Četvrti deo: Opsada grada
Autor: Miroslav Jovičin, istoričar
U četrnaestom veku su iscrpljujući građanski ratovi, ekspanzija Turaka sa istoka i Srba sa severa, doveli u pitanje i sam opstanak Vizantije. U Maloj Aziji je nastalo više turskih državica – emirata i bejluka. Emir negdašnje Bitinije, Osman sve ih je ujedinio i dao ime budućoj carevini, a njegov sin Orhan je 1326. godine zauzeo Brusu i uzeo je za svoju prestonicu. Brusa, ili Bursa u jeziku osvajača, bila je važan centar zanatstva i raskršće puteva na istočnoj obali Mramornog mora. U vreme zauzimanja Burse cela Mala Azija je uveliko bila u rukama Turaka Osmanlija. Jovan Kantakuzin je uz pomoć Turaka zagospodario Trakijom i prigrabio carski presto. Sa maloletnim zakonitim carem, Jovanom V Paleologom (1341–1391), sporazumeo se da vlada sledećih deset godina i da mu potom vrati presto. Sporazum su pomutili Mlečani kada su mladom caru ponudili pomoć i nagovorili ga da raskine veze sa Kantakuzinom.
Usledio je građanski rat u kome je stariji Jovan, Kantakuzin, uz tursku pomoć, u bici kod Dimotike 1352. godine, potukao vojsku cara Jovana i njegovih saveznika, Srba i Bugara. Posle te pobede Turci su 1354. godine oteli tvrđavu Cimpe svome poslodavcu Kantakuzinu i prvi put se nisu vratili u Aziju, već su trajno počeli da naseljavaju Balkansko poluostrvo. Ogorčeni građani Carigrada stali su uz legitimnog cara i uz pomoć Đenovljana primorali Kantakuzina da napusti presto. Mletački poverenici su o ovim zbivanjima podrobno izveštavali svoga dužda, govoreći o teškom položaju Carstva. U prvom izveštaju iz 1345. godine navodi se da je Vizantija pred padom i da je samo pitanje da li će njeni ostaci pripasti Turcima ili nekoj hrišćanskoj sili. Drugi izveštač potvrđuje da se Carstvo nalazi u najbednijem stanju i da će ubrzo postati plen Turske i predlaže duždu da Venecija anektira žalosne ostatke romejske države. Ali su Turci bili brži i njihova vojska, prva generacija janjičara, osvojila je Dimotiku i Adrijanopolj 1362. godine, da bi tri godine docnije sultan preneo prestonicu iz Burse u najveći trački grad, promenivši mu ime u Edirne. Posle krvave srpske propasti na reci Marici septembra 1371. godine, Vizantija postaje vazalna država.
Poslednje godine XIV veka samo su produbile agoniju nekada moćnog romejskog carstva, koje se svelo na Carigrad i najbliža predgrađa. Pored prestonice, Vizantijom se zvala još Morejska despotovina na Peloponezu, koja je bila prilično udaljena i nemoćna da na bilo koji način pomogne. Carigrad je opstajao zahvaljujući svojim snažnim zidinama, a odmah ispod njih bio je opkoljen turskim posedima. Nekadašnji megapolis globalnih razmera nalazio se u žalosnom stanju: osiromašen i pust, spao je na 40 – 50.000 bednih žitelja. Sultan Bajazit je rešio da ga opsedne i konačno osvoji ostatke Vizantijskog carstva. U zimu 1393/94. godine sazvao je svoje balkanske vazale u Seru, Srbe, Bugare i neke Grke i objavio da sa Vizantijom stupa u otvoreno neprijateljstvo. Bez obzira na neuporedivu vojnu prednost, sultan je respektovao odbrambene potencijale žrtve i s proleća započeo kombinovanu, pomorsku i kopnenu blokadu Carigrada. Svaki saobraćaj i dotur hrane, druge robe i ljudi sa susednog kopna bio je nemoguć. Nestašica hrane prerasla je u kolektivnu glad stanovništva i slična katastrofalna situacija ponoviće se pred konačni pad Konstantinopolja 1453. godine. Posle neuspelog krstaškog pohoda ugarskog kralja Žigmunda na Osmanlije i poraza kod Nikopolja (1396), Turci prodiru u Moreju paleći i uništavajući sve pred sobom. Izgledalo je da hrišćanski Carigrad proživljava svoje poslednje dane.
Ipak, nenadano stiže privremeni spas i poslednji čas carevine nastupiće pola veka docnije. Azijat iz Kazahstana, Timur Lenka ili Tamerlan (1336−1405), najveći osvajač u istoriji posle Temudžina, u srednjoj Aziji je porazio Zlatnu hordu, zatim preduzeo veliki pohod na Indiju, pa osvojio Persiju, Mesopotamiju i Siriju, da bi u Maloj Aziji stigao na istočne granice Otomanskog carstva. I pored bogatog iskustva u krvavim ratovima, svet u Tamerlanovim osvajanjima toliko pustošenja i masovne smrti do tada nije doživeo. Nikada ranije, a ni kasnije tokom istorije, latinska izreka Vae victis, koja se pripisuje galskom vojskovođi Brenu, nije imala punije značenje. U bici kod Angore 28. jula 1402. godine Mongoli tuku otomansku vojsku Turaka i njihovih vazala, sam Bajazit biva zarobljen, ponižen i umoren. Tamerlan već u proleće 1403. godine napušta Anadoliju i priprema svoj poslednji pohod, na Kinu. Udarac koji je Mongol zadao Otomanskom carstvu imao je dalekosežne posledice: u Osmanlijskom carstvu su izbili teški nemiri među suprotstavljenim feudalnim grupama, kao i sukobi pretendenata oko prestola. Vizantija na umoru je uhvatila nešto vazduha i odložila za kasnije svoj nestanak sa istorijske pozornice.
Kada je 10. novembra 1444. godine došlo do velike bitke kod Varne, bio je to kraj svim lepim nadanjima porobljenih hrišćana da će Turci biti izbačeni iz Evrope. Poljsko–ugarska vojska, potpomognuta mletačkim i dubrovačkim lađama je bila uništena, kralj Vladislav je pao na bojištu, a poginuo je i kardinal Julijan Čezarini, glavni inspirator ovog nesrećnog pohoda. Potpuno obeshrabren, malodušni vizantijski vasilevs Jovan VIII je požurio da čestita sultanu Muratu II pobedu. Međutim, carev mlađi brat despot Konstantin je, ne hajeći mnogo na tursku silu, krenuo da od Murata povrati grčke pokrajine. Sa vojskom je prodro u Beotiju, proširio vlast na Fokidu i dalje, sve do Pinda. Izgledalo je da će se u poslednjem času na prastarom grčkom tlu stvoriti nova grčka država koja će naslediti Vizantiju. Ali smelog despota je brzo stigla srdžba sultana, koji je 1446. udario na njega sa velikom vojskom i brzo prohujao kroz srednju Grčku. Despot je tek kod Heksamileona, obnovljenog bedema na Korintskoj prevlaci, uspeo da pruži jači otpor. Smatra se da su Turci prvi put 10. decembra 1446. godine upotrebili artiljeriju i razbili ovu prepreku, da bi janičari na juriš zauzeli bedem. Turci upadaju na Peloponez, razaraju vizantijske gradove i sela i odvode u ropstvo preko 60.000 Grka. Despot je morao da se pokori sultanu i obaveže na plaćanje danka. Svoj poraz i stradanja svoga naroda, morejskih Grka, despot Konstantin je preživljavao teško i dugo. Nepune dve godine posle bratovljeve smrti, pozvan je u Carigrad da preuzme presto.
Poslednji Paleolog
Poslednji Vizantijski vasilevs, Konstantin XI Paleolog Dragaš proglašen je početkom januara 1449. godine za vizantijskog cara, u svome despotskom dvoru u Mistri na Peloponezu. Nakon proglašenja je 12. marta stigao u Carigrad i preuzeo vlast iz ruku svoje majke. O njemu kao čoveku i vladaru, o vremenu u kome je živeo i vladao i o poslednjim godinama postojanja Vizantije, saznajemo iz Hronikona Georgija Sfrancesa. Sfrances je bio dostojanstvenik i diplomata u službi careva Manojla II i Konstantina Dragaša, sa kime je imao i kumovske veze.
Konstantin je rođen 8. februara 1405. godine u purpurnoj, porfirnoj odaji carskog dvorca u Carigradu, zbog čega je voleo da posle svoga imena stavlja i pridev Porfirogenit (rođen u carskom purpuru). Bio je četvrti od osmorice sinova Manojla II i Jelene Dragaš, ćerke velmože cara Dušana i oblasnog gospodara istočne Makedonije, Konstantina Dejanovića Dragaša. Po majčinoj liniji Konstantin je, kao i brat Jovan VIII, bio čukununuk srpskog kralja Stefana Dečanskog, čija se ćerka udala za sevastokratora Dejana (rodonačelnika Dejanovića i oca Konstantina Dejanovića Dragaša). Princ je odrastao u Carigradu i kao svi Paleolozi bio izuzetno obrazovan. Po svemu je bio Vizantinac, ali je svome imenu sa ponosom dodao zavičajno ime roda svoje majke, Dragaš. Sfrances ga opisuje kao mladića pustolovnog duha, koga krasi obilje duhovne energije i telesne snage. Bio je spretan u jahanju, lovu i veoma hrabar. Već kao sedamnaestogodišnjak, našao se na istorijskoj sceni, u opsađenom Carigradu 1422. godine, kada su Osmanlije po drugi put pokušali da osvoje grad na Bosforu. Odbranom opsađenog grada komandovao je njegov stariji brat i prestolonaslednik Jovan, umesto ostarelog oca Manojla II, koji će septembra te godine pretrpeti jak moždani udar i ostati nepokretan. Do Manojlove smrti 1425. godine umesto njega vladao je Jovan kao savladar, koji dodeljuje bratu Konstantinu titulu despota, novembra naredne godine.
Tokom svoje dvadesettrogodišnje vladavine car Jovan često putuje po Evropi, tražeći pomoć protiv turske opasnosti. Proglasio ja Konstantina za regenta i ostavljao mu vlast i državu, svaki put kada bi odlazio na Zapad, a to bi trajalo po godinu i duže. Za to vreme bi mladi Konstantin vladao gotovo samostalno, uz savetodavno prisustvo majke Jelene. Prvi njegov carski akt bilo je zaključivanje mirovnog ugovora sa Muratom II, 22. februara 1424. godine. U vremenima kada je Jovan bio u zemlji, despot Konstantin je upravljao svojim imanjima Selimvrijom, na Mramornom moru i posedima oko Mesemvrije, na obalama Crnog mora. Širenje italijanskog gospodara Mistre, Karla Toka po Moreji (Peloponezu), pokrenulo je Jovana da krajem 1427. godine povede vojsku na Mistru. Sa njime su jahali despot Konstantin i savetnik Sfrances, koji je nedavno došao kod Jovana u službu. U šestomesečnom ratu Vizantinci su savladali Toka i vratili carske teritorije. Po poslednjoj tački mirovnog ugovora predviđao se brak između Konstantina i Tokove bratanice Madlene, a vraćanje teritorija je bilo vešto zaodenuto u formu miraza, tako da su ti posedi zvanično pripali mladoženji. Svadba je obavljena 1. jula 1428. godine u blizini Patrasa, a neposredno pre ceremonije venčanja lepa Latinka je prešla u pravoslavlje i uzela ime Teodora. Bio je to prvi brak despota Konstantina.
Narednu godinu i po despot se bavio zauzimanjem Patrasa, koji se nalazio uz njegove nove posede, a bio je pod vlašću nekog katoličkog nadbiskupa. Patras je delom uspeo da osvoji, a delom otkupi i u julu 1430. uspostavlja potpunu kontrolu nad njime, kada se predala posada poslednje citadele. U međuvremenu umire despotica Teodora, posle skoro godinu i po braka, ne rodivši despotu naslednika. Četvrtu deceniju XV veka obeležo je sukob Konstantina sa starijim bratom Teodorom II; sukob je naizgled planuo oko prevlastina Peloponezu, ali je ulog bio mnogo veći. Pošto Jovan nije imao potomstvo iz tri braka, počelo je sve glasnije da se postavlja pitanje nasledstva prestola. Po pravilu primogeniture, stariji Teodor je trebalo da nasledi kruni Paleologa, ipak se činilo da joj je mlađi brat bliži jer je uživao veće Jovanovo poverenje i što je bilo presudno, podršku majke. Činilo se da nesuglasice među braćom može da reši samo rat, pa su se svi važni faktori u carstvu, od cara do patrijarha, u tri misije, uprli da izmire zavađenu braću i spreče građanski rat. Braća se sastala u Carigradu 24. septembra 1437. godine i pod strogom rukom majke Jelene, barem formalno, izmirila i dogovorila da Teodor ostane suvereni vladar Moreje, ali je Konstantin proglašen Jovanovim naslednikom. Već u novembru Jovan je u pratnji brata Dimitrija krenuo na Zapad da se prikloni papi, dok je Konstantin ostao u prestonici kao carski namesnik.
Regent Konstantin je vodio zemlju kako uz pomoć carice majke, tako i svojih najbližih saradnika Sfrancesa, Dimitrija Paleologa Kantakuzina i Luke Notarisa, kasnije velikog duksa. Zbog težine pregovora Jovanovo odsustvo se odužilo, a svi izveštaji sa turske strane su jasno govorili da se Murat II i njegove Osmanlije spremaju za ratni pohod. Konstantin zbog toga šalje pismo Jovanu, upozoravajući na opasnost i tražeći da se papa podseti na obećanje da će poslati dva broda sa vojskom kao pomoć Carigradu. Međutim, pomoć nije stigla, kao ni bilo kakav odgovor od cara. Osmanlijska opasnost je za izvesno vreme prestala, jer je moguće da je sultan saznao za papino obećanje. Ne čekajući da vidi rezultate, sultan vojsku ne šalje na Carigrad, već na sever na srpsku Despotovinu i njen tvrdi grad Smederevo. Tri meseca su Turci opsađivali srpsku prestonicu na Dunavu, koja se zbog gladi predala kada je despot Đurađ pobegao brodom u Ugarsku. Od Despotovine je ostalo još Novo Brdo, koje je i dalje pružalo junački otpor.
Nema pouzdanih podataka o tome kakav je bio Konstantinov lični stav prema uniji sa katoličkom crkvom, ali je on verovatno, kao i njegov brat bio spreman da načini takvu žrtvu zarad najviših ciljeva, a to je spas naroda, Carstva i krune. Verovatno je bio dovoljno trezven da sagleda, kako raspoloženje u svome Carstvu, tako i stanje na Zapadu i mogućnost dolaska obećane pomoći, koja na kraju nije stigla. I pored toga, on je pružio otvorenu podršku bratu i uniji, o čemu svedoči pismo pape Evgenija iz aprila 1441. godine u kome ga papa podseća da se, kao i brat Jovan obavezao da obećanu uniju sprovede u delo. Sa druge strane, on je bio miljenik majke i pod njenim snažnim uticajem, a ona je fanatično odana pravoslavlju, prekinula svaki kontakt sa sinom Jovanom, kada je ovaj zvanično postao katolik. Stoga je moguće da je Konstantin u duši bio bliže pravoslavlju nego njegov pokatoličeni brat.
I pored formalnog dogovora Teodora i Konstantina, braća su se i dalje gledala ispod oka. Stigavši na Peloponez, Konstantin šalje najbližeg saradnika Georgija Sfrancesa svome mlađem bratu Dimitriju, koji je upravljao posedima Mesemvrijom i Selmvrijom, sa predlogom da zamene posede. Kada je Sfrances stigao do Dimitrija, ovaj je već sklopio dogovor sa Muratom, koji mu je dao trupe i spremao se, izgovorajući se da ruši uniju, da preuzme vlast u Vizantiji. Dimitrije je uz pomoć turskih trupa započeo ratna dejstva u aprilu 1442. godine. Konstantin je tri meseca kasnije zaplovio ka Lezbosu, po svoju novu suprugu Katarinu, ćerkom latinskog upravitelja ovog ostrva, sa kojom se venčao prethodnog avgusta. Odatle su krenuli ka Carigradu, ali je njihove brodove presrela i blokirala osmanlijska flota, ne dozvolivši im prolaz. Tokom višemesečnog zatočeništva na Lemnosu, Katarina se razbolela i godinu dana posle venčanja umrla. Blokadu nisu uspeli da probiju ni Mlečani sa svojih osam brodova, pa je Konstantin, po drugi put udovac, nastavio put tek kada su se turski brodovi povukli. Stigao je u Carigrad novembra, nakon što je Dimitrijeva opsada odavno propala. Pošto je sa Teodorom, na bratovljev zahtev zamenio imanja, Konstantin postaje gospodar Moreje, u zvanju morejskog despota.
Konstantinov stariji brat i rival, nekadašnji morejski despot Teodor, umire juna 1448. godine na svome posedu u Selimvriji, a 31. oktobra iste godine umire i vasilevs Jovan VIII. Vest o carevoj smrti otvorilo je osetljivo pitanje njegovog naslednika. Jovan je umro usamljen i u postelji, jer udovac je i sam već devet godina, isto tako i u duši, jer su ga zbog preveravanja napustili svi njemu dragi ljudi. Među visokim sveštenstvom, ogorčenim protivnicima unije, nije se našao niko da ga sahrani po pravoslavnom obredu, anatemu je na rođenog sina bacila i majka Jelena Dragaš, vatrena pravoslavka. Okolina caru nije oprostila konverziju, ali mu je ispunjena jedina želja: sahranjen je kao katolik, u grobu voljene žene Marije. Iako je car jasno odredio Konstantina za svoga naslednika, postojala je mogućnost da neki od braće, Dimitrije ili Toma, uzurpiraju presto i oni, gotovo u isto vreme, pre Konstantina stižu u Carigrad. Toma kao najslabija ličnost od braće i sa najmanje popularnosti, nije bio velika opasnost za Konstantinovo nasleđivanje krune, ali to se za Dimitrija nije moglo reći. Dimitrije, koji je odbacio uniju, imao je podršku većeg dela naroda i što je možda tog trenutka bilo važnije, turskog sultana, koji mu je i ranije davao trupe da pokuša da preuzme vlast. Murat II nije imao dilemu: podržaće slabijeg takmaca koji nema uporište na Zapadu, a to je bio Dimitrije, kome se papa nije obavezao na pomoć. Tako bi Dimitrije ostao sam sa svojom krunom, u podeljenoj Vizantiji i bio bi lak zalogaj, kada za to dođe vreme.
Međutim, presudnu ulogu u prenosu vlasti odigrala je carica majka Jelena. Ona je posle smrti sina Jovana preuzela ulogu regenta i vladala do dolaska svoga mezimca i legitimnog naslednika krune, despota Konstantina. Suočen sa voljom autoritativne majke, Toma se pomirio sa stanjem i povukao svoje carske aspiracije. Krajem godine u Mistru su po nalogu carice majke poslata dva emisara, Aleksije Filantropin Laskaris i Manojlo Paleolog Jagros, sa zadatkom da Konstantina proglase za cara i dovedu ga u prestonicu da preuzme vlast. Sa njima je pokajnički otišao i Toma, i kako ceremonijal nalaže, prvi je pao ničice na kolena pred bratom, pozivajući ga da, po volji blaženopočivšeg vasilevsa, avtokratora, prezme svetu krunu Paleologa. Po volji Svevišnjega, Konstantin je 6. januara 1449. godine u Mistri, u despotskom dvoru ili u crkvi Božanske Mudrosti, proglašen za cara svih Romeja, posle čega je krenuo u Carigrad i 12. marta preuzeo vlast iz ruku svoje majke.
Prvi potez novoga cara bio je da potvrdi mir sa Osmanlijama i već posle dve nedelje, njegov je izaslanik Andronik Jagaris, potvrdio sa sultanom mir koji se odnosio i na carevu braću, morejske despote Tomu i Dimitrija. Paradoks Carigrada u njegovim poslednjim godinama bio je taj što najveća opasnost po Carstvo nisu bilo Turci, već unutrašnje prilike u zemlji podeljenoj između pristalica i protivnika Firentinske unije. Upravo zbog te podele, koja je svojom strastvenošću nadilazila sve dotadašnje političke i sukobe drugih vrsta u Carigradu, a samim time i u Carstvu, Konstantin nikada nije organizovao zvanično krunisanje u crkvi Presvete Mudrosti. Ceremoniju krunisanja je mogao da obavi samo vaseljenski patrijarh. Nedaće su ležale u činjenici da je zvanični patrijarh Grigorije III bio pristalica Firentinske unije i kao unijatu nije ga priznavao veći deo sveštenstva i prestoničko građanstvo. NJegovo prisustvo i činodejstvo na takvom događaju moglo je da podstakne protivnike unije na nemire i pobunu. Konstantin je prema pisanju Sfrancesa, razmišljao da se prepusti pravoslavnoj struji i da postavi njihovog sveštenika za patrijarha, ali to bi značilo da se vrata pomoći sa Zapada zauvek zatvaraju. Zbog takvog stanja, Konstantin nikada zvanično nije postao car, pošto je samo proglašen a ne i krunisan, ali to mu nije smetalo da se potpisuje kao Konstantin Paleolog u Hristu verni car i avtokrator Romeja.
Car Konstantin je silno želeo da dobije potomstvo, ne samo iz razloga da popuni presto, već je intimno žudeo da postane roditelj. Poslao je svoje prijatelje, Sfrancesa i Manojla Disipata u februaru 1449. godine da isprose kćer portugalskog kralja, ali se tome braku nešto isprečilo. Posle smrti Murata II 1451. godine Sfrances je probao da za četrdesetšestogodišnjeg cara i kuma isprosi bivšu sultaniju Maru Branković, koja je imala velikog uticaja na svog posinka, novoga sultana Mehmeda II (1451−1481). Sultanija Mara je bila u četvrtoj deceniji života i ponudu je odbila, jer je smrću muža nevernika svoj dalji život posvetila Bogu. Najizvesnije je bilo u pregovorima sa gruzijskim kraljem, sa kojim je postignut dogovor o sklapanju braka između Konstantina i gruzijske princeze. Sudbina je htela da se vasilevs nikada više ne oženi, niti da ostavi vladarsko potomstvo, jer će neka nova, tuđinska rasa sa Istoka davati vladare u gradu na Bosforu.
Poslednjih godina svoje vladavine Konstantin je nastavio sa svojom politikom laviranja između Istoka i Zapada, održavajući što je moguće bolje odnose i sa jednom i sa drugom stranom, nadajući se da će na taj način izvući najbolje za carstvo. Godinu dana nakon njegovog dolaska u prestonicu umire Jelena, koja iako je više od decenije bila monahinja Ipomonija, aktivno je učestvovala u vlasti. Prazna carska riznica naterala je cara da raspiše nove namete, kako bi došao do sredstava za regrutovanje nove vojske i uradio delimičnu obnovu carigradskih zidina. Pošto je tako naneo štetu mletačkim interesima, jedna delegacija iz Venecije je protestovala zbog novih carevih mera i zapretila da će svi trgovci građani Republike napustiti grad i preći da žive i trguju u naseljima kojima gospodare Osmanlije. Carstvo bi tako ostalo i bez dotadašnjih prihoda. Opasnost od odlaska Mlečana povećala se kada su mletački trgovci dolaskom Mehmeda II na vlast odmah požurili da s njim sklope ugovor. Po ugovoru Mlečani su dobili najpovlašćeniji trgovački položaj na teritoriji pod sultanovom neposrednom vlašću i pod vlašću njegovih vazala. Konstantin im je uzvratio pregovorima sa Dubrovačkom republikom, nudeći joj deo grada za njene trgovce uz poreske povlastice. Car time ništa nije dobio, samo je dodatno zakomplikovao situaciju, a carstvo je tonulo sve dublje u propast.
Fatih
Petog februara 1451. godine doneo je tajni glasnik najstarijem sinu sultana Murata, Muhamedu (turska verzija Mehmed), kojem je tada dvadeset jedna godina, vest da mu je umro otac. Ne obavestivši o tome nikoga, ni svoje savetnike ni ministre, uzjahao je lukavi i energični princ svoga najboljeg konja i nagnao ga do Bosfora, odakle se dereglijom prebacio u Galipolje, na evropsku stranu. Tek onde otkriva svojim najvernijima očevu smrt, skuplja ih oko sebe, kako bi unapred osujetio mogućnost da neko drugi postavi svoj zahtev za presto. Četu probranih konjanika vodi u Jedrene gde su ga bez otpora priznali za vladara otomanske države. Već prvi Mehmedov čin kao vladara pokazuje njegovu surovu i bezobzirnu odlučnost. Da bi osigurao svoj položaj na tronu i uklonio bilo kakvu potencijalnu opasnost i konkurenciju iste krvi, naređuje da se u kupatilu udavi njegov maloletni brat. Za njime u smrt šalje i njegovog ubicu.
Vest da je umesto staloženog Murata II turskim padišahom postao mladi, strastveni i slavoljubivi Mehmed, ispunila je Vizantiju užasom. Novog sultana savremenici, koji su ga znali i viđali, opisivali da je istovremeno i pobožan i okrutan, strastven i podmukao, učen i prijatelj umetnosti, koji na latinskom čita dela Cezara i drugih učenih Rimljana, a istovremeno je varvarin koji krv proliva kao vodu. To je čovek s finim melanholičnim očima i dugim i kukastim nosem, koji je istovremeno neumoran radnik, smeli ratnik i beskrupulozni, verolomni diplomata. Sve te opasne sile deluju koncentrisano u jednom pravcu i sa jednim ciljem: da daleko nadmaši svoga dedu Bajzita i oca Murata II, koji su pokazali Evropi nadmoć nadolazećeg turskog poretka. Diplomatskim putem Mehmed ja nastojao da opusti Vizantince i zavara ih obećanjima da će živeti u miru sa carem Konstantinom i njegovom državom. Zaklinjao se Alahom, Prorokom Muhamedom, Kuranom, svim anđelima i arhanđelima, ali pokreti njegovih trupa i tajne diplomaske aktivnosti pokazivale su upravo suprotno. Vizantijski obaveštajni izvori su dobijenim izveštajima pojačavali sumnje, pa je Konstantin obnovio zastale pregovore sa Zapadom. Početkom aprila 1451. godine šalje svoga opunomoćenoga pregovarača Andronika Vrijenija Leondarisa u Italiju.
Andronik je prvo na mletačkom Kritu regrutovao strelce, potom je putovao u Feraru, Rim i na kraju Napulj. Vratio se u Carigrad krajem godine, vidno razočaran, jer nije dobio čak ni obećanja. Pročitavši Konstantinovo pismo o nedaćama koje prate cara na svakom koraku, kod novog pape Nikole V (1447–1455) je izazvalo samo neskriveni prezir. Sa visine i bez emocija, papa odgovara pravim ultimatumom da unija mora da se sprovede bez pogovora. Protivnici moraju da se suzbiju i progone, onako kako svaki veri veran vladar proteruje jeresi. Posebno je naglasio da patrijarh Grigorije III mora da bude priznat od čitavog sveštenstva i poštovan od naroda, kao i da se papino ime spominje u svim molitvama u crkvama na Istoku. Papa se spremao da u Carigrad pošalje izaslanika koji bi proglasio uniju, što je caru pismom potvrdio kardinal Visarion, Grk iz Trapezunta, koji je primivši katoličanstvo živeo u Rimu i pored pape bio najsnažniji glas za pounijaćenje Vizantije. Papa je pretio da će, ukoliko papskom izaslaniku ne bude dozvoljeno da uniju proglasi u crkvi Presvete Mudrosti, baciti anatemu iz đenovljanske Pere i ekskomunicirati sve protivnike unije. Tim činom bila bi uništena i teorijska mogućnost da sa Zapada stigne bilo kakva pomoć.
Sredinom 1451. godine Konstantin je poslao poslanstvo Mehmedu II, koji je u to doba gušio pobunu u Maloj Aziji, i krajnje drsko tražio da se udvostruči godišnja renta koju je dobijao za čuvanje otomanskog princa, Sulejmanovog unuka i Mehmedovog brata, Orhana Čelebi. Orhan je sa svojom svitom i gardom živeo u Carigradu pod zaštitom vizantijskog cara i uz Mehmeda jedini je polagao pravo na presto u Jedrenu. Cilj zahteva nije bila materijalna korist, već da se javno kaže novom sultanu da postoji još neko ko bi mogao da bude sultan i da je taj veliki adut u rukama vizantijskog cara. Mehmedov vezir je primio vizantijsko izaslanstvo u Brusi, i kako pišu prisutni, vezir se toliko rasrdio, da se izderao na poslanike da će im ovo biti poslednje. Kada je Mehmed završio sa pobunjenicima, vratio se u Jedrene i neočekivano hladno odgovorio da će o traženom da porazmisli. Prema turskim izvorima, Mehmed je više no išta želeo Carigrad, ali da u opisano vreme nije bio spreman za odsudni napad na osakaćene ostatke Vizantije. Nepotrebna drskost Konstantinova je učinila da sultan izda naredbu da se Carigrad blokira i da se počne sa prikupljanjem radnika i građevinskog materijala za podizanje tvrđave na Bosforu.
U Carigradu je nastala panika. Konstantin šalje poslanstvo u Veneciju, koje je ponizno molilo dužda da zaboravi na nepromišljene poteze cara i da spremi i pošalje pomoć unionističkoj sabraći na Bosforu, iako između hrišćanstva Istoka i Zapada ostaje da zjapi stari teološki ponor. U opštem beznađu, unionisti su poslednji put pokušali da sprovedu sjedinjenje sa papom, ali su ih pristalice pravoslavlja u velikom metežu sprečili. Jednog decembarskog dana 1451. godine, carigradske pristalice unije doživele su nešto veličanstveno, nešto što nisu očekivali: divni hram Presvete Mudrosti, blistav u mermeru i mozaicima, sprema se za službu velikog izmirenja. Jedan Venecijanac koji je prisustvovao ovome činu, opisuje ga ovako:
Došao je i vasilevs Konstantin, okružen svim dostojanstvenicima svoje države, da bi svojom carskom krunom bio svedok i jamac večne sloge. Golema prostorija, osvetljena nebrojenim svećama, prepuna je: pred oltarom bratski služe Službu Božju legat rimske stolice Isidor, inače bivši kijevski mitropolit i još uvek pravoslavni patrijarh Gligorije. Prvi put se u ovome hramu spominje papino ime, prvi put se istovremeno poji i na grčkom i na latinskom jeziku, dok oba pomirena klera, u svečanoj povorci obilaze oko tela svetog Spiridona. Istok i Zapad, jedna i druga vera čine se zauvek sjedinjene…
Dok se u hramu još mešaju, u galimatijasu unije, pobožni ali neiskreni glasovi zajedničke molitve, nedaleko, u manastirskoj keliji, učeni monah Genadije napada Latine i one Grke koji su izdali pravoslavlje. Licemerje veličanstvene mise i liturgije potvrdilo je dolazeće vreme: kao što većina grčkog sveštenstva nije mislila da se podvrgne papi, tako se ni prijatelji sa zapadne strane Sredozemlja ne sećaju više da su obećali pomoć. Veliki duks Luka Notaris, do smrti odan pravoslavlju, držao je strastvene govore i poručivao protivnicima: …Više volim da usred grada vidim turski turban, nego li latinsku mitru! Nije mogao da zna kako će mu sudbina krvavo ispuniti želju. Bio je to poslednji pokušaj proglašenja unije.
Turcima je do tada pripadala samo azijska strana Bosfora, pa su tako grčki brodovi mogli nesmetano da plove iz Carigrada kroz morski tesnac u Crno more, do žitnih polja Vlaške i južne Rusije. Nakon pobede nad pobunjenim Ibrahimom, emirom od Karamanije, aprila 1452. godine, Mehmed je pokrenuo radove da im zatvori taj prolaz. I ne trudeći se da bilo kako opravda, ili prikrije svoje namere, silnik je stao na tračku obalu, i kod mesta koje će prozvati Rumeli Hisar započeo gradnju tvrđave. Baš u najužem delu gde je nekada gordi Kserks, predvodeći svoje Persijance, prešao preko tesnaca da bi napao Grke. Preko noći dereglijama prevezeno je desetak hiljada radnika na evropsku obalu koja se prema ugovorima nije smela utvrditi. Da bi pribavili hranu, sledećih dana su Turci opljačkali okolna polja, porušili kuće i staru, čuvenu crkvu Svetoga Mihaila, kako bi došli do kamenja za svoju kulu. Kada je lokalno stanovništvo protestovalo tako što su u litiji, pojeći crkvene pesme i noseći ripide iz porušene crkve, kružilo okolo razvaline, otomanski vojnici su ih opkolili i posekli do jednoga. Carigradski Grci preplašeno su slušali priče o nedelima Turaka, tu pred njihovim očima, proklinjali Azijate, molili se i palili sveće. Car je sa svojim stratezima bespomoćno pratio šta se zbiva, kako se njegovom narodu preseca put kojim je pristizala hrana i rušeno ono malo dostojanstva koje mu je preostalo. Diplomatskim poslanstvima nastojao je da odobrovolji Mehmeda i da ga izmoli za prekid izgradnje. Prvo poslanstvo sultan nije ni primio, na šta je car zatvorio sve Turke koji su se zatekli u Carigradu, pa ih je oslobodio da bi pokazao dobru volju. Sultan, naravno, nije imao nameru da bude benevolentan, pa je prekratio ovu mučnu igru tako što je naredio da se vizantijsko poslanstvo utamniči, a zatim ih pogubio. To je bila neslužbena objava rata.
Sam sultan je stalno prisutan na gradilištu, ne mirujući ni danju ni noću, tera nadzornike da gone radnike poput robova, kako bi tvrđava bila gotova do kraja leta. Prvi brodovi koji su hteli da prođu kroz dotad slobodno more, bombardovani su nasred vode topovskom vatrom. Nova tvrđava, Rumeli Hisar, prvobitno nazvana Bogaz kesen, ili rezač grla, završena je u avgustu i nalazila se nekoliko milja zapadno od đenovljanske Pere, nasuprot Anatoli Hisaru, tvrđavi na azijskoj strani Bosfora, koju je izgradio Bajazit I. Dve tvrđave, jedna nasuprot drugoj, dopunjavale su se i preklapanjem dometima svojih topova kontrolisale prolaz Bosforom. Tesnac je na tom mestu najuži, 702 metra, pa su svi brodovi morali da pristanu uz obalu, gde su bili pregledani i naplaćivan im je prolaz. Značaj zatvaranja Bosfora nije toliko bio u dobijanju novca, koliko u onemogućavanju bilo kakve pomoći Carigradu iz kolonija italijanskih gradova na obalama Crnog mora.
Osmanlije su stotinak godina ranije zauzeli Dardanele, i time onemogućili pristizanje eventualne pomoći iz Evrope. Da je prolazak kroz Bosfor bez dozvole bio težak i rizičan, uverila su se krajem novembra tri mletačka broda, koja su pokušali da se provuku bez provere i plaćanja prolaza. Prva dva su uspela da se provuku kroz topovski baraž i uplove u gradsku luku neoštećena, dok je treći potopljen. Preživeli članovi posade sa kapetanom su pohvatani i izvedeni pred Mehmeda u Dimotiki, koji je naredio da se mornarima odseku glave, a da se kapetan Antonio Rico nabije na kolac i izloži pored puta. Ovaj događaj je pokrenuo reakcije vladara na Zapadu: car Svetog rimskog carstva Fridrih III (1440−1493) je poslao Mehmedu pismo u kome mu je zapretio da će ga ujedinjeni hrišćani napasti ukoliko ne poruši Rumeli Hisar i prekine blokadu Carigrada. Pretnja je bila oštra, ali je ostala samo prazna pretnja.
Osmanlijska opsada Carigrada
Sutradan, pošto je tvrđava bila svečano predata posadi, saziva Mehmed sve svoje ministre i paše, pa im otvoreno izjavljuje nameru da napadne i zauzme Carigrad. Ubrzo nakon toga, čitavom turskom carevinom su razaslati glasnici sa naredbom sultana da se prikupe svi ljudi sposobni za oružje. Početkom 1453. godine silna vojska se iz svih delova Otomanskog carstva slegla pred Jedrene. Ne zna se tačno koliko se vojske sakupilo, tačnih podataka iz turskih izvora nema, pa se istoričari spore oko raznih nagađanja. Procene se kreću između 100.000 i 200.000, ali ih je najverovatnije bilo oko 150.000, od kojih je oko 20.000 bilo elitnih janjičara, dok su ostali bili poluregularna vojska, derviši i gazije. Bio je tu svakakav bašibozluk i šljam, napola vojska napola razbojnici i pljačkaši, akindžije i azapi, koje je privukla mogućnost, da u slučaju pobede i predaje grada učestvuju u pljački, iživljavanju i odvođenju stanovništva u roblje. Ali tu su i janjičari, verovatno najbolja pešadija toga doba.
Nakon zajedničke smotre i sastanaka komandanata sa sultanom i vezirima, vojska se kao lenja zmija uputila kroz blato prolećne Trakije ka svome cilju, uz lupu bubnjeva i pisak truba i zurli, zauzimajući usput manje gradove koji su još uvek priznavali vrhovnu vlast Vizantije. Neki su se predavali bez borbe, a neki su pružali otpor, među kojima su Selimvrija i Perint. Na čelu svojih četa, u svečanoj odeći, jaše sultan, i drugog aprila, na Veliki ponedeljak 1453. godine preplavljuje nepregledna osmanlijska vojska tračku ravnicu pred Carigradom, sve do ispod njegovih zidova. Sada se ona spora zmija rasplinula i kao polumesec okružila zidine grada koji su gledali na zapad. Mehmed je svoj raskošni šator postavio spram Romanove kapije i pre nego što će se ispred njegovog glavnog stana zavijoriti barjak sa polumesecem, zapovedi sultan da se po zemlji prostre molitveni ćilim. Bosonog staje na njega, i tri puta se klanja, okrenuvši lice prema Meki i dodirujući čelom zemlju, a iza njega, izgovaraju desetine i desetine hiljada njegovih vojnika, istu molitvu Alahu, klanjajući se u istom smeru i u istom ritmu, moleći ga da im podari snagu i pobedu. Kada ustade sultan, iz poniznog vernika se prope u jarosnog izazivača, iz božjeg sluge nasta gospodar i ratnik… Kroz logor pojuriše njegovi čauši i telali, da uz pratnju bubnjeva i piskavih truba obznane počela je opsada grada, počela je…
Nekoliko nedelja pre počelo je okupljanje otomanske flote kod Galipolja. Sačinjavalo ju je sve i svašta, sve što je plutalo od starih i prepravljenih brodova, do velikog broja novih koji su na brzinu sagrađeni i polukatranisani, posebno za ovu priliku. Izvori se ni ovde ne poklapaju, pa je procena broja plovila u rasponu od 250 do 480 brodova, ali smatra se da je flota mogla da broji najviše dvesta brodova i to bireme, trireme, galije, dok su osnov činile dvadesetak parandarija i sedamdeset pet fusta. U poređenju sa veličinom i snagom nekih evropskih pomorskih sila toga doba, ova flota je nalikovala više na sportsku regatu nego na ozbiljan ratni potencijal, ali za slabašnu Vizantiju bila je to sila. Deset dana pošto su Mehmedove kopnene snage stigle pod Carigrad i započele sa formiranjem obruča, pred gradom su osvanula jedra sa turskim znamenjem. Stiglo je brodovlje iz Galipolja, kojom je komandovao sultanov admiral, poturčeni Bugarin, Sulejman Baldoglu. Odmah je odbrana razvukla teški i masivni lanac između đenovljanske Pere i ostatka prestonice, kojim je zaprečen ulaz u Zlatni Rog, a iza lanca kao aktivna zaštita postavljeno je deset ratnih brodova.
Sada je sultan gledao Grad svih gradova, prvi put iz blizine i divio mu se, kao i krstaši dva i po veka ranije. Pred njime se razvukao snažni, na daleko čuveni bedem koji slovi za savršenog i neosvojivog. Kao krunisan, bio je ukrašen puškarnicama i krunastim grudobranima, zaštićen jarkovima s vodom, čuvan snažnim četvorouglim kulama koje su mnogi carevi u toku prethodnih hiljadu godina obnavljali i doziđivali. Mehmed poznaje bolje od svih iza sebe te zidove i zna njihovu snagu, on se već mesecima, u snu i na javi, bavi samo jednom mišlju, a to je kako da osvoji te neosvojive zidine. Na njegovom stolu nagomilani su crteži, mere, slike carigradskih utvrđenja. On poznaje svaku kulu, svaki breg ispred bedema, svaku kapiju ili potok i sve pojedinosti je analizirao sa svojim inženjerima više puta. I dok je prošle jeseni u Jedrenu noćima planirao opsadu i napad na zidine, bio je svestan svoje jedine slabosti, a to je da topovima koje ima neće moći da probije Teodosijev bedem. Treba smisliti i napraviti jače topove, koji će velikom snagom i brzinom slati veću i težu đulad nego do tada. I objavi sultan da neće mariti novca kako bi, po svaku cenu, dobio jaču artiljeriju.
Nekoliko meseci pre izbijanja neprijateljstava, ponudio je svoje usluge Konstantinu izvesni Urban, ili Orban, Mađar koji je slovio za najiskusnijeg i najveštijeg livca topova u celom svetu. Car i topolivac se nisu dogovorili, jer kao najbolji, Urban traži preko mere za praznu carsku riznicu. Čuvši za objavu, Mađar odlazi Mehmedu i izjavljuje da, ukoliko mu sultan na raspolaganje stavi neograničena sredstva, on će izliti top kakav svet još nije video. Sultanu, koji je ideju da osvoji Carigrad shvatao svojom svetom misijom, nijedna cena nije previsoka, odmah dodeljuje Urbanu radnike i više stotina kola kojim je dovlačena gvozdena ruda u Jedrene. Puna tri meseca priprema majstor sa beskrajnom pažnjom glineni kalup po tajnim metodama stvrdnjavanja, pre nego što se izvelo uzbudljivo izlivanje užarene mase. Delo je uspelo, ogromna topovska cev, najveća koju je svet do tada video, duga preko osam metara, vadi se iz kalupa i hladi. Pre nego što je ispaljen probni hitac po gradu su poslati glasnici da upozore trudne žene i sve one koji se boje grmljavine, da nekako zaštite uši. Ispaliće ga sam Urban, jer ako top ne valja, red je da tvorac sa njim podeli sudbinu. Iz cevi je sevnula munja i iz ždrela nemani izbacila golemu kamenu gromadu od oko četvrt tone, na razdaljinu od jedne milje, i to kameno đule je smrvilo čitav jedan kameni zid. Sultan je bio presrećan, gotovo euforičan, pa se pričalo da je, u oduševljenju, nazvao top Vasilevs i odmah naručio još ovakvih grdosija.
Sada pred sultanom stoji jedan težak problem, a to je kako ovu golemu spravu dopremiti kroz čitavu Trakiju, do carigradskih bedema. Odiseja započinje, ceo jedan narod i čitava jedna armija puna dva meseca, noć i dan, vuče ovu dugovratu neman. Pedeset pari volova upregnuto je u postolje na čijim osovinama, sa tačno raspoređenom težinom leži velika metalna cev. Ispred zaprege ide stotinak radnika koji uklanjaju sve neravnine na putu, a skroz napred, na čelu povorke, jure konjanici, koji su tu da bi sprečili bilo kakav napad. Dvesta snažnih ljudi stalno podupire sleva i zdesna cev koja se stalno preteći klati, dok istovremeno pedeset tesara i kolara neprekidno izmenjuje drvene valjke i svaki, pre nego što ga opet stavi pod tešku konstrukciju, mažu i natapaju uljem. Trakija je zahvaljujući ovom čudu od topa dobila nekoliko novih drvenih mostova. Korak po korak, vuku se karavani kroz tračku stepu, noseći novoizlivene, tek ohlađene cevi, na istorijski dvoboj između hiljadu godina starih bedema istočnorimskih careva i novih topova turskoga sultana. Uz carigradski drum skupljaju se seljani trakijskih sela i kao u čudu, krste se, jer ovaj prizor bio je za njih kao kakvo biblijsko čudo.
Mehmed je naredio da se prvi Urbanov top Vasilevs postavi odmah kraj njegovog šatora i uperi u Romanovu kapiju, za koju je smatrao da je slabija od ostalih. Nekoliko stotina radnika dva dana je kopalo rov ispred linije turskih snaga, iskopana zemlja je košarama tegljena i nasipana iza rova, pa se formirao bedem na kojem je pobodeno drveno kolje, sa šiljcima okrenutim ka gradu. Ovaj bedem je služio kao zaštita od mogućeg protivnapada konjice iz grada. Sultan je svoje trupe podelio u četiri grupe, odredio komandante i pravce napada. Tako je rumelijskom vojskom, vojskom iz evropskih krajeva pod sultanovom vlašću, zapovedao Karadža paša i njegova vojska je zauzela pravac nasuprot Vlaheranskih bedema; anadolske trupe iz Azije predvodio je Ishak paša, postavljajući ih naspram južne strane Teodosijevih bedema, rezervu otomanskih snaga držao je Zaganos paša. Sa druge strane Zlatnog Roga, uz Peru je stacioniran komandant mornarice već pomenuti poturčenjak, koji je postavio flotu u Mramorno more, tako da kontroliše Bosfor i da drži grad pod blokadom sa morske strane.
Odbrana grada
Kada je padišah doveo vojsku pod zidove Konstantinopolja, u gradu je pod oružjem bilo između 7.000 i 8.000 vojnika. Iako sa Zapada nije stigla nikakva organizovana pomoć, nešto latinske vojske, sastavljene od najamnika i avanturista ipak je došlo u pomoć opkoljenom gradu. Đenovljanska republika je poslala dva broda sa četristo boraca, naoružanih vatrenim oružjem, mužarima i arkebuzama. NJih je predvodio Đovani Đustinijani Longo, koji je na putu za Carigrad pokupio đenovljansku vojnu posadu, od oko tristo ljudi sa Hiosa, tako da je 29. januara u Carigrad stiglo sedamsto dobro naoružanih i prekaljenih boraca. Konstantin je sa velikim počastima primio Đenovljane i Đustinijanija imenovao za komandanta odbrane grada i dao mu zvučno zvanje carskog protostratora. Isidor, katolički biskup i nekadašnji unijatski mitrpolit Kijeva i cele Rusije, došao je u grad kao papski legat i sa sobom doveo 200 strelaca koje je u Napulju regrutovao o trošku pape Nikole V. Kao konvertit, nije bio dočekan baš najbolje od strane naroda i sveštenstva Carigrada, pa je rezignirano rekao caru da sada niko ne može da porekne da Sveti otac drži zadatu reč, jer pomoć Vam je stigla, tu sam ja! Mlečani su dopustili da carski oficiri doplove na Krit kao bi regrutovali izvestan broj mornara i vojnika od tamošnjeg pravoslavnog življa. U poslednjem času, odbrani grada u pomoć stižu odvažni zanesenjaci, Španac don Fransisko od Toleda, Đenovljani Mauricio Kataneo i braća Paolo, Antonio i Troljo Bokijardo. Ukupan broj Latina je bio 2.000 ljudi, dok je u carskoj vojsci bilo 4.983 Grka, kako navodi Melisa Šel, u svom delu The Forgotten Empire, pozivajući se na Sfrancesov Hronikon. Uglavnom se vizantolozi vezuju za ovaj izvor. Što se tiče hrišćanske flote, svi izvori navode 26 ratnih brodova, i to deset vizantijskih, pet mletačkih, isto toliko đenovljanskih, tri broda sa kritskim mornarima i po jedan katalonski, zatim iz Ankone i iz Provanse. Svi ovi brodovi su bili na jedra, bez veslača, sa visokom palubom.
Plan odbrane grada sačinili su car Konstantin i Đustinijani Longo i ona je bila podeljena na devet kopnenih i pet morskih sektora:
Car Konstantin i Đovani Đustinijani sa najboljim borcima držali su oblast oko Romanove kapije, Pete vojne kapije; braća Bokijardi su nadgledali teren od Kerkoporte do carskog dvorca; Giljermo Minoto, mletački konzul je sa svojim borcima branio četvrt Vlaherne. Carski duks Luka Notaris i strateg Aleksije Disipatos su komandovali rezervom iza bedema spram kvarta Petra. Mauricio Kataneo je predvodio svoje Đenovljane južno od Dragaša i Đustinijanija, oko civilnog prolaza Romanove kapije, a Teofil Paleolog sa Grcima je držao položaje između kapija Regios i Pege, Filip Kontarini, mletački zapovednik branio je oblast oko Druge vojne kapije. Manojlo sa Đenovljanima držao je potes severno od Zlatne do Orlove kapije, a Dimitrije Kantakuzin, vizantijski strateg je nadzirao delove bedema južno od Orlove kapije i oko Mermerne kule. Tu se završavao niz kopnene odbrane.
Duž morskog bedema na Mramornom moru odbranu su vodili Jakopo Kotarini, mletački zapovednik oblasti oko Studitskog manastira, pravoslavni monasi su branili mesto gde se spajaju nekadašnji Konstantinov i morski bedem do njih; kod Teodosijeve kule, bio je Orhan sa svojom turskom pratnjom. Oblasti oko luke i dvorca Bukoleon branio je Katalonac Pere Hulia; na kraju morskog bedema, prilaz rtu Seraglion čuvao je kardinal Isidor Kijevski. Odbrana Zlatnog Roga i samog zaliva poverena je mletačkom komandantu Alviziju Dijedu, a carskoj floti zapovedao je Gabriel Trevizano. Poslednju liniju odbrane držao je Nićifor Paleolog sa rezervom od oko sedamsto ljudi, stacioniranih kod Crkve Svetih Apostola u središtu grada, tako da je brzo mogao da interveniše tamo gde bi popustila odbrana.
Islamska tradicija ratovanja nalaže da se pre opšteg napada opsađenom ponudi mogućnost časne predaje, i tako moćni napadač pokaže velikodušnost prema opsađenima i želju da se izbegnu žrtve. Držeći se tradicije Mehmed je 7. aprila pozvao grad na predaju, obećavši im sigurnost za njihove živote i imovinu. Konstantinu je ponudio da preda grad, nakon čega bi mu dozvolio da se bezbedno povuče na njegove posede na Peloponezu, u Mistru i da njome upravlja, kao suvereni vladar Morejske despotovine. Na sultanovu ponudu, Dragaš je odlučno odgovorio:
Predaja grada nije niti moje pravo, niti pravo bilo kog pojedinca koji u njemu živi, jer naša je zajednička odluka da izginemo svi zajedno, a ne da spasemo svoje živote.
Napad
Odmah kako je dobio odgovor koji je očekivao, sultan je naredio da topovi, stacionirani u dolini Likosa, otpočnu sa paljbom. Počeo je napad na Carigrad. Polako, ali neodoljivo, počeli su divovski topovi da mrve i lome zidove Konstantinopolja. Prvih dana opsade velikih topova je bilo tek nekoliko i iz svakog od njih moglo se ispaliti pet ili šest projektila dnevno. Pristižu novi topovi, sultan ih postavlja na vatrenu liniju i u oblacima prašine i krhotinama kamena, otvaraju se prve pukotine u bedemima, koji se zarušavaju. Prvi je srušen deo bedema kod kapije Harsios. Opsednuto stanovništvo te noći izlazi na bedeme i krpi rupe raznom drvenom građom, šutom, balama platna i svakakvim materijalom. Turske radne jedinice preko dana zatrpavaju šanac sa vodom, dok građanstvo, isto kao što su krpili rupe u bedemu, tako noću otkopavaju šančeve. Ova praksa noćnih opravki onoga što je preko dana oštećeno i narušeno, potrajalo je svake noći do konačnog pada grada.
Propao je pokušaj Turaka da devetog aprila brodovima probiju lanac na ulazu u Zlatni Rog, pa se posle toga povlače da na bezbednoj udaljenosti od dometa topova sačekaju crnomorski deo flote. Čekajući brodove iz Crnog mora, sultan je sa nešto spahija i janjičara krenuo da osvoji i poruši dva manja utvrđenja, nedaleko od Carigrada, dok je Baldoglu, sa delom flote, poslat da zauzme Prinčevska ostrva, arhipelag od devet ostrva koja se nalaze na severozapadu Mramornog mora, nedaleko od prestonice. Posada tvrđave Terapija nad Bosforom dva dana je pružala otpor Osmanlijama, sve dok je oni artiljerijskom paljbom nisu porušili, pobivši veći broj vojnika, pa se četrdesetak preživelih predalo. Slično je bilo i sa Studiosom, tvrđavom na Mramornom moru, koju su topovi razrušili za par sati i trideset petorica Vizantinaca se predalo. Zarobljenici su sprovedeni do carigradskih bedema i tu pred očima branilaca, svi do jednog nabijeni na kolčeve. Ovaj brutalni čin je kod branilaca izazvao snažne emocije, pa su sa bedema i kula vikali pogrde Turcima, psovali ih, pretili i proklinjali, ali su Turci na sigurnoj udaljenosti, hladnokrvno izvršavali sultanovu zapovest.
Baldogluovoj floti je pružen otpor na najvećem ostrvu Prinkipo, gde se na najvišoj koti, kraj manastira svetog Đorđa nalazila jaka donižon kula, koja je početkom XIII veka podignuta za odbranu od katalonskih almogavera. Posada kule, njih tridesetorica, odbila je da se preda, pa je Bugarin turske vere i imena, naredio da se sa brodova donese nakoliko topova, ali njihova paljba nije uspela da ošteti debele zidove kule. Opsađenima je presudila promena pravca vetra, pa je uz pomoć katrana i sumpora zapaljena trava, a vetar je nosio plamen na kulu. Zapaljivi delovi kule su se zapalili, deo branilaca se ugušio i izgoreo, dok su ostali, u očajničkom jurišu pobijeni. Kao odmazdu za pružanje otpora, Baldoglu je stanovnike ostrva prodao u roblje.
Prvi jak udar na carigradske zidine Turci su učinili tokom noći 18. aprila na razrušeni deo bedema. Pokušali su da spale barikadu od kočeva i tako izbiju u samu rupu u bedemu i kroz nju prodru u međuprostor ili peribolos. Prvi su na Turke poleteli carevi gardisti Grci, a za njima, zatvarajući desni deo pukotine, Đustinijani ispred Đenovljana. Uz njega je bio njegov lični čuvar, ogromna momčina sa Sardinije, trudeći se da bude barem pola koraka ispred svoga zapovednika i gospodara. Došavši na nekoliko koraka do prvih janjičara, Đenovljani ispališe plotun iz arkebuza, a zatim zavitlaše svojim dugim švajcarskim mačevima, tankog ali čvrstog sečiva. NJima uz rame, iz gomile razbijenog kamena i opeke jurnuli su Grci, sa helebardama na gotovs. Prvi red janjičara, koje je odsjaj plamena zapaljenih kočeva prevorio u siluete, povi se i pade pod plotunom, drugi red uzvrati vatrom i sečivom. Tada su ranjena tri Latina i jedan Grk, zahvaljujući grudnim oklopima, hrišćani prođoše bez mrtvih. Janjičari ne uspedoše da ponove napad jer ih sasekoše grčke helebarde. Procep u bedemu bio je odbranjen, Latini ispališe još jedan plotun na Turke koji zastadoše, nekolicina pade, a preživeli nagnaše u beg, praćeni zadovoljnim urlanjem osokoljenih branilaca. To je bio prvi sudar osvajača i branilaca na carigradskom bedemu, izbliza, koji se završio pobedom hrišćana. Petnaestorica koja je jurišala postali su junaci odbrane, i za vojsku i za građanstvo. Barem na tren, javila se nada, stidljivo, ali ipak nada, da se nekim čudom, grad može izbaviti.
Krajnje je vreme da se zapadni svet seti svoga obećanja, vapio je Carigrad. Mnoštvo žena sa malom decom klečale su satima, moleći se pred moštima svetih čudotvoraca u svim gradskim crkvama. Sa svih stražarskih tornjeva, vojnici na straži upiru poglede, neće li se najzad, u Mramornom moru, pojaviti papinska ili mletačka mornarica koja nosi pomoć. I najzad, 20. aprila u tri časa ujutro, zasvetli signal. U daljini su opažena jedra! Nije to bila ona golema armada koju su priželjkivali opsađeni, ali ipak, nisu sami. Gurana vetrom, ka gradu su klizila tri velika đenovljanska broda, a iza njih, četvrti, manji vizantijski brod za prevoz pšenice, koja su ona tri moćna uvela imeđu sebe da bi ga zaštitila. Posle jednog sata čitav se grad tiskao na obalnim bedemima, da pozdrave pojačanje. Mehmed je već uveliko budan, uzjahuje konja i juri u luku, gde leži usidrena turska mornarica, pa izdaje naredbe da se po svaku cenu spreči hrišćanskim brodovima ulaz u Zlatni Rog. Odmah hiljade vesala pljusnu po vodi, lađe naoružane čakljama, bacačima vatre i katapultima koji izbacuju kamenje, stotinu njih napada tri galeona i teretnjak. Ove tera snažan vetar, pa ta četiri velika broda pretiču i gaze turske brodove, koji ih gađaju raznim projektilima i čije razjarene posade strašno urlaju. Veličanstveno, široko razapeta jedra galeona koji plove i ne obaziru se na dreku i paljbu napadača, klize mramornom površimom, na jutarnjem povetarcu, prema sigurnoj luci u Zlatnom Rogu. Četiri galeona već su blizu cilja, ljudi sa bedema mogu da razaznaju svako pojedino lice, i muškarci i žene padaju na kolena, krste se da zahvale Bogu i svetiteljima za još jednu iluziju pobede i spasa.
Već je zazvečao lanac u luci, spuštajući se da propusti pobednike trke, u kojoj su ulog bili životi hrišćanskih mornara, kada najednom, vetar se stiša i stade! Kao da ih je nešto moćno zakočilo zastadoše jedrenjaci, potpuno nepokretni u moru, svega nekoliko stotina metara na dohvat cilja. Uz divlje, pobedonosne krike, baca se mnoštvo turskih čamaca na vesla na četiri broda, koja stojahu kao četiri kipa na površini vode, pa se čakljama privlače uz bokove galeona. Sekirama udaraju po trupovima, da ih potope, dok se uz sidrene lance, zakačene kukama za ograde galeona, penje mnoštvo turskih mornara, bacajući zapaljene krpe u jedra, da ih zapale. Sulejman Baldoglu odlučno tera svoj komandni brod na najbliži galeon, da ga kljunom probije. Đenovljanski mornari sa svojih visokih paluba, zaštićeni oklopima i kacigama, ubijaju napadače sekirama, kamenjem i grčkom vatrom. Sve više napadača pentra se uz bokove galeona i borbi se vidi kraj, čini se da su đenovljanski brodovi izgubljeni. Stravičnog li prizora za hiljade posmatrača na bedemima! Tako izbliza, kao nekada njihovi preci u hipodromu, mogu uživo da gledaju propast pomoći koju su tako željno iščekivali i smrt onih koji su tu pomoć donosili. Zanosom očevica Stefan Cvajg te prizore ovako opisuje:
Uzalud su došli pomagači, uzalud! Očajni Grci na bedemima Carigrada, udaljeni od svoje braće tek toliko koliko se može dobaciti kamenom, stoje i viču stisnutih šaka u nemoćnom besu, što ne mogu da pomognu svojim spasiocima. Neki od njih pokušavaju da divljim gestovima sokole svoje prijatelje u borbi. Drugi pak, uzdigavši ruke prema nebu, dozivaju Hrista i arhanđela Mihaila i sve svetitelje svojih crkava i manastira, koji su u toku mnogih vekova štitile Vizantiju, da učine čudo. Na suprotnoj obali Galate gledaju i viču i mole s istom zanesenošću Turci za pobedu svojih. More se pretvorilo u pozornicu a pomorska bitka u gladijatorsku igru. Sam sultan dojurio je u galopu. Okružen svojim pašama, ujahao je toliko duboko u vodu da je pokvasio ogrtač. Savio je šake oko usta i dovikivao svojima naredbu da po svaku cenu zauzmu hrišćanske brodove. Svaki put kada bi koja od njegovih galija bila potisnuta, grdi on i preti svom admiralu, mašući podignutom sabljom krivošijom: Ne pobediš li, ne vraćaj mi se živ!
Hrišćanski su se brodovi odupirali napadima čitav dan, i borba se bližila kraju, jer im je ponestalo kamenja za katapultove kojim odbijaju turske galije a mornarima, iscrpljenim od besomučne borbe, klonuše ruke. Ne zna se koliko ih je pobijeno i podavljeno, ali Turci jednako nadiru brojniji, sveži i orni. Za sat-dva, ako ih i ne savladaju Turci na vodi, galeone će struja odvući na obalu Pere, koju su zaposeli Turci i onda su izgubljeni. Onda se desilo nešto što je očajnim Carigrađanima izgledalo kao čudo, nešto što je moglo biti samo plod njihovih molitvi i preklinjanja Gospoda: odjednom počinje neko tiho brujanje, ponovo je dunuo vetar i odmah su se usahla jedra isprsila na sva četiri broda. Pramac galeona trijumfalno se uzdiže i jednim udarcem preteče i zdrobi napadače koji su se okupili oko njih. Sada su hrišćanski brodovi i posade spaseni i hiljade ljudi sa bedema kliču pobedi, kada su sva četiri broda ušla u zaliv i iza njih zazveča lanac koji se zateže… Još jedna pobeda!
Celu jednu noć traje zanesena radost opsađenih i jednu noć svi oni veruju da su već spaseni. Opijeni ovim neočekivanim uspehom, bili su uvereni da ih Evropa nije zaboravila i to značajno podiže moral braniocima grada na Bosforu. Tri đenovljanska broda sa zalihama hrane i oružjem poslao je papa Nikola, zajedno sa grčkim brodom, koji je natovario žito na Siciliji. Bila je to teško izvojevana, ali velika pobeda branilaca. Spram izveštaja kapetana grčkog teretnjaka, kapetana Flantanelasa, koji je podneo samom caru, Turci su imali preko stotinu poginulih ratnika i tristotinak ranjenih i povređenih, dok su hrišćani izgubili dvadeset i trojicu, a svaki drugi mornar bio je ranjen.
Prvi poraz turske flote stajao je Baldoglua položaja i časti, a možda i glave. Tokom borbe, u kojoj je hteo da se dokaže sultanu, nastojao je da se nađe u najžešćem okršaju, jurišao sa svojom galijom na galeone i jedino što je uspeo je da bude ranjen kamenom u oko. Pošto su ga, posle bitke izneli sa broda i hećim mu melemima obmotao oko, bio je pozvan pred Mehmeda. Sultan je bio toliko ljutit, da ga takvoga niko do tada nije video, pa je bez suvišnih reči naredio da se Bugarinu odrubi glava. Molio je ovaj padišaha, kleo se u svoga novog boga da je Alah tako hteo, i ne bi mu bilo spasa da se za njegovu glavu nisu zauzeli njegovi oficiri, koji su svedočili o njegovoj hrabrosti i postojanosti u borbi. Mehmed je, po prvi put do tada preinačio svoju odluku i pomilovao osuđenoga. Iako nije ubijen, Baldoglu je ražalovan, njegova imovina je razdeljena janjičarima, a on je batinan po tabanima do krvi, nakon čega je otpušten i prepušten sudbini. Nije se čulo više za njega. Na njegovo mesto kao zapovednik flote i upravitelja Galipolja uzdignut je sultanov mezimac Hamza beg.
Prevlačenje flote preko brda
Pomorska bitka koja je vođena u Bosforu predstavljala je veliki moralni impuls opsađenim braniocima, dok je sultana naterala da traži nova rešenja. Narednih dana on se udaljio od napada na bedeme, koji su i dalje bili izloženi stalnom artiljerijskom paljbom. Noć posle pobede male hrišćanske flote bila je najkritičnija za odbranu grada od početka opsade. Koncentrisani pogoci topova uništili su veliku kulu Vaktinijan i srušili deo bedema koji se naslanjao na kulu, stvarajući prostranu brešu. Opsađeni su sa užasom posmatrali ovaj veliki prolaz, kroz koji bi moglo da prođu tri konjske zaprege uporedo i očekivali opšti napad, koji bi okončao sve. Satima su branioci, nerava zategnutih kao luk, iščekivali turski usov, uz urlanje, lupu bubnjeva i klepet tarabuka, ali ništa se nije desilo. Turci kao da nisu bili svesni kakva im se prilika ukazuje. Sultan nije bio na bojnom polju, a niko od nižih komandanata nije imao hrabrosti da izda naredbu za opšti juriš. Eventualni uspeh doneo bi veliku slavu, dostojanstvo, istorijsku čast i neopisivo velik novac, a neuspehom sve bi to izgubio, možda i glavu sa ramena. Nedostatak komandne inicijative kod Turaka spasao je grad, a razvaljeni bedem je bio naredne noći popravljen gredama, šutom i zemljom.
Za to vreme Mehmed nije izlazio iz svog purpurnog šatora. Satima razrađuje jedan smeli plan, koji ako uspe, svrstaće ga u red genijalnih vojskovođa, Aleksandra Velikog i Hanibala. Proboj hrišćanskih brodova ukazao ja sultanu da grad treba još više pritisnuti sa svih strana, pogotovo sa morske. Zbog toga je neophodno ovladati Zlatnim Rogom, što je bilo nemoguće izvesti bez flote u njemu. Ulaz u zaliv bio je kontrolisan masivnim gvozdenim lancem, za čije uklanjanje bi bilo neophodno zauzeti đenovljansku Peru, ali ovu mogućnost sultan nije razmatrao. Đenova je zvanično bila neutralna, pa njihovi posedi nisu smeli da budu cilj turskih napada i Mehmed je, barem za sada, poštovao ugovore na koje se obavezao. Smišljao je sultan genijalni plan da svoju mornaricu iz Mramornog mora, gde je bila beskorisna, prebaci preko kopnenog jezička u unutrašnju luku Zlatnog Roga. Ta smela zamisao se u prvi mah čini toliko fantastična i neizvodljiva, da ni Vizantincima, ni Đenovljanima iz Pere nije pala na um, niti su je razmatrali u svojim odbrambenim planovima. U mletačkim izvorima nailazi se na pokušaje da se umanji snaga volje i vojnički genije u mladom sultanu. Prema jednom dokumentu, ovo mu je navodno savetovao jedan Italijan u njegovoj službi, koji je Mehmedu ispričao kako su tokom borbi u Lombardiji Venecijanci svoju flotu sa reke Po preneli na drvenim platformama sa točkovima u jezero Garda. Navodno, Italijan je ovo rekao iz dva razloga: da bi zaradio dobar bakšiš i, pošto je iskreno strepeo za sudbinu sunarodnika u Peri, želeo je da odvrati sultana od eventualnog napada na njih. Kako god bilo, Mehmed je doneo odluku, sada je morao da smisli kako svoju flotu da prebaci preko kopna, brdovitog terena, na kome je visinska razlika preko šeezdeset metara.
Sultan je naredio da se potajno dopreme bezbrojne oblice, a da drvodelje izrađuju nešto nalik na saonice, na koje će se pričvrstiti brodovi izvučeni iz mora, kao na nekakav pokretni dok. Istovremeno se hiljade radnika latilo posla da onu usku stazu koja vodi gore na brežuljak Pere, a zatim se spušta ka zalivu, oslobode rastinja i izravnaju za prevoz flote. Da bi prikrio uzavrele aktivnosti i množinu radnika, zapovedi sultan da se danju i noću, preko neutalne Pere otvori snažno bombardovanje, koje samo po sebi neće imati neki učinak, ali će da skrene pažnju i sakrije putovanje brodova uzbrdo i nizbrdo, iz jedne vode u drugu. Da bi dodatno zavarao opsađene, naredio je da topovi tuku po lancu, što je trebalo da navede komandu odbrane da očekuje napad brodova na ulaz u Zlatni Rog. Topovska paljba je stvorila korisnu dimnu zavesu koja je skrivala pripreme obavljane u pristaništu Diplokionu. Izgovarajući se greškom, nekoliko projektila je namerno ispaljeno na bedeme Pere, da bi se sa njih rasterali posmatrači koji bi mogli da opaze neobične aktivnosti i jave odbrani preko puta zaliva. Dok su Vizantinci bili zauzeti očekivanjem napada sa kopna, počelo je bezbroj oblica, dobro namočenih u ulje i u rastopljen loj, da se obrću pod saonicama natovarenim lađama. Jedan za drugim, brodovi se čvrsto uklješteni u svoja ležišta, vučeni bezbrojnim zapregama volova i uz pomoć mornara koji ih otpozadi guraju, prevlače preko brda.
Jednom je sultan rekao: Kada bi ma i jedna dlaka u mojoj bradi znala za moje misli, ja bih je istrgao. Ove reči odaju onu stranu njegovog karaktera koja ga čini tajanstvenim i nepoverljivim prema bilo kome iz njegove okoline. Iz podozrenja proizlaze sve predostrožnosti koje je preduzeo da ovaj poduhvat ostane tajna, kako za mnoge visoke oficire pod njegovom komandom, tako i za neprijatelja. U jednoj noći 22. aprila prevuklo se sedamdeset brodova iz jedne vode u drugu, preko brda i kroz dolinu, sa vinogradima, poljima i šumarcima. Sledećeg jutra stanovnici Carigrada su ostali u šoku: neprijateljska mornarica, kao da ju je sam nečastivi na rukama preneo, pluta ukrašena zastavama, prepuna naoružanih mornara, u sred njihovog zaliva za koji su mislili da je neosvojiv. Sa brodova trešte trube i bubnjevi, Turci kliču i urlaju. Kada su se opkoljeni pribrali od zaprepašćenja, shvatili su da je protiv njihovog najslabijeg dela odbrane sada polovina osmanske flote, da je time ugrožen slabi bok i da se linija odbrane, ionako tanka, sada još više razvlači i stanjuje.
Konstantin Dragaš odmah tog jutra saziva sastanak komandanata odbrane. Na tom sastanku čulo se svakojakih predloga, i činilo se da opsađenima preti ona vrsta poraza koja dolazi iz beznađa, malodušnost i straha. Dolaskom četiri broda pre dva dana, zalihe hrane su se popravile, ali nisu velike, pa bi se smanjivanjem dnevnih sledovanja moglo izdržati više od dva meseca. U međuvremenu možda i stigne obećana pomoć. Sada je, ulaskom Turaka u Zlatni Rog, moral poklekao i trebalo ga je dizati, inače nastavi li da pada kao što je ovoga jutra, grad neće izdržati ni nekoliko dana. Treba odmah učiniti nešto ofanzivno, odgovoriti Turčinu i vratiti samopouzdanje borcima. Od malobrojnih pribranih, došao je predlog da se izvrši napad brodovima na osmansku flotu i da se ona spali grčkom vatrom, još uvek tajnim oružjem kojim je vizantijska mornarica vekovima uspevala da odbije sve opsade i napade sa mora. Grčka vatra je vizantijski izum koji su koristili u pomorskim bitkama: radi se o tečnom plamenu koji se izbacivao iz neke vrste sifona, nazivanih strepte. Nikada se nije saznao tačan hemijski sastav i odnos sastojaka ove zapaljive tečnosti, ali se zna da su ga delom činile nafta, šalitra i magnezijum. Zahvaljujući grčkoj vatri Vizantinci su odbili najopasniji napad Arabljana na Carigrad, ali sada su druga vremena, nikada ranije grad spram sebe nije imao silnijeg neprijatelja. Čak ni krstaši, koji su uspeli da zauzmu grad zahvaljujući grčkoj neslozi u borbi za vlast, nisu ni približno bili sila turskoga formata i siline.
Odlučeno je da đenovljanski kapetan Đakomo Koko povede napad. Nakon više odlaganja, nedovoljno pripremljen, napad je izveden noću 28. aprila, ali je neki turski uhoda među Đenovljanima sa jedne kule u Peri javio svetlosnim signalom Turcima kada su hrišćanski brodovi krenuli. Umesto da oni iznenade Turke, posade hrišćanskih brodova su dočekane neočekivanom vatrom iz topova i napad nije uspeo. Nekoliko mletačkih brodova je teže oštećeno, a četrdesetak mornara je zarobljeno i pogubljeno ispod bedema. Kao odgovor na ovu masovnu egzekuciju, Mlečani, van sebe od uzbuđenja i besa zbog izgubljenih drugova, traže od cara, i dobijaju preko dve stotine osamdeset zarobljenih Turaka. Odvode ih na bedeme, seku im glave pa ih uz bestijalno urlanje bacaju prema turskim redovima. Obezglavljena tela ostavnjaju tako da se krv cedi sa palisada, ostavljajući golem krvav trag niz zidine. Danima kasnije, sve do pada grada, zadah smrti, ljudske truleži i krvi uvlačio se u noseve opsađenih i napadača. Protiv ove tegobe nije mnogo pomagao ni vetar koji je sa severa duvao kroz moreuz.
Sutradan, 29. aprila, Turci su u gornjem delu Zlatnog Roga podigli improvizovani pontonski most, uz pomoć koga se moglo lako prebaciti trupe i artiljerija sa jedne na drugu obalu zaliva, a na njemu su postavljene i podloge za topove. Brzim prebacivanjem artiljerije sa jedne na drugu obalu i njenim postavljanjem na samom mostu, otvoren je prostor za proširenje njenog dejstva po Vlaherni i njenim bedemima, koji su kao jednostruki predstavljali najslabiju tačku u kopnenoj odbrani grada.
Ostavi komentar