Усуд једног мегаполиса

29/04/2021

Четврти део: Опсада града

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

 

У четрнаестом веку су исцрпљујући грађански ратови, експанзија Турака са истока и Срба са севера, довели у питање и сам опстанак Византије. У Малој Азији је настало више турских државица – емирата  и бејлука. Емир негдашње Битиније, Осман све их је ујединио и дао име будућој царевини, а његов син Орхан је 1326. године заузео Брусу и узео је за своју престоницу. Бруса, или Бурса у језику освајача, била је важан центар занатства и раскршће путева на источној обали Мраморног мора. У време заузимања Бурсе цела Мала Азија је увелико била у рукама Турака Османлија. Јован Кантакузин је уз помоћ Турака загосподарио Тракијом и приграбио царски престо. Са малолетним законитим царем, Јованом V Палеологом (1341–1391), споразумео се да влада следећих десет година и да му потом врати престо. Споразум су помутили Млечани када су младом цару понудили помоћ и наговорили га да раскине везе са  Кантакузином.

Уследио је грађански рат у коме је старији Јован, Кантакузин, уз турску помоћ, у бици код Димотике 1352. године, потукао војску цара Јована и његових савезника, Срба и Бугара. После те победе Турци су 1354. године отели тврђаву Цимпе своме послодавцу Кантакузину и први пут се нису вратили у Азију, већ су трајно почели да насељавају Балканско полуострво. Огорчени грађани Цариграда стали су уз легитимног цара и уз помоћ Ђеновљана приморали Кантакузина да напусти престо. Млетачки повереници су о овим збивањима подробно извештавали свога дужда, говорећи о тешком положају Царства. У првом извештају из 1345. године наводи се да је Византија пред падом и да је само питање да ли ће њени остаци припасти Турцима или некој хришћанској сили. Други извештач потврђује да се Царство налази у најбеднијем стању и да ће убрзо постати плен Турске и предлаже дужду да Венеција анектира жалосне остатке ромејске државе. Али су Турци били бржи и њихова војска, прва генерација јањичара, освојила је Димотику и Адријанопољ 1362. године, да би три године доцније султан пренео престоницу из Бурсе у највећи трачки град, променивши му име у Едирне. После крваве српске пропасти на реци Марици септембра 1371. године, Византија постаје вазална држава.

Последње године XIV века само су продубиле агонију некада моћног ромејског царства, које се свело на Цариград и најближа предграђа. Поред престонице, Византијом се звала још Морејска деспотовина на Пелопонезу, која је била прилично удаљена и немоћна да на било који начин помогне. Цариград је опстајао захваљујући својим снажним зидинама, а одмах испод њих био је опкољен турским поседима. Некадашњи мегаполис глобалних размера налазио се у жалосном стању: осиромашен и пуст, спао је на 40 – 50.000 бедних житеља. Султан Бајазит је решио да га опседне и коначно освоји остатке Византијског царства. У зиму 1393/94. године сазвао је своје балканске вазале у Серу, Србе, Бугаре и неке Грке и објавио да са Византијом ступа у отворено непријатељство. Без обзира на неупоредиву војну предност, султан је респектовао одбрамбене потенцијале жртве и с пролећа започео комбиновану, поморску и копнену блокаду Цариграда. Сваки саобраћај и дотур хране, друге робе и људи са суседног копна био је немогућ. Несташица хране прерасла је у колективну глад становништва и слична катастрофална ситуација поновиће се пред коначни пад Константинопоља 1453. године. После неуспелог крсташког похода угарског краља Жигмунда на Османлије и пораза код Никопоља (1396), Турци продиру у Мореју палећи и уништавајући све пред собом. Изгледало је да хришћански Цариград проживљава своје последње дане.

Ипак, ненадано стиже привремени спас и последњи час царевине наступиће пола века доцније. Азијат из Казахстана, Тимур Ленка или Тамерлан (1336−1405), највећи освајач у историји после Темуџина, у средњој Азији је поразио Златну хорду, затим предузео велики поход на Индију, па освојио Персију, Месопотамију и Сирију, да би у Малој Азији стигао на источне границе Отоманског царства. И поред богатог искуства у крвавим ратовима, свет у Тамерлановим освајањима толико пустошења и масовне смрти до тада није доживео. Никада раније, а ни касније током историје, латинска изрека Vae victis, која се приписује галском војсковођи Брену, није имала пуније значење. У бици код Ангоре 28. јула 1402. године Монголи туку отоманску војску Турака и њихових вазала, сам Бајазит бива заробљен, понижен и уморен. Тамерлан већ у пролеће 1403. године напушта Анадолију и припрема свој последњи поход, на Кину. Ударац који је Монгол задао Отоманском царству имао је далекосежне последице: у Османлијском царству су избили тешки немири међу супротстављеним феудалним групама, као и сукоби претендената око престола. Византија на умору је ухватила нешто ваздуха и одложила за касније свој нестанак са историјске позорнице.

Када је 10. новембра 1444. године дошло до велике битке код Варне, био је то крај свим лепим надањима поробљених хришћана да ће Турци бити избачени из Европе. Пољско–угарска војска, потпомогнута  млетачким и дубровачким лађама је била уништена, краљ Владислав је пао на бојишту, а погинуо је и кардинал Јулијан Чезарини, главни инспиратор овог несрећног похода. Потпуно обесхрабрен, малодушни византијски василевс Јован VIII је пожурио да честита султану Мурату II победу. Међутим, царев млађи брат деспот Константин је, не хајећи много на турску силу, кренуо да од Мурата поврати грчке покрајине. Са војском је продро у Беотију, проширио власт на Фокиду и даље, све до Пинда. Изгледало је да ће се у последњем часу на прастаром грчком тлу створити нова грчка  држава која ће наследити Византију. Али смелог деспота је брзо стигла срџба султана, који је 1446. ударио на њега са великом војском и брзо прохујао кроз средњу Грчку. Деспот је тек код Хексамилеона, обновљеног бедема на Коринтској превлаци, успео да пружи јачи отпор. Сматра се да су Турци први пут 10. децембра 1446. године употребили артиљерију и разбили ову препреку, да би јаничари на јуриш заузели бедем. Турци упадају на Пелопонез, разарају византијске градове и села и одводе у ропство преко 60.000 Грка. Деспот је морао да се покори султану и обавеже на плаћање данка. Свој пораз и страдања свога народа, морејских Грка, деспот Константин је преживљавао тешко и дуго. Непуне две године после братовљеве смрти, позван је у Цариград да преузме престо.

Последњи Палеолог

Последњи Византијски василевс, Константин XI Палеолог Драгаш проглашен је почетком јануара 1449. године за византијског цара, у своме деспотском двору у Мистри на Пелопонезу. Након проглашења је 12. марта стигао у Цариград и преузео  власт из руку своје мајке. О њему као човеку и владару, о времену у коме је живео и владао и о последњим годинама постојања Византије, сазнајемо из Хроникона Георгија Сфранцеса. Сфранцес је био достојанственик и дипломата у служби царева  Манојла II и  Константина Драгаша, са киме је имао и кумовске везе.

Константин је рођен 8. фебруара 1405. године у пурпурној, порфирној одаји царског дворца у Цариграду, због чега је волео да после свога имена ставља и придев Порфирогенит (рођен у царском пурпуру). Био је четврти од осморице синова Манојла II и Јелене Драгаш, ћерке велможе цара Душана и обласног господара источне Македоније, Константина Дејановића Драгаша. По мајчиној линији Константин је, као и брат Јован VIII, био чукунунук српског краља Стефана Дечанског, чија се ћерка удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша). Принц је одрастао у Цариграду и као сви Палеолози био изузетно образован. По свему је био Византинац, али је своме имену са поносом додао завичајно име рода своје мајке, Драгаш. Сфранцес га описује као младића пустоловног духа, кога краси обиље духовне енергије и телесне снаге. Био је спретан у јахању, лову и веома храбар. Већ као седамнаестогодишњак, нашао се на историјској сцени, у опсађеном Цариграду 1422. године, када су Османлије по други пут покушали да освоје град на Босфору. Одбраном опсађеног града командовао је његов старији брат и престолонаследник Јован, уместо остарелог оца Манојла II, који ће септембра те године претрпети јак мождани удар и остати непокретан. До Манојлове смрти 1425. године уместо њега владао је Јован као савладар, који додељује брату Константину титулу деспота, новембра наредне године.

Током своје двадесеттрогодишње владавине цар Јован често путује по Европи, тражећи помоћ против турске опасности. Прогласио ја Константина за регента и остављао му власт и државу, сваки пут када би одлазио на Запад, а то би трајало по годину и дуже. За то време би млади Константин владао готово самостално, уз саветодавно присуство мајке Јелене. Први његов царски акт било је закључивање мировног уговора са Муратом II, 22. фебруара 1424. године. У временима када је Јован био у земљи, деспот Константин је управљао својим имањима Селимвријом, на Мраморном мору и поседима око Месемврије, на обалама Црног мора. Ширење италијанског господара Мистре, Карла Тока по Мореји (Пелопонезу), покренуло је Јована да крајем 1427. године  поведе војску на Мистру. Са њиме су јахали деспот Константин и саветник Сфранцес, који је недавно дошао код Јована у службу. У шестомесечном рату Византинци су савладали Тока и вратили царске територије. По последњој тачки мировног уговора предвиђао се брак између Константина и Токове братанице Мадлене, а враћање територија је било вешто заоденуто у форму мираза, тако да су ти поседи званично припали младожењи. Свадба је обављена 1. јула 1428. године у близини Патраса, а непосредно пре церемоније венчања лепа Латинка је прешла у православље и узела име Теодора. Био је то први брак деспота Константина.

Наредну годину и по деспот се бавио заузимањем Патраса, који се налазио уз његове нове поседе, а био је под  влашћу неког католичког надбискупа. Патрас је делом успео да освоји, а делом откупи и у јулу 1430. успоставља потпуну контролу над њиме, када се предала посада последње цитаделе. У међувремену умире деспотица Теодора, после скоро годину и по брака, не родивши деспоту наследника. Четврту деценију  XV века обележо је сукоб Константина са старијим братом Теодором II; сукоб је наизглед плануо око превластина Пелопонезу, али је улог био много већи. Пошто Јован није имао потомство из три брака, почело је све гласније да се поставља питање наследства престола. По правилу примогенитуре, старији Теодор је требало да наследи круни Палеолога, ипак се чинило да јој је млађи брат ближи јер је уживао веће Јованово поверење и што је било пресудно, подршку мајке. Чинило се да несугласице међу браћом може да реши само рат, па су се сви важни фактори у царству, од цара до патријарха, у три мисије, упрли да измире завађену браћу и спрече грађански рат. Браћа се састала у Цариграду 24. септембра 1437. године и под строгом руком мајке Јелене, барем формално, измирила и договорила да Теодор остане суверени владар Мореје, али је Константин проглашен Јовановим наследником. Већ у новембру Јован је у пратњи брата Димитрија кренуо на Запад да се приклони папи, док је Константин остао у престоници као царски намесник.

Регент Константин је водио земљу како уз помоћ царице мајке, тако и својих најближих сарадника Сфранцеса, Димитрија Палеолога Кантакузина и Луке Нотариса, касније великог дукса. Због тежине преговора Јованово одсуство се одужило, а сви извештаји са турске стране су јасно говорили да се Мурат II и његове Османлије спремају за ратни поход. Константин због тога шаље писмо Јовану, упозоравајући на опасност и тражећи да се папа подсети на обећање да ће послати два брода са војском као помоћ Цариграду. Међутим, помоћ није стигла, као ни било какав одговор од цара. Османлијска опасност је за извесно време престала, јер је могуће да је султан сазнао за папино обећање. Не чекајући да види резултате, султан војску не шаље на Цариград, већ на север на српску Деспотовину и њен тврди град Смедерево. Три месеца су Турци опсађивали српску престоницу на Дунаву, која се због глади предала када је деспот Ђурађ побегао бродом у Угарску. Од Деспотовине је остало још Ново Брдо, које је и даље пружало јуначки отпор.

Нема поузданих података о томе какав је био Константинов лични став према унији са католичком црквом, али је он вероватно, као и његов брат био спреман да начини такву жртву зарад највиших циљева, а то је спас народа, Царства и круне. Вероватно је био довољно трезвен да сагледа, како расположење у своме Царству, тако и стање на Западу и могућност доласка обећане помоћи, која на  крају није стигла. И поред тога, он је пружио отворену подршку брату и унији, о чему сведочи писмо папе Евгенија из априла 1441. године у коме га папа подсећа да се, као и брат Јован обавезао да обећану унију спроведе у дело. Са друге стране, он је био миљеник мајке и под њеним снажним утицајем, а она је фанатично одана православљу, прекинула сваки контакт са сином Јованом, када је овај званично постао католик. Стога је могуће да је Константин у души био ближе православљу него његов покатоличени брат.

И поред формалног договора Теодора и Константина, браћа су се и даље гледала испод ока. Стигавши на Пелопонез, Константин шаље најближег сарадника Георгија Сфранцеса своме млађем брату Димитрију, који је управљао поседима Месемвријом и Селмвријом, са предлогом да замене поседе. Када је Сфранцес стигао до Димитрија, овај је већ склопио договор са Муратом, који му је дао трупе и спремао се, изговорајући се да руши унију, да преузме власт у Византији. Димитрије је  уз помоћ турских трупа започео ратна дејства у априлу 1442. године. Константин је три месеца касније запловио ка Лезбосу, по своју нову супругу Катарину, ћерком латинског управитеља овог острва, са којом се венчао претходног августа. Одатле су кренули ка Цариграду, али је њихове бродове пресрела и блокирала османлијска флота, не дозволивши им пролаз. Током вишемесечног заточеништва на Лемносу, Катарина се разболела и годину дана после венчања умрла. Блокаду нису успели да пробију ни Млечани са својих осам бродова, па је Константин, по други пут удовац, наставио пут тек када су се турски бродови повукли. Стигао је у Цариград  новембра, након што је Димитријева опсада одавно пропала. Пошто је са Теодором, на братовљев захтев заменио имања, Константин постаје господар Мореје, у звању морејског деспота.

Константинов старији брат и ривал, некадашњи морејски деспот Теодор, умире јуна 1448. године на своме поседу у Селимврији, а 31. октобра исте године умире и василевс Јован VIII. Вест о царевој смрти отворило је осетљиво питање његовог наследника. Јован је умро усамљен и у постељи, јер удовац је и сам већ девет година, исто тако и у души, јер су га због преверавања напустили сви њему драги људи. Међу високим свештенством, огорченим противницима уније, није се нашао нико да га сахрани по православном обреду, анатему је на рођеног сина бацила и мајка Јелена Драгаш, ватрена православка. Околина цару није опростила конверзију, али му је испуњена једина жеља: сахрањен је као католик, у гробу вољене жене Марије. Иако је цар јасно одредио Константина за свога наследника, постојала је могућност да неки од браће, Димитрије или Тома, узурпирају престо и они, готово у исто време, пре Константина стижу у Цариград. Тома као најслабија личност од браће и са најмање популарности, није био велика опасност за Константиново наслеђивање круне, али то се за Димитрија није могло рећи. Димитрије, који је одбацио унију, имао је подршку већег дела народа и што је можда тог тренутка било важније, турског султана, који му је и раније давао трупе да покуша да преузме власт. Мурат II није имао дилему: подржаће слабијег такмаца који нема упориште на Западу, а то је био Димитрије, коме се папа није обавезао на помоћ. Тако би Димитрије остао сам са својом круном, у подељеној Византији и био би лак залогај, када за то дође време.

Међутим, пресудну улогу у преносу власти одиграла је царица мајка Јелена. Она је после смрти сина Јована преузела улогу регента и владала до доласка свога мезимца и легитимног наследника круне, деспота Константина. Суочен са вољом ауторитативне мајке, Тома се помирио са стањем и повукао своје царске аспирације. Крајем године у Мистру су по налогу царице мајке послата два емисара, Алексије Филантропин Ласкарис и Манојло Палеолог Јагрос, са задатком да Константина прогласе за цара и доведу га у престоницу да преузме власт. Са њима је покајнички отишао и Тома, и како церемонијал налаже, први је пао ничице на колена пред братом, позивајући га да, по вољи блаженопочившег василевса, автократора, презме свету круну Палеолога. По вољи Свевишњега, Константин је 6. јануара 1449. године у Мистри, у деспотском двору или у цркви Божанске Мудрости, проглашен за цара свих Ромеја, после чега је кренуо у Цариград и 12. марта преузео власт из руку своје мајке.

Први потез новога цара био је да потврди мир са Османлијама и већ после две недеље, његов је изасланик Андроник Јагарис, потврдио са султаном мир који се односио и на цареву браћу, морејске деспоте Тому и Димитрија. Парадокс Цариграда у његовим последњим годинама био је тај што највећа опасност по Царство нису било Турци, већ унутрашње прилике у земљи подељеној између присталица  и противника Фирентинске уније. Управо због те поделе, која је својом страственошћу надилазила све дотадашње политичке и сукобе других врста у Цариграду, а самим тиме и у Царству, Константин никада није организовао званично крунисање у цркви Пресвете Мудрости. Церемонију крунисања је могао да обави само васeљенски патријарх. Недаће су лежале у чињеници да је званични патријарх Григорије III био присталица Фирентинске уније и као унијату није га признавао већи део свештенства и престоничко грађанство. Његово присуство и чинодејство на таквом догађају могло је да подстакне противнике уније на немире и побуну. Константин је према писању Сфранцеса, размишљао да се препусти православној струји и да постави њиховог свештеника за патријарха, али то би значило да се врата помоћи са Запада заувек затварају. Због таквог стања, Константин никада званично није постао цар, пошто је само проглашен а не и крунисан, али то му није сметало да се потписује као Константин Палеолог у Христу верни цар и автократор Ромеја.

Цар Константин је силно желео да добије потомство, не само из разлога да попуни престо, већ је интимно жудео да постане родитељ. Послао је своје пријатеље, Сфранцеса и Манојла Дисипата у фебруару 1449. године да испросе кћер португалског краља, али се томе браку нешто испречило. После смрти Мурата II 1451. године Сфранцес је пробао да за четрдесетшестогодишњег цара и кума испроси бившу султанију Мару Бранковић, која је имала великог утицаја на свог посинка, новога султана Мехмеда II (1451−1481). Султанија Мара је била у четвртој деценији живота и понуду је одбила, јер је смрћу мужа неверника свој даљи живот посветила Богу. Најизвесније је било у преговорима са грузијским краљем, са којим је постигнут договор о склапању брака између Константина и грузијске принцезе. Судбина је хтела да се василевс никада више не ожени, нити да остави владарско потомство, јер ће нека нова, туђинска раса са Истока давати владаре у граду на Босфору.

Последњих година своје владавине Константин је наставио са својом политиком лавирања између Истока и Запада, одржавајући што је могуће боље односе и са једном и са другом страном, надајући се да ће на тај начин извући најбоље за царство. Годину дана након његовог доласка у престоницу умире Јелена, која иако је више од деценије била монахиња Ипомонија, активно је учествовала у власти. Празна царска ризница натерала је цара да распише нове намете, како би дошао до средстава за регрутовање нове војске и урадио делимичну обнову цариградских зидина. Пошто је тако нанео штету млетачким интересима, једна делегација из Венеције је протестовала због нових царевих мера и запретила да ће сви трговци грађани Републике напустити град и прећи да живе и тргују у насељима којима господаре Османлије. Царство би тако остало и без дотадашњих прихода. Опасност од одласка Млечана повећала се када су млетачки трговци доласком Мехмеда II на власт одмах пожурили да с њим склопе уговор. По уговору Млечани су добили најповлашћенији трговачки положај на територији под султановом непосредном влашћу и под влашћу његових вазала. Константин им је узвратио преговорима са Дубровачком републиком, нудећи јој део града за њене трговце уз пореске повластице. Цар тиме ништа није добио, само је додатно закомпликовао ситуацију, а царство је тонуло све дубље у пропаст.

Фатих

Петог фебруара 1451. године донео је тајни гласник најстаријем сину султана Мурата, Мухамеду (турска верзија Мехмед), којем је тада двадесет једна година, вест да му је умро отац. Не обавестивши о томе никога, ни своје саветнике ни министре, узјахао је лукави и енергични принц свога најбољег коња и нагнао га до Босфора, одакле се дереглијом пребацио у Галипоље, на европску страну. Тек онде открива својим највернијима очеву смрт, скупља их око себе, како би унапред осујетио могућност да неко други постави свој захтев за престо. Чету пробраних коњаника води у Једрене где су га без отпора признали за владара отоманске државе. Већ први Мехмедов чин као владара показује његову сурову и безобзирну одлучност. Да би осигурао свој положај на трону и уклонио било какву потенцијалну опасност и конкуренцију исте крви, наређује да се у купатилу удави његов малолетни брат. За њиме у смрт шаље и његовог убицу.

Вест да је уместо сталоженог Мурата II турским падишахом постао млади, страствени и славољубиви Мехмед, испунила је Византију ужасом. Новог султана савременици, који су га знали и виђали, описивали да је истовремено и побожан и окрутан, страствен и подмукао, учен и пријатељ уметности, који на латинском чита дела Цезара и других учених Римљана, а истовремено је варварин који крв пролива као воду. То је човек с финим меланхоличним очима и дугим и кукастим носем, који је истовремено неуморан радник, смели ратник и бескрупулозни, вероломни дипломата. Све те опасне силе делују концентрисано у једном правцу и са једним циљем: да далеко надмаши свога деду Бајзита и оца Мурата II, који су  показали Европи надмоћ надолазећег турског поретка. Дипломатским путем Мехмед ја настојао да опусти Византинце и завара их обећањима да ће живети у миру са царем Константином и његовом државом. Заклињао се Алахом, Пророком Мухамедом, Кураном, свим анђелима и арханђелима, али покрети његових трупа и тајне дипломаске активности показивале су управо супротно. Византијски обавештајни извори су добијеним извештајима појачавали сумње, па је Константин обновио застале преговоре са Западом. Почетком априла 1451. године шаље свога опуномоћенога преговарача Андроника Вријенија Леондариса у Италију.

Андроник је прво на  млетачком Криту регрутовао стрелце, потом је путовао у Ферару, Рим и на крају Напуљ. Вратио се у Цариград крајем године, видно разочаран, јер није добио чак ни обећања. Прочитавши Константиново писмо о недаћама које прате цара на сваком кораку, код новог папе Николе V (1447–1455) је изазвало само нескривени презир. Са висине и без емоција, папа одговара правим ултиматумом да унија мора да се спроведе без поговора. Противници морају да се сузбију и прогоне, онако како сваки вери веран владар протерује јереси. Посебно је нагласио да патријарх Григорије III мора да буде признат од читавог свештенства и поштован од народа, као и да се папино име спомиње у свим молитвама у црквама на Истоку. Папа се спремао да у Цариград пошаље изасланика који би прогласио унију, што је цару писмом потврдио кардинал Висарион, Грк из Трапезунта, који је примивши католичанство живео у Риму и поред папе био најснажнији глас за поунијаћење Византије. Папа је претио да ће, уколико папском изасланику не буде дозвољено да унију прогласи у цркви Пресвете Мудрости, бацити анатему из ђеновљанске Пере и екскомуницирати све противнике уније. Тим чином била би уништена и теоријска могућност да са Запада стигне било каква помоћ.

Средином 1451. године Константин је послао посланство Мехмеду II, који је у то доба гушио побуну у Малој Азији, и крајње дрско тражио да се удвостручи годишња рента коју је добијао за чување отоманског принца, Сулејмановог унука и Мехмедовог брата, Орхана Челеби. Орхан је са својом свитом и гардом живео у Цариграду под заштитом византијског цара и уз Мехмеда једини је полагао право на престо у Једрену. Циљ захтева није била материјална корист, већ да се јавно каже новом султану да постоји још неко ко би могао да буде султан и да је тај велики адут у рукама византијског цара. Мехмедов везир је примио византијско изасланство у Бруси, и како пишу присутни, везир се толико расрдио, да се издерао на  посланике да ће им ово бити последње. Када је Мехмед завршио са побуњеницима, вратио се у Једрене и неочекивано хладно одговорио да ће о траженом да поразмисли. Према турским изворима, Мехмед је више но ишта желео Цариград, али да у описано време није био спреман за одсудни напад на осакаћене остатке Византије. Непотребна дрскост Константинова је учинила да султан изда наредбу да се Цариград блокира и да се почне са прикупљањем радника и грађевинског материјала за подизање тврђаве на Босфору.

У Цариграду је настала паника. Константин шаље посланство у Венецију, које је понизно молило дужда да заборави на непромишљене потезе цара и да спреми и пошаље помоћ унионистичкој сабраћи на Босфору, иако између хришћанства Истока и Запада остаје да зјапи стари теолошки понор. У општем безнађу, унионисти су последњи пут покушали да спроведу сједињење са папом, али су их присталице православља у великом метежу спречили. Једног децембарског дана 1451. године, цариградске присталице уније доживеле су нешто величанствено, нешто што нису очекивали: дивни храм Пресвете Мудрости, блистав у мермеру и мозаицима, спрема се за службу великог измирења. Један Венецијанац који је присуствовао овоме чину, описује га овако:

Дошао је и василевс Константин, окружен свим достојанственицима своје државе, да би својом царском круном био сведок и јамац вечне слоге. Голема просторија, осветљена небројеним свећама, препуна је: пред олтаром братски служе Службу Божју легат римске столице Исидор, иначе бивши кијевски митрополит и још увек православни патријарх Глигорије. Први пут се у овоме храму спомиње папино име, први пут се истовремено поји и на грчком и на латинском језику, док оба помирена клера, у свечаној поворци обилазе око тела светог Спиридона. Исток и Запад, једна и друга вера чине се заувек сједињене…

Док се у храму још мешају, у галиматијасу уније, побожни али неискрени гласови заједничке молитве, недалеко, у манастирској келији, учени монах Генадије напада Латине и оне Грке који су издали православље. Лицемерје величанствене мисе и литургије потврдило је долазеће време: као што већина грчког свештенства није мислила да се подвргне папи, тако се ни пријатељи са западне стране Средоземља не сећају више да су обећали помоћ. Велики дукс Лука Нотарис, до смрти одан православљу, држао је страствене говоре и поручивао противницима: …Више волим да усред града видим турски турбан, него ли латинску митру! Није могао да зна како ће му судбина крваво испунити жељу. Био је то последњи покушај проглашења уније.

Турцима је до тада припадала само азијска страна Босфора, па су тако грчки бродови могли несметано да плове из Цариграда кроз морски теснац у Црно море, до житних поља Влашке и јужне Русије. Након победе над побуњеним Ибрахимом, емиром од Караманије, априла 1452. године, Мехмед је покренуо радове да им затвори тај пролаз. И не трудећи се да било како оправда, или прикрије своје намере, силник је стао на трачку обалу, и код места које ће прозвати Румели Хисар започео градњу тврђаве. Баш у најужем делу где је некада горди Ксеркс, предводећи своје Персијанце, прешао преко теснаца да би напао Грке. Преко ноћи дереглијама превезено је десетак хиљада радника на европску обалу која се према уговорима није смела утврдити. Да би прибавили храну, следећих дана су Турци опљачкали околна поља, порушили куће и стару, чувену цркву Светога Михаила, како би дошли до камења за своју кулу. Када је локално становништво протестовало тако што су у литији, појећи црквене песме и носећи рипиде из порушене цркве, кружило около развалине, отомански војници су их опколили и посекли до једнога. Цариградски Грци преплашено су слушали приче о неделима Турака, ту пред њиховим очима, проклињали Азијате, молили се и палили свеће. Цар је са својим стратезима  беспомоћно пратио шта се збива, како се његовом народу пресеца пут којим је пристизала храна и рушено оно мало достојанства које му је преостало. Дипломатским посланствима настојао је да одобровољи Мехмеда и  да га измоли  за прекид  изградње. Прво посланство султан није ни примио, на шта је цар затворио све Турке који су се затекли у Цариграду, па их је ослободио да би показао добру вољу. Султан, наравно, није имао намеру да буде беневолентан, па је прекратио ову мучну игру тако што је наредио да се византијско посланство утамничи, а затим их погубио. То је била неслужбена објава рата.

Сам султан је стално присутан на градилишту, не мирујући ни дању ни ноћу, тера надзорнике да гоне раднике попут робова, како би тврђава била готова до краја лета. Први бродови који су хтели да прођу кроз дотад слободно море, бомбардовани су насред воде топовском ватром. Нова тврђава, Румели Хисар, првобитно названа Богаз кесен, или резач грла, завршена је у августу и налазила се неколико миља западно од ђеновљанске Пере, насупрот Анатоли Хисару, тврђави на азијској страни Босфора, коју је изградио Бајазит I. Две тврђаве, једна насупрот другој, допуњавале су се и преклапањем дометима својих топова контролисале пролаз Босфором. Теснац је на том месту најужи, 702 метра, па су сви бродови морали да пристану уз обалу, где су били прегледани и наплаћиван им је пролаз. Значај затварања Босфора није толико био у добијању новца, колико у онемогућавању било какве помоћи Цариграду из колонија италијанских градова на обалама Црног мора.

Османлије су стотинак година раније заузели Дарданеле, и тиме онемогућили пристизање евентуалне помоћи из Европе. Да је пролазак кроз Босфор без дозволе био тежак и ризичан, уверила су се крајем новембра три млетачка брода, која су покушали да се провуку без провере и плаћања пролаза. Прва два су успела да се провуку кроз топовски бараж и уплове у градску луку неоштећена, док је трећи потопљен. Преживели чланови посаде са капетаном су похватани и изведени пред Мехмеда у Димотики, који је наредио да се морнарима одсеку главе, а да се капетан Антонио Рицо набије на колац и изложи поред пута. Овај догађај је покренуо реакције владара на Западу: цар Светог римског царства Фридрих III (1440−1493) је послао Мехмеду писмо у коме му је запретио да ће га уједињени хришћани напасти уколико не поруши Румели Хисар и прекине блокаду Цариграда. Претња је била оштра, али је остала само празна претња.

Османлијска опсада Цариграда

Сутрадан, пошто је тврђава била свечано предата посади, сазива Мехмед све своје министре и паше, па им отворено изјављује намеру да нападне и заузме Цариград. Убрзо након тога, читавом турском царевином су разаслати гласници са наредбом султана да се прикупе сви људи способни за оружје. Почетком 1453. године силна војска се из свих делова Отоманског царства слегла пред Једрене. Не зна се тачно колико се војске сакупило, тачних података из турских извора нема, па се историчари споре око разних нагађања. Процене се крећу између 100.000 и 200.000, али их је највероватније било око 150.000, од којих је око 20.000 било елитних јањичара, док су остали били полурегуларна војска, дервиши и газије. Био је ту свакакав башибозлук  и шљам, напола војска напола разбојници и пљачкаши, акинџије и азапи, које је привукла могућност, да у случају победе и предаје града учествују у пљачки, иживљавању и одвођењу становништва у робље. Али ту су и јањичари, вероватно најбоља пешадија тога доба.

Након заједничке смотре и састанака команданата са султаном и везирима, војска се као лења змија упутила кроз блато пролећне Тракије ка своме циљу, уз лупу бубњева и писак труба и зурли, заузимајући успут мање градове који су још увек признавали врховну власт Византије. Неки су се предавали без борбе, а неки су пружали отпор, међу којима су Селимврија и Перинт. На челу својих чета, у свечаној одећи, јаше султан, и другог априла, на Велики понедељак 1453. године преплављује непрегледна османлијска војска трачку равницу пред Цариградом, све до испод његових зидова. Сада се она спора змија расплинула и као полумесец окружила зидине града који су гледали на запад. Мехмед је свој раскошни шатор поставио спрам Романове капије и пре него што ће се испред његовог главног стана завијорити барјак са полумесецем, заповеди султан да се по земљи простре молитвени ћилим. Босоног стаје на њега, и три пута се клања, окренувши лице према Меки и додирујући челом земљу, а иза њега, изговарају десетине и десетине хиљада његових војника, исту молитву Алаху, клањајући се у истом смеру и у истом ритму, молећи га да им подари снагу и победу. Када устаде султан, из понизног верника се пропе у јаросног изазивача, из божјег слуге наста господар и ратник… Кроз логор појурише његови чауши и телали, да уз пратњу бубњева и пискавих труба обзнане  почела је опсада града, почела је

Неколико недеља пре почело је окупљање отоманске флоте код Галипоља. Сачињавало ју је све и свашта, све што је плутало од старих и преправљених бродова, до великог броја нових који су на брзину саграђени и полукатранисани, посебно за ову прилику. Извори се ни овде не поклапају, па је процена броја пловила у распону од 250 до 480 бродова, али сматра се да је флота могла да броји највише двеста бродова и то биреме, триреме, галије, док су основ чиниле двадесетак парандарија и седамдесет пет фуста. У поређењу са величином и снагом неких европских поморских сила тога доба, ова флота је наликовала више на спортску регату него на озбиљан ратни потенцијал, али за слабашну Византију била је то сила. Десет дана пошто су Мехмедове копнене снаге стигле под Цариград и започеле са формирањем обруча, пред градом су осванула једра са турским знамењем. Стигло је бродовље из Галипоља, којом је командовао султанов адмирал, потурчени Бугарин, Сулејман Балдоглу. Одмах је одбрана развукла тешки и масивни ланац између ђеновљанске Пере и остатка  престонице, којим је запречен улаз у Златни Рог, а иза ланца као активна заштита постављено је десет ратних бродова.

Сада је султан гледао Град свих градова, први пут из близине и дивио му се, као и крсташи два и по века раније. Пред њиме се развукао снажни, на далеко чувени бедем који слови за савршеног и неосвојивог. Као крунисан, био је украшен пушкарницама и крунастим грудобранима, заштићен јарковима с водом, чуван снажним четвороуглим кулама које су многи цареви у току претходних хиљаду година обнављали и дозиђивали. Мехмед познаје боље од свих иза себе те зидове и зна њихову снагу, он се већ месецима, у сну и на јави, бави само једном мишљу, а то је како да освоји те неосвојиве зидине. На његовом столу нагомилани су цртежи, мере, слике цариградских утврђења. Он познаје сваку кулу, сваки брег испред бедема, сваку капију или поток и све појединости је анализирао са својим инжењерима више пута. И док је прошле јесени у Једрену ноћима планирао опсаду и напад на зидине, био је свестан своје једине слабости, а то је да топовима које има неће моћи да пробије Теодосијев бедем. Треба смислити и направити јаче топове, који ће великом снагом и брзином слати већу и тежу ђулад него до тада. И објави султан да неће марити новца како би, по сваку цену, добио јачу артиљерију.

Неколико месеци  пре избијања непријатељстава, понудио је своје услуге Константину извесни Урбан, или Орбан, Мађар који је словио за најискуснијег и највештијег ливца топова у целом свету. Цар и тополивац се нису договорили, јер као најбољи, Урбан тражи преко мере за празну царску ризницу. Чувши за објаву, Мађар одлази Мехмеду и изјављује да, уколико му султан на располагање стави неограничена средства, он ће излити топ какав свет још није видео. Султану, који је идеју да освоји Цариград схватао својом светом мисијом, ниједна цена није превисока, одмах додељује Урбану раднике и више стотина кола којим је довлачена гвоздена руда у Једрене. Пуна три месеца припрема мајстор са бескрајном пажњом глинени калуп по тајним методама стврдњавања, пре него што се извело узбудљиво изливање ужарене масе. Дело је успело, огромна топовска цев, највећа коју је свет до тада видео, дуга преко осам метара, вади се из калупа и хлади. Пре него што је испаљен пробни хитац по граду су послати гласници да упозоре трудне жене и све оне који се боје грмљавине, да некако заштите уши. Испалиће га сам Урбан, јер ако топ не ваља, ред је да творац са њим подели судбину. Из цеви је севнула муња и из ждрела немани избацила голему камену громаду од око четврт тоне, на раздаљину од једне миље, и то камено ђуле је смрвило читав један камени зид. Султан је био пресрећан, готово еуфоричан, па се причало да је, у одушевљењу, назвао топ Василевс и одмах наручио још оваквих грдосија.

Сада пред султаном стоји један тежак проблем, а то је како ову голему справу допремити кроз читаву Тракију, до цариградских бедема. Одисеја започиње, цео један народ и читава једна армија пуна два месеца, ноћ и дан, вуче ову дуговрату неман. Педесет пари волова упрегнуто је у постоље на чијим осовинама, са тачно распоређеном тежином лежи велика метална цев. Испред запреге иде стотинак радника који уклањају све неравнине на путу, а скроз напред, на челу поворке, јуре коњаници, који су ту да би спречили било какав напад. Двеста снажних људи стално подупире слева и здесна цев која се стално претећи клати, док истовремено педесет тесара и колара непрекидно измењује дрвене ваљке и сваки, пре него што га опет стави под тешку конструкцију, мажу и натапају уљем. Тракија је захваљујући овом чуду од топа добила неколико нових дрвених мостова. Корак по корак, вуку се каравани кроз трачку степу, носећи новоизливене, тек охлађене цеви, на историјски двобој између хиљаду година старих бедема источноримских царева и нових топова турскога султана. Уз цариградски друм скупљају се сељани тракијских села и као у чуду, крсте се, јер овај призор био је за њих као какво библијско чудо.

Мехмед је наредио да се први Урбанов топ Василевс постави одмах крај његовог шатора и упери у Романову капију, за коју је сматрао да је  слабија од осталих. Неколико стотина радника два дана је копало ров испред линије турских снага, ископана земља је кошарама тегљена и насипана иза рова, па  се формирао бедем на којем је пободено дрвено коље, са шиљцима окренутим ка граду. Овај бедем је служио као заштита од могућег противнапада коњице из града. Султан је своје трупе поделио у четири групе, одредио команданте и правце напада. Тако је румелијском војском, војском из европских крајева под султановом влашћу, заповедао Караџа паша и његова војска је заузела правац насупрот Влахеранских бедема; анадолске трупе из Азије предводио је Исхак паша, постављајући их наспрам јужне стране Теодосијевих бедема, резерву отоманских снага држао је Заганос паша. Са друге стране Златног Рога, уз Перу је стациониран командант морнарице већ поменути потурчењак, који је поставио флоту у Мраморно море, тако да контролише Босфор и да држи град под блокадом са морске стране.

Одбрана града

Када је падишах довео војску под зидове Константинопоља, у граду је под оружјем било између 7.000 и 8.000 војника. Иако са Запада није стигла никаква организована помоћ, нешто латинске војске, састављене од најамника и авантуриста ипак је дошло у помоћ опкољеном граду. Ђеновљанска република је послала два брода са четристо бораца, наоружаних ватреним оружјем, мужарима и аркебузама. Њих је предводио Ђовани Ђустинијани Лонго, који је на путу за Цариград покупио ђеновљанску војну посаду, од око тристо људи са Хиоса, тако да је 29. јануара у Цариград стигло седамсто добро наоружаних и прекаљених бораца. Константин је са великим почастима примио Ђеновљане и Ђустинијанија именовао за команданта одбране града и дао му звучно звање царског протостратора. Исидор, католички бискуп и некадашњи унијатски митрполит Кијева и целе Русије, дошао је у град као папски легат и са собом довео 200 стрелаца које је у Напуљу регрутовао о трошку папе Николе V. Као конвертит, није био дочекан баш најбоље од стране народа и свештенства Цариграда, па је резигнирано рекао цару да сада нико не може да порекне да Свети отац држи задату реч, јер помоћ Вам је стигла, ту сам ја! Млечани су допустили да царски официри доплове на  Крит као би регрутовали известан број морнара и војника од тамошњег православног живља. У последњем часу, одбрани града у помоћ стижу одважни занесењаци, Шпанац дон Франсиско од Толеда, Ђеновљани Маурицио Катанео и браћа Паоло, Антонио и Трољо Бокијардо. Укупан број Латина је био 2.000 људи, док је у царској војсци било 4.983 Грка, како наводи Мелиса Шел, у свом делу Тhe Forgotten Empire, позивајући се на Сфранцесов  Хроникон. Углавном се византолози везују за овај извор. Што се тиче хришћанске флоте, сви извори наводе 26 ратних бродова, и то десет византијских, пет млетачких, исто толико ђеновљанских, три брода са критским морнарима и по један каталонски, затим из Анконе и из Провансе. Сви ови бродови су били на једра, без веслача, са високом палубом.

План одбране града сачинили су цар Константин и Ђустинијани Лонго и она је била подељена на девет копнених и пет морских сектора:

Цар Константин и Ђовани Ђустинијани са најбољим борцима држали су област око Романове капије, Пете војне капије; браћа Бокијарди су надгледали терен од Керкопорте до царског дворца; Гиљермо Миното, млетачки конзул је са својим борцима бранио четврт Влахерне. Царски дукс Лука Нотарис и стратег Алексије Дисипатос су командовали резервом иза бедема спрам кварта Петра. Маурицио Катанео је предводио своје Ђеновљане јужно од Драгаша и Ђустинијанија, око цивилног пролаза Романове капије, а Теофил Палеолог са Грцима је држао положаје између капија Региос и Пеге, Филип Контарини, млетачки заповедник бранио је област око Друге војне капије. Манојло са Ђеновљанима држао је потес северно од Златне до Орлове капије, а Димитрије Кантакузин, византијски стратег је надзирао делове бедема јужно од Орлове капије и око Мермерне куле. Ту се завршавао низ копнене одбране.

Дуж морског бедема на Мраморном мору одбрану су водили Јакопо Котарини, млетачки заповедник области око Студитског манастира, православни монаси су бранили место где се спајају некадашњи Константинов и морски бедем до њих; код Теодосијеве куле, био је Орхан са својом турском пратњом. Области око луке и дворца Буколеон бранио је Каталонац Пере Хулиа; на крају морског бедема, прилаз рту Сераглион чувао је кардинал Исидор Кијевски. Одбрана Златног Рога и самог залива поверена је млетачком команданту Алвизију Диједу, а царској флоти заповедао је Габриел Тревизано. Последњу линију одбране држао је Нићифор Палеолог са резервом од око седамсто људи, стационираних код Цркве Светих Апостола у средишту града, тако да је брзо могао да интервенише тамо где би попустила одбрана.

Исламска традиција ратовања налаже да се пре општег напада опсађеном понуди могућност часне предаје, и тако моћни нападач покаже великодушност према опсађенима и жељу да се избегну жртве. Држећи се традиције Мехмед је 7. априла позвао град на предају, обећавши им сигурност за њихове животе и имовину. Константину је понудио да преда град, након чега би му дозволио да се безбедно повуче на његове поседе на Пелопонезу, у Мистру и да њоме управља, као суверени владар Морејске деспотовине. На султанову понуду, Драгаш је одлучно одговорио:

Предаја града није нити моје право, нити право било ког појединца који у њему живи, јер наша је заједничка одлука да изгинемо сви заједно, а не да спасемо своје животе.

Напад

Одмах како је добио одговор који је очекивао, султан је наредио да топови, стационирани у долини Ликоса, отпочну са паљбом. Почео је напад на Цариград. Полако, али неодољиво, почели су дивовски топови да мрве и ломе зидове Константинопоља. Првих дана опсаде великих топова је било тек неколико и из сваког од њих могло се испалити пет или шест пројектила дневно. Пристижу нови топови, султан их поставља  на ватрену линију и у облацима прашине и крхотинама камена, отварају се прве пукотине у бедемима, који се зарушавају. Први је срушен део бедема код капије Харсиос. Опседнуто становништво те ноћи излази на бедеме и крпи рупе разном дрвеном грађом, шутом, балама платна и свакаквим материјалом. Турске радне јединице преко дана затрпавају шанац са водом, док грађанство, исто као што су крпили рупе у бедему, тако ноћу откопавају шанчеве. Ова пракса ноћних оправки онога што је преко дана оштећено и нарушено, потрајало је сваке ноћи до коначног пада града.

Пропао је покушај Турака да деветог априла бродовима пробију ланац на улазу у Златни Рог, па се после тога повлаче да на безбедној удаљености од домета топова сачекају црноморски део флоте. Чекајући бродове из Црног мора, султан је са нешто спахија и јањичара кренуо да освоји и поруши два мања утврђења, недалеко од Цариграда, док је Балдоглу, са делом флоте, послат да заузме Принчевска острва, архипелаг од девет острва која се налазе на северозападу Мраморног мора, недалеко од престонице. Посада тврђаве Терапија над Босфором два дана је пружала отпор Османлијама, све док је они артиљеријском паљбом нису порушили, побивши већи број војника, па се четрдесетак преживелих предало. Слично је било и са Студиосом, тврђавом на Мраморном мору, коју су топови разрушили за пар сати и тридесет петорица Византинаца се предало. Заробљеници су спроведени до цариградских бедема и ту пред очима бранилаца, сви до једног набијени на колчеве. Овај брутални чин је код бранилаца изазвао снажне емоције, па су са бедема и кула викали погрде Турцима, псовали их, претили и проклињали, али су Турци на сигурној удаљености, хладнокрвно извршавали султанову заповест.

Балдоглуовој флоти је пружен отпор на највећем острву Принкипо, где се на највишој коти, крај манастира светог Ђорђа налазила јака донижон кула, која је почетком XIII века подигнута за  одбрану од каталонских алмогавера. Посада куле, њих тридесеторица, одбила је да се преда, па је Бугарин турске вере и имена, наредио да се са бродова донесе наколико топова, али њихова паљба није успела да оштети дебеле зидове куле. Опсађенима је пресудила промена правца ветра, па је уз помоћ катрана и сумпора запаљена трава, а  ветар је носио пламен на кулу. Запаљиви делови куле су се запалили, део бранилаца се угушио и изгорео, док су остали, у очајничком јуришу побијени. Као одмазду за пружање отпора, Балдоглу је становнике острва продао у робље.

Први јак удар на цариградске зидине Турци су учинили током ноћи 18. априла на разрушени део бедема. Покушали су да спале барикаду од кочева и тако избију у саму рупу у бедему и кроз њу продру у међупростор или периболос. Први су на Турке полетели цареви гардисти Грци, а за њима, затварајући десни део пукотине, Ђустинијани испред Ђеновљана. Уз њега је био његов лични чувар, огромна момчина са Сардиније, трудећи се да буде барем пола корака испред свога заповедника и господара. Дошавши на неколико корака до првих јањичара, Ђеновљани испалише плотун из аркебуза, а затим завитлаше својим дугим швајцарским мачевима, танког али чврстог сечива. Њима  уз раме, из гомиле разбијеног камена и опеке јурнули су Грци, са хелебардама на готовс. Први ред јањичара, које је одсјај пламена запаљених кочева преворио у силуете, пови се и паде под плотуном, други ред узврати ватром и сечивом. Тада су рањена три Латина и један Грк, захваљујући грудним оклопима, хришћани прођоше без мртвих. Јањичари не успедоше да понове напад јер их сасекоше грчке хелебарде. Процеп у бедему био је одбрањен, Латини испалише још један плотун на Турке који застадоше, неколицина паде, а преживели нагнаше у бег, праћени задовољним урлањем осокољених бранилаца. То је био први судар освајача и бранилаца на цариградском бедему, изблиза, који се завршио победом хришћана. Петнаесторица која је јуришала постали су јунаци одбране, и за војску и за грађанство. Барем на трен, јавила се нада, стидљиво, али ипак нада, да се неким чудом, град може избавити.

Крајње је време да се западни свет сети свога обећања, вапио је Цариград. Мноштво жена са малом децом клечале су сатима, молећи се пред моштима светих чудотвораца у свим градским црквама. Са свих стражарских торњева, војници на стражи упиру погледе, неће ли се најзад, у Мраморном мору, појавити папинска или млетачка морнарица која носи помоћ. И најзад, 20. априла у три часа ујутро, засветли сигнал. У даљини су опажена једра! Није то била она голема армада коју су прижељкивали опсађени, али ипак, нису сами. Гурана ветром, ка граду су клизила три велика ђеновљанска брода, а иза њих, четврти, мањи византијски брод за превоз пшенице, која су она три моћна увела имеђу себе да би га заштитила. После једног сата читав се град тискао на обалним бедемима, да поздраве појачање. Мехмед је већ увелико будан, узјахује коња и јури у луку, где лежи усидрена турска морнарица, па издаје наредбе да се по сваку цену спречи хришћанским бродовима улаз у Златни Рог. Одмах хиљаде весала пљусну по води, лађе наоружане чакљама, бацачима ватре и катапултима који избацују камење, стотину њих напада три галеона и теретњак. Ове тера снажан ветар, па та четири велика брода претичу и газе турске бродове, који их гађају разним пројектилима и чије разјарене посаде страшно урлају. Величанствено, широко разапета једра галеона који плове и не обазиру се на дреку и паљбу нападача, клизе мраморном површимом, на јутарњем поветарцу, према сигурној луци у Златном Рогу. Четири галеона већ су близу циља, људи са бедема могу да разазнају свако поједино лице, и мушкарци и жене падају на колена, крсте се да захвале Богу и светитељима за још једну илузију победе и спаса.

Већ је зазвечао ланац у луци, спуштајући се да пропусти победнике трке, у којој су улог били животи хришћанских морнара, када наједном, ветар се стиша и стаде! Као да их је нешто моћно закочило застадоше једрењаци, потпуно непокретни у мору, свега неколико стотина метара на дохват циља. Уз дивље, победоносне крике, баца се мноштво турских чамаца на весла на четири брода, која стојаху као четири кипа на површини воде, па се чакљама привлаче уз бокове галеона. Секирама ударају по труповима, да их потопе, док се уз сидрене ланце, закачене кукама за ограде галеона, пење мноштво турских морнара, бацајући запаљене крпе у једра, да их запале. Сулејман Балдоглу одлучно тера свој командни брод на најближи галеон, да га кљуном пробије. Ђеновљански морнари са својих високих палуба, заштићени оклопима и кацигама, убијају нападаче секирама, камењем и грчком ватром. Све више нападача пентра се уз бокове галеона и борби се види крај, чини се да су ђеновљански бродови изгубљени. Стравичног ли призора за хиљаде посматрача на бедемима! Тако изблиза, као некада њихови преци у хиподрому, могу уживо да гледају пропаст помоћи коју су тако жељно ишчекивали и смрт оних који су ту помоћ доносили. Заносом очевица Стефан Цвајг те призоре овако описује:

Узалуд су дошли помагачи, узалуд! Очајни Грци на бедемима Цариграда, удаљени од своје браће тек толико колико се може добацити каменом, стоје и вичу стиснутих шака у немоћном бесу, што не могу да помогну својим спасиоцима. Неки од њих покушавају да дивљим гестовима соколе своје пријатеље у борби. Други пак, уздигавши руке према небу, дозивају Христа и арханђела Михаила и све светитеље својих цркава и манастира, који су у току многих векова штитиле Византију, да учине чудо. На супротној обали Галате гледају и вичу и моле с истом занесеношћу Турци за победу својих. Море се претворило у позорницу а поморска битка у гладијаторску игру. Сам султан дојурио је у галопу. Окружен својим пашама, ујахао је толико дубоко у воду да је поквасио огртач. Савио је шаке око уста и довикивао својима наредбу да по сваку цену заузму хришћанске бродове. Сваки пут када би која од његових галија била потиснута, грди он и прети свом адмиралу, машући подигнутом сабљом кривошијом: Не победиш ли, не враћај ми се жив!

Хришћански су се бродови одупирали нападима читав дан, и борба се ближила крају, јер им је понестало камења за катапултове којим одбијају турске галије а морнарима, исцрпљеним од бесомучне борбе, клонуше руке. Не зна се колико их је побијено и подављено, али Турци једнако надиру бројнији, свежи и орни. За сат-два, ако их и не савладају Турци на води, галеоне ће струја одвући на обалу Пере, коју су запосели Турци и онда су изгубљени. Онда се десило нешто што је очајним Цариграђанима изгледало као чудо, нешто што је могло бити само плод њихових молитви и преклињања Господа: одједном почиње неко тихо брујање, поново је дунуо ветар и одмах су се усахла једра испрсила на сва четири брода. Прамац галеона тријумфално се уздиже и једним ударцем претече и здроби нападаче који су се окупили око њих. Сада су хришћански бродови и посаде спасени и хиљаде људи са бедема кличу победи, када су сва четири брода ушла у залив и иза њих зазвеча ланац који се затеже… Још једна победа!

Целу једну ноћ траје занесена радост опсађених и једну ноћ сви они верују да су већ спасени. Опијени овим неочекиваним успехом, били су уверени да их Европа није заборавила и то значајно подиже морал браниоцима града на Босфору. Три ђеновљанска брода са залихама хране и оружјем послао је папа Никола, заједно са грчким бродом, који је натоварио жито на Сицилији. Била је то тешко извојевана, али велика победа бранилаца. Спрам извештаја капетана грчког теретњака, капетана Флантанеласа, који је поднео самом цару, Турци су имали преко стотину погинулих ратника и тристотинак рањених и повређених, док су хришћани изгубили двадесет и тројицу, а сваки други морнар био је рањен.

Први пораз турске флоте стајао је Балдоглуа положаја и части, а можда и главе. Током борбе, у којој је хтео да се докаже султану, настојао је да се нађе у најжешћем окршају, јуришао са својом галијом на галеоне и једино што је успео је да буде рањен каменом у око. Пошто су га, после битке изнели са брода и хећим му мелемима обмотао око, био је позван пред Мехмеда. Султан је био толико љутит, да га таквога нико до тада није видео, па је без сувишних речи наредио да се Бугарину одруби глава. Молио је овај падишаха, клео се у свога новог бога да је Алах тако хтео, и не би му било спаса да се за његову главу нису заузели његови официри, који су сведочили о његовој храбрости и постојаности у борби. Мехмед је, по први пут до тада преиначио своју одлуку и помиловао осуђенога. Иако није убијен, Балдоглу је ражалован, његова имовина је раздељена јањичарима, а он је батинан по табанима до крви, након чега је отпуштен и препуштен судбини. Није се чуло више за њега. На његово место као заповедник флоте и управитеља Галипоља  уздигнут је султанов мезимац Хамза бег.

Превлачење флоте преко брда

Поморска битка која је вођена у Босфору представљала је велики морални импулс опсађеним браниоцима, док је султана натерала да тражи нова решења. Наредних дана он се удаљио од напада на бедеме, који су и даље били изложени сталном артиљеријском паљбом. Ноћ после победе мале хришћанске флоте била је најкритичнија за одбрану града од почетка опсаде. Концентрисани погоци топова уништили су велику кулу Вактинијан и срушили део бедема који се наслањао на кулу, стварајући пространу брешу. Опсађени су са ужасом посматрали овај велики пролаз, кроз који би могло да прођу три коњске запреге упоредо и очекивали општи напад, који би окончао све. Сатима су браниоци, нерава затегнутих као лук, ишчекивали турски усов, уз урлање, лупу бубњева и клепет тарабука, али ништа се није десило. Турци као да нису били свесни каква им се прилика указује. Султан није био на бојном пољу, а нико од нижих команданата није имао храбрости да изда наредбу за општи јуриш. Евентуални успех донео би велику славу, достојанство, историјску част и неописиво велик новац, а неуспехом све би то изгубио, можда и главу са рамена. Недостатак командне иницијативе код Турака спасао је град, а разваљени бедем је био наредне ноћи поправљен гредама, шутом и земљом.

За то време Мехмед није излазио из свог пурпурног шатора. Сатима разрађује један смели план, који ако успе, сврстаће га у ред генијалних војсковођа, Александра Великог и Ханибала. Пробој хришћанских бродова указао ја султану да град треба још више притиснути са свих страна, поготово са морске. Због тога је неопходно овладати Златним Рогом, што је било немогуће извести без флоте у њему. Улаз у залив био је контролисан масивним гвозденим ланцем, за чије уклањање би било неопходно заузети ђеновљанску Перу, али ову могућност султан није разматрао. Ђенова је званично била неутрална, па њихови поседи нису смели да буду циљ турских напада и Мехмед је, барем за сада, поштовао уговоре на које се обавезао. Смишљао је султан генијални план да своју морнарицу из Мраморног мора, где је била бескорисна, пребаци преко копненог језичка у унутрашњу луку Златног Рога. Та смела замисао се у први мах чини толико фантастична и неизводљива, да ни Византинцима, ни Ђеновљанима из Пере није пала на ум, нити су је разматрали у својим одбрамбеним плановима. У млетачким изворима наилази се на покушаје да се умањи снага воље и војнички геније у младом султану. Према једном документу, ово му је наводно саветовао један Италијан у његовој служби, који је Мехмеду испричао како су током борби у Ломбардији Венецијанци своју флоту са реке По пренели на дрвеним платформама са точковима у језеро Гарда. Наводно, Италијан је ово рекао из два разлога: да би зарадио добар бакшиш и, пошто је искрено стрепео за судбину сународника у Пери, желео је да одврати султана од евентуалног напада на њих. Како год било, Мехмед је донео одлуку, сада је морао да смисли како своју флоту да пребаци преко копна, брдовитог терена, на коме је висинска разлика преко шеездесет метара.

Султан је наредио да се потајно допреме безбројне облице, а да дрводеље израђују нешто налик на  саонице, на које ће се причврстити бродови извучени из мора, као на некакав покретни док. Истовремено се хиљаде радника латило посла да ону уску стазу која води горе на брежуљак Пере, а затим се спушта ка заливу, ослободе растиња и изравнају за превоз флоте. Да би прикрио узавреле активности и множину радника, заповеди султан да се дању и ноћу, преко неуталне Пере отвори снажно бомбардовање, које само по себи неће имати неки учинак, али ће да скрене пажњу и сакрије путовање бродова узбрдо и низбрдо, из једне воде у другу. Да би додатно заварао опсађене, наредио је да топови туку по ланцу, што је требало да наведе команду одбране да очекује напад бродова на улаз у Златни Рог. Топовска паљба је створила корисну димну завесу која је скривала припреме обављане у пристаништу Диплокиону. Изговарајући се грешком, неколико пројектила је намерно испаљено на бедеме Пере, да би се са њих растерали посматрачи који би могли да опазе необичне активности и јаве одбрани преко пута залива. Док су Византинци били заузети очекивањем напада са копна, почело је безброј облица, добро намочених у уље и у растопљен лој, да се обрћу под саоницама натовареним лађама. Један за другим, бродови се чврсто укљештени у своја лежишта, вучени безбројним запрегама волова и уз помоћ морнара који их отпозади гурају, превлаче преко брда.

Једном је султан рекао: Када би ма и једна длака у мојој бради знала за моје мисли, ја бих је истргао. Ове речи одају ону страну његовог карактера која га чини тајанственим и неповерљивим према било коме из његове околине. Из подозрења произлазе све предострожности које је предузео да овај подухват остане тајна, како за многе високе официре под његовом командом, тако и за непријатеља. У једној ноћи 22. априла превукло се седамдесет бродова из једне воде у другу, преко брда и кроз долину, са виноградима, пољима и шумарцима. Следећег јутра становници Цариграда су остали у шоку: непријатељска морнарица, као да ју је сам нечастиви на рукама пренео, плута украшена заставама, препуна наоружаних морнара, у сред њиховог залива за који су мислили да је неосвојив. Са бродова треште трубе и бубњеви, Турци кличу и урлају. Када су се опкољени прибрали од запрепашћења, схватили су да је против њиховог најслабијег дела одбране сада половина османске флоте, да је тиме угрожен слаби бок и да се линија одбране, ионако танка, сада још више развлачи и стањује.

Константин Драгаш одмах тог јутра сазива састанак команданата одбране. На том састанку чуло се свакојаких предлога, и чинило се да опсађенима прети она врста пораза која долази из безнађа, малодушност и страха. Доласком четири брода пре два дана, залихе хране су се поправиле, али  нису велике, па би се смањивањем дневних следовања могло издржати више од два месеца. У међувремену можда и стигне обећана помоћ. Сада је, уласком Турака у Златни Рог, морал поклекао и требало га је дизати, иначе настави ли да пада као што је овога јутра, град неће издржати ни неколико дана. Треба одмах учинити нешто офанзивно, одговорити Турчину и вратити самопоуздање борцима. Од малобројних прибраних, дошао је предлог да се изврши напад бродовима на османску флоту и да се она спали грчком ватром, још увек тајним оружјем којим је византијска морнарица вековима успевала да одбије све опсаде и нападе са мора. Грчка ватра је византијски изум који су користили у поморским биткама: ради се о течном  пламену који се избацивао из неке врсте сифона, називаних стрепте. Никада се није сазнао тачан хемијски састав и однос састојака ове запаљиве течности, али се зна да су га делом чиниле нафта, шалитра и магнезијум. Захваљујући грчкој ватри Византинци су одбили најопаснији напад Арабљана на Цариград, али сада су друга времена, никада раније град спрам себе није имао силнијег непријатеља. Чак ни крсташи, који су успели да заузму град захваљујући грчкој неслози у борби за власт, нису ни приближно били сила турскога формата и силине.

Одлучено је да ђеновљански капетан Ђакомо Коко поведе напад. Након више одлагања, недовољно припремљен, напад је изведен ноћу 28. априла, али је неки турски ухода међу Ђеновљанима са једне куле у Пери јавио светлосним сигналом Турцима када су хришћански бродови кренули. Уместо да они изненаде Турке, посаде хришћанских бродова су дочекане неочекиваном ватром из топова и напад није успео. Неколико млетачких бродова је теже оштећено, а четрдесетак морнара је заробљено и погубљено испод бедема. Као одговор на ову масовну егзекуцију, Млечани, ван себе од узбуђења и беса због изгубљених другова, траже од цара, и добијају преко две стотине осамдесет заробљених Турака. Одводе их на бедеме, секу им главе па их уз бестијално урлање бацају према турским редовима. Обезглављена тела оставњају тако да се крв цеди са палисада, остављајући голем крвав траг низ зидине. Данима касније, све до пада града, задах смрти, људске трулежи и крви увлачио се у носеве опсађених и нападача. Против ове тегобе није много помагао ни ветар који је са севера дувао кроз мореуз.

Сутрадан, 29. априла, Турци су у горњем делу Златног Рога подигли импровизовани понтонски мост, уз помоћ кога се могло лако пребацити трупе и артиљерија са једне на другу обалу залива, а на њему су постављене и подлоге за топове. Брзим пребацивањем артиљерије са једне на другу обалу и њеним постављањем на самом мосту, отворен је простор за проширење њеног дејства по Влахерни и њеним бедемима, који су као једноструки представљали најслабију тачку у копненој одбрани града.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања