Геополитика и Хашки трибунал

query_builder

Tрибина „Геополитика и Хашки трибунал” одржана je у понедељак, 22. јануара, у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је новинар и публициста Милорад Вукашиновић.

Хашки трибунал окончао је своју мисију крајем 2017. године, а све време његовог рада многи су с правом указивали на то да је реч о политичкој институцији.

Вукашиновић је на почетку трибине указао на то да, са становишта историје, Хашки трибунал није био ништа ново „јер је феномен политичких суђења иманентан историјском процесу, а нарочито великим историјским прекретницама”. У таквим ситуацијама, политичка суђења служила су да, осуђујући претходни режим, стекну једну врсту политичког легитимитета. Тако је од античког доба до данас.

Занимљиво је да су победници „хладног рата” на Западу, још средином 80-их година, на основу економских и политичких показатеља, питање осуде комунизма озбиљно разматрали – како осудити комунизам? Један од закључака био је да се кроз „унутрашње суђење” некадашње комунистичке државе преведу у „победнички западни систем”.

Та суђења се нису догодила, а комунистички лидери били су амнестирани од било какве политичке, а нарочито од кривичне одговорности. Било је у Источној Немачкој неких покушаја суђења Ериху Хонекеру а у Бугарској Тодору Живкову, али су ти поступци прекинути. Они су мирно окончали свој живот у емиграцији и дошло је до потпуне амнестије.

Истовремено, десио се тежак парадокс – формиран је само суд за бившу Југославију и то је сада велико питање на које ми, упркос пракси Трибунала у Хагу, још увек немамо одговор. У завршним коментарима у Хагу, често је истицано да је један од циљева тог суда – помирење међу народима бивше Југославије, а тужилац Серж Брамерц је рекао да је Хаг имао такву намеру, али да је није остварио.

По завршетку суђења председнику Слободану Милошевићу, појавио се текст у добро обавештеном гласилу „Њујорк тајмс” у којем је  наведено да је први циљ Трибунала било „уобличавање историје балканских ратова деведесетих година 20. века”, а други циљ било је „подстицање Срба да обуставе порицање злочина”.

Аутор трибине подсетио је и на чувену реченицу академика Чедомира Попова, који је као сведок на суђењу Милошевићу у Хагу образлагао тезу о наводној великој Србији и упитао тужиоца: „А, колико Србија треба да буде мала да другима не би била велика?”

Анализирајући двадесетчетворогодишњи рад суда у Хагу, Вукашиновић је подсетио и да у неким пресудама нису говорили о геноциду НДХ, него о „ужасним злочинима”, али су зато злочине у Сребреници окарактерисали као геноцид.

Наглашавајући да се наша држава није на одговарајући начин супротставила таквом раду Трибунала у Хагу, Вукашиновић је додао да се тек сада, по завршетку првостепеног суђења генералу Ратку Младићу, помиње идеја о формирању института који би се бавио свом том грађом.

– Ако је било икакве користи од Трибунала у Хагу, онда је  то чињеница да је на том „подијуму” изречено и понешто што иде у прилог Србима и историјској истини – закључио је Вукашиновић.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language