Понекад се вечери отворе као питање, а у суботу је у Култуном центру Новог Сада прокључала једна необична ноћ, која је отворила врата времену без дефиниције, етикете, без унапред уписаних граница, и прецизних оквира. А то је била ноћ која је заправо имала све: прегршт емоција, садржаја, унутрашњих ломова и малих личних победа.
Средишњи магнет овог догађаја била је реч „Допуштено”, која је те вечери пулсирала кроз зидове Католичке порте, као да је жива. Реч која није представљала само пуки наслов неког пројекта, већ позив на буђење свести о човеку који може и треба да буде оно што јесте и осећа, а не да буде оно што свет жели од њега. Без шаблона. И без очекивања!
Негде на прагу тишине и питања која су „висила у ваздуху”, као комете спремне да падну тачно у нечији немир, публика је у даху слушала говорнике који су мењали ритам вечери својим животним искуствима и личним причама.
Вече је отворила Маја Коропановски, која је блистала на сцени указујући присутнима на чињеницу да некада заточеница туђе бруталности и те како данас може бити симбол нове наде. Њена исповест била је талас који разбија тишину, док је говорила о борби у којој је свака одлука била питање живота или смрти, водећи публику путем којим је и сама голорука ходала против страха. Показала је да се нови живот олако не добија, већ крваво осваја, поручивши женама да нису саме и да им је довољна само једна рука која ће бити светлост у горкој тами.
Други учесник био је Дамијан Ђукић, стваралац и аутор подкаста „Космички путници”, „свемирски путник” међу нама, који је некада живео по матрици, да би се у једном преломном тренутку, окренуо ка дубиозном смислу. Његова прича водила је кроз све оно невидљиво, а личним примерима, говорио је о ситуацијама које су га сваки пут терале да се дубоко замисли, подсетивши да смисао не долази споља, веч се проналази у просторима у које ретко завирујемо. Његов пут водио је кроз психологију, тишину, медитативни покрет и унутрашња преиспитивања.
Трећа учесница остала је мистерија до саме њене најаве те вечери. А традиција пројекта од ове године званично је рођена баш у том тренутку неизвесности. Мистеризни трећи глас био је глас ауторке и координаторке ове вечери, Иване Вујасин, жене чија унутрашња трансформација није само пут, већ сведочанство о аутентичности које се не купује, веч гради – слој по слој, кроз ватру, тишину и одрицања. Својим инспиративним одговорима јасно је показала да истина често кошта, али да једино она ослабађа! Иницијаторка овог несвакидашњег сусрета била је заправо невидљиво огледало вечери, али не оно које враћа рефлексију, већ огледало које поставља питање „Да ли си заиста ту, у свом животу присутан?”
Изненађење вечери била је почасни гост Ана Ранковић, терапеут и креаторка платформе „Лумина”, која разбија калупе модерног света и враћа женама снагу и веру у аутентичност. Жена која је посветила свој живот оснаживању других, говорила је о рањивости као извору снаге, о женама које свет често потискују, о светлости која тиња и онда када мислимо да је пламен угашен…
Вече се није завршило аплаузом, већ позивом да се остане, поприча, и разменом погледа каже оно што речи нису стигле да испричају. Да се тренутак још мало задржи, јер такве ноћи не треба пуштати да пребрзо оду…
Рецимо само: „Хало да ли се…? Или можда не…?“
Видећемо, јер неке вечери нису само догађаји – они су прекретнице!
„Допуштено” је једна од њих.
Остави коментар