

На самом почетку Првог српског устанка Милош, заједно са Миланом, који је био командант и војвода, учествује у ослобођењу Београда 1806. године и Ужица 1807. године. Приликом борби код Ужица, Милош је био теже рањен, али се опоравио. После Миланове  смрти 1810. године у Букурешту, где је боравио као народни депутат, његов брат Милош је постављен за војводу Ужичке и Рудничке нахије.

У Такову 1815. одлучено је да се борба против Турака настави, донета је одлука о подизању Другог српског устанка, Милош је предложен за вођу. Љуте борбе су трајале четири месеца, а Турцима је било важно да се овај устанак што пре угуши, јер су Руси у међувремену „завршили посао са Наполеоном” и почели пажњу да усмеравају на Балкан.

Милош и Марашли Али-паша постигли су договор о српској аутономији. Та борба за аутономију трајала је од 1816. до 1833. године уз велику подршку Русије, те је Милош уз ту подршку, без оружја, остварио све своје дипломатске победе укључујући широку, међународно признату аутономију и територијално проширење. На тим темељима се градила модерна српска држава.

Међутим, на унутрашњем плану имао је велике противнике. Године 1817., Милошев кум Карађорђе вратио се у Србију да подигне устанак, што Милошу није ишло у прилог. Он је проценио да Карађорђе није дошао уз подршку великих сила. Карађорђе је убијен по Милошевој наредби 1817. године.

Данас често постављамо питање чија је улога важнија од ове две неспорно најзнаменитије личности Српске револуције.

– Одговор је јасан: да није било Карађорђеве покретачке снаге, не би било ни Милоша који је своју политичку личност изградио већ у току Првог српског устанка. А да није било Милоша, кога с правом можемо назвати другим оцем Србије, да не беше његове мудрости и стрпљења, можда би све што је покренуо Карађорђе остало само у домену бројних пропуштених шанси српског народа – закључио је Граовац на крају свог предавања.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања