Трибина под називом „Затворено небо над Добрицом Ћосићем?” одржана је у среду 28. фебруара у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада. На предавању је о овој теми говорио историчар Милован Балабан.
Добрица Ћосић (1921-2014) један је од најзначајних српских писаца 20. века. Био је политички комесар Расинског партизанског одреда током Другог светског рата, касније агитпроповац, и један од оних који су радили на обликовању комунистичког погледа на свет и који су стварали „ново” друштво у ново-старој Југославији.
Балабан је на почетку трибине подсетио на речи Ћосића да је његова генерација одрастала учећи о херојству предака из Првог светског рата. Та иста генерација, у деценијама које су долазиле, била је увучена у „механизам историје” (стварање СФРЈ, њен распад 90-их година и на крају НАТО бомбардовање 1999. године).
Због тога је Ћосић говорио: „Ја трпим историју”. Крајем 90-их, када се све обрушило на Србе, Добрица Ћосић је почео да заговара тактику за биолошки опстанак Срба.
Балабан је, даље, рекао да је склоност ка сумњи Ћосића терала на преиспитивање, а то је био један од најбитнијих мотива за стварање његовог огромног књижевног опуса, као и мноштва публицистичких списа у којима се хватао у коштац са актуелним питањима тадашње државе.
Ћосићев утицај био је велики и због тога што је управо 70-их година написао капитално дело Време смрти, по којем га познајемо као „српског Толстоја”.
– Почевши од 70-их година па све до стварања вишестраначког система код нас, озбиљни људи су ишли код Ћосића као на ходочашће. Он је био стожер националног окупљања и од тада потиче модел помињања Ћосића као „оца нације” – рекао је Балабан.
Касније, нарочито после пада Александра Леке Ранковића, али и од када је постао академик 1970. године, Ћосић поводом негативних искустава конфедерализоване државе и експеримента комунизма почиње све отвореније да делује дисидентски. Имао је мноштво замерки, како на статус сопственог народа у оквиру Југославије, тако и на свеукупни концепт комунистичке диктатуре на челу са Титом.
Кроз Ћосићеве књижевне јунаке види се да, у циљу модeрнизације и прихватања европских трендова, долази до константног сукоба генерација у Србији као заосталој аграрној земљи. Тако Вукашин Катић напушта Прерово и свог оца Аћима, Иван Катић изневерава оца Вукашина, а читава плејада СКОЈ-еваца напушта идеале својих очева, покушавајући да изгради праведније и боље друштво. Овим је Ћосић кроз своје романе веома добро приказао значај вере код Срба, ма каква она била.
Из тих описа, закључио је на крају предавања Балабан, можемо да назремо да ли се Ћосићу, на крају његовог пребогатог животног искуства, небо коначно отворило, односно да ли је млади револуционар и коренити преобразитељ света успео на крају да преобрази самог себе.
Остави коментар