Geopolitika i Haški tribunal

Tribina „Geopolitika i Haški tribunal” održana je u ponedeljak, 22. januara, u Klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač bio je novinar i publicista Milorad Vukašinović.

Haški tribunal okončao je svoju misiju krajem 2017. godine, a sve vreme njegovog rada mnogi su s pravom ukazivali na to da je reč o političkoj instituciji.

Vukašinović je na početku tribine ukazao na to da, sa stanovišta istorije, Haški tribunal nije bio ništa novo „jer je fenomen političkih suđenja imanentan istorijskom procesu, a naročito velikim istorijskim prekretnicama”. U takvim situacijama, politička suđenja služila su da, osuđujući prethodni režim, steknu jednu vrstu političkog legitimiteta. Tako je od antičkog doba do danas.

Zanimljivo je da su pobednici „hladnog rata” na Zapadu, još sredinom 80-ih godina, na osnovu ekonomskih i političkih pokazatelja, pitanje osude komunizma ozbiljno razmatrali – kako osuditi komunizam? Jedan od zaključaka bio je da se kroz „unutrašnje suđenje” nekadašnje komunističke države prevedu u „pobednički zapadni sistem”.

Ta suđenja se nisu dogodila, a komunistički lideri bili su amnestirani od bilo kakve političke, a naročito od krivične odgovornosti. Bilo je u Istočnoj Nemačkoj nekih pokušaja suđenja Erihu Honekeru a u Bugarskoj Todoru Živkovu, ali su ti postupci prekinuti. Oni su mirno okončali svoj život u emigraciji i došlo je do potpune amnestije.

Istovremeno, desio se težak paradoks – formiran je samo sud za bivšu Jugoslaviju i to je sada veliko pitanje na koje mi, uprkos praksi Tribunala u Hagu, još uvek nemamo odgovor. U završnim komentarima u Hagu, često je isticano da je jedan od ciljeva tog suda – pomirenje među narodima bivše Jugoslavije, a tužilac Serž Bramerc je rekao da je Hag imao takvu nameru, ali da je nije ostvario.

Po završetku suđenja predsedniku Slobodanu Miloševiću, pojavio se tekst u dobro obaveštenom glasilu „NJujork tajms” u kojem je  navedeno da je prvi cilj Tribunala bilo „uobličavanje istorije balkanskih ratova devedesetih godina 20. veka”, a drugi cilj bilo je „podsticanje Srba da obustave poricanje zločina”.

Autor tribine podsetio je i na čuvenu rečenicu akademika Čedomira Popova, koji je kao svedok na suđenju Miloševiću u Hagu obrazlagao tezu o navodnoj velikoj Srbiji i upitao tužioca: „A, koliko Srbija treba da bude mala da drugima ne bi bila velika?”

Analizirajući dvadesetčetvorogodišnji rad suda u Hagu, Vukašinović je podsetio i da u nekim presudama nisu govorili o genocidu NDH, nego o „užasnim zločinima”, ali su zato zločine u Srebrenici okarakterisali kao genocid.

Naglašavajući da se naša država nije na odgovarajući način suprotstavila takvom radu Tribunala u Hagu, Vukašinović je dodao da se tek sada, po završetku prvostepenog suđenja generalu Ratku Mladiću, pominje ideja o formiranju instituta koji bi se bavio svom tom građom.

– Ako je bilo ikakve koristi od Tribunala u Hagu, onda je  to činjenica da je na tom „podijumu” izrečeno i ponešto što ide u prilog Srbima i istorijskoj istini – zaključio je Vukašinović.