Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Nakon što je 1918. godine došlo do stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dolazi do masovne pojave novih listova na teritoriji čitave nove države. Ni Vojvodina nije bila izuzetak, naprotiv, prednjačila je u publicistici. Uglavnom su to bili politički listovi, koji tokom Prvog svetskog rata nisu bili dozvoljeni od strane mađarske vlade, nakon čega su u javnom mnjenju nove države zauzeli najveći prostor, što je sasvim logično imajući u vidu dinamičnost u političkom životu. Pored stranačkih, vremenom su se javljali i nezavisni listovi koji nisu doprinosili zaoštravanju atmosfere u društvu, ali nisu bili ni dovoljno kvalitetni. Nezavisne dnevne i nedeljne novine uglavnom nisu imale kvalitetne i objektivne autore koji bi publiku izveštavali o važnim događajima, što je uticalo da se njihovu slabu prepoznatljivost kao nezavisne štampe u javnom mnjenju Vojvodine.
U posleratnim godinama jedine dnevne novine koje su bar deklarativno bile nezavisne, izlazile su u Subotici od 1923. do 1925. godine, pod nazivima Severna pošta, Nova pošta i Nova severna pošta. Prvi broj se pojavio 2. jula 1923. u večernjim satima. Dosta je vešto i moderno uređivan, a mogao je preko Budimpešte da dobija vesti iz sveta pre drugih listova. Oko sebe je imao veliki broj uglednih saradnika koji su raspravljali o aktuelnim temama, uglavnom političkim. Ideje jugoslovenstva, sloge i prijateljstva bile su veoma zastupljene u javnom mnjenju Subotice, koja je bila na udaru mađarskog iredentizma. Takve ideje u početku je zastupala i Severna pošta. Međutim, kako je njen direktor, Rudi Štagljar-Majevčanin, bio primoran da često traži finansijere, Severna pošta je pisala kako su oni tražili. Štagljar-Majevčanin je podržavao ono za šta je bio plaćen i napadao je ono od čega bi mogao profitirati, pa su ideje solidarnosti i saradnje ostale samo dekoracija. Računajući na velike poslove u celoj zemlji, osnovao je uz list i novinarsku agenciju Progres koja je prikupljala oglase i pravila aranžmane o plaćenim reportažama. Štagljar-Majevčanin se u tim poslovima služio ucenama i pretnjama, što pokazuje da nije bilo bitne razlike između stranačkih i „nezavisnih“ listova. Na primer, jedan od saradnika lista, koji je bio i predsednik Okružnog suda, dao je naređenje podređenim sudovima da oglase obavezno daju u Severnoj pošti. Pored toga, od organizatora jedne izložbe u Vrbasu tražila za reklamu 180.000 dinara, a kada je odbijena, pokrenula je negativnu kampanju protiv iste. Pisala je kako su Nemci iz Vrbasa koristili izložbu za širenje pangermanskih ideja, što je doduše bilo tačno, ali i druge stvari koje su štetile ugledu organizatora. Zbog toga su na kraju ipak prihvatili da plate iznos koji je Severna pošta zahtevala. Na taj način su iznuđene brojne reportaže i oglasi vojvođanskih fabrika. Severna pošta je javno pretendovala na ulogu posrednika između partija i društvenih slojeva zarad opštih jugoslovenskih interesa. Međutim, iza toga se krila politička trgovina Rudija Štagljara-Majevčanina. U početku je više sarađivao sa demokratama, ali sa stalnim navaljivanjima i kod radikala, pogotovo kod njihovog prvaka, dr Lazice Markovića. U pismima koja je slao Markoviću, Štagljar-Majevčanin je maltene molio da radikali finansijski podrže njegov list koji bi potom bio u službi njihove izborne kampanje.
Od 16. septembra 1923. godine list postaje jutarnji i menja ime u Nova pošta. Štagljar-Majevčanin se pravdao da njegov list jeste u službi radikala iz razloga što time podržava državu i naciju. U tom duhu je napadao agrarnu reformu zbog neracionalne eksploatacije zemlje, kao i pojavu autonomističkih ideja. Pored svrstavanja uz radikale i bogaćenja sadržaja lista romanima, konkursima lepote i raznim senzacijama, tiraž lista je opao na manje od 800 primeraka. Zbog toga je Štagljar-Majevčanin iste godine pokušao da se dodvori Svetozaru Pribićeviću, hvaleći njegovu politiku. U jesen naredne godine Štagljar-Majevčanin pokreće akciju kako bi list nabavio sopstvenu štampariju. Štampani su kuponi za čitaoce koji bi njihovom kupovinom postali akcionari, ali je odziv bio više nego slab. Zbog toga list nije izlazio dva meseca, navodno zbog montiranja nove štamparije. Na kraju se pojavio 10. decembra 1924. pod imenom Nova severna pošta i štampan je kod Fišera i Krausa jer nije bilo dovoljno novca za sopstvenu štampariju. Uz finansijsku podršku radikala, Nova severna pošta se stavila u službu njihove izborne kampanje. S obzirom da se poslednji broj pojavio na dan izbora, 8. februara 1925. godine, stanovište radikala je bilo da je list izgubio svrhu postojanja po okončanju izbora.
Kada je reč o Novom Sadu, 15. avgusta 1921. godine se pojavio prvi broj Kurira jer je Dušan Čamprag, vlasnik štamparije „Gutenberg“, poželeo da pokrene svoj list. Međutim, list nije naišao na veliki odziv pa je ugašen nakon tri broja, a Čamprag je sledeće godine pokrenuo Borbu, čiji je urednik bio Velislav Spasić. Iako je list najavio da će braniti najniže slojeve stanovništva, ovaj list je obustavljen posle trećeg broja. U isto vreme kad i Kurir, u Novom Sadu se pojavila i Istina, čiji je vlasnik i urednik bio Dobroslav Jevđević, bivši pripadnik Mlade Bosne i budući vojno-četnički vojvoda. On je najavljivao da će list biti nezavisan u odnosu na stranačke činioce, te da će se boriti protiv korupcije, nepotizma i svega što šteti državi, Jevđević i njegov list funkcionisali su identično Rudiju Štagljaru-Majevčaninu i njegovoj Severnoj pošti u Subotici. Jevđević se služio ucenama, pritiscima i nasiljem, zbog čega su mnogi bojkotovali ovaj list. List je obilovao šovinizmom koji je bio usmeren ka Nemcima, Mađarima i Hrvatima. List je pisao uglavnom u skladu sa interesima vlasti, kako bi se skrenula pažnja krupnih afera, pa je u tom cilju Jevđević od beznačajnih stvari pravio nove. Međutim, čitalaca koji su bili spremni da takve stvari gutaju bilo je sve manje, pa se list ugasio u junu 1922. godine.
Tokom februara iste godine u Novom Sadu se pojavio „vanstranački list“ pod nazivom Rodoljub. Vlasnik je bio Oblasni odbor za Srem, Bačku i Baranju, a list je okupljao oko sebe dobrovoljce koji su bili nezadovoljni odnosom koji su prema njima imali vlada i stranke. Posebno nezadovoljstvo je vladalo kod dobrovoljaca koji su se borili u Dobrudži, a koji nisu imali jednak tretman oko dodele zemlje i drugih povlastica. List je ubrzo postao organ Ratničke stranke koja je nastala kao epilog nezadovoljstva položajem dobrovoljaca. Iako njihov broj nije bio mali, Rodoljub je u nedostatku novca štampan u manje od 2.000 primeraka. Sredinom 1925. godine, on postaje organ Saveza dobrovoljaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je zbog nerešenog finansiranja obustavljeno njegovo dalje štampanje. Takođe, radikalski disident, dr Đorđe Đeremov, pod dobrovoljačkom maskom izdao je dva broja lista Dobrudžan, kako bi se pred izbore za oblasne skupštine obračunao sa dojučerašnjim saborcima. List je izašao u Novom Sadu 6. novembra 1926. i 1. januara 1927. godine. Ćeremov je govorio o dobrovoljcima koji su iz ruskih zarobljeničkih logora pristupili Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji i borili se protiv Bugara, Nemaca i Turaka, da bi posle oslobođenja doživeli da im se uskraćuju dobrovoljačka prava. Najviše prostora list je posvetio ličnim napadima, ne štedeći ni Glavni odbor Radikalne stranke. Međutim, dva broja koja su štampana dovoljno govore o slabom uticaju ovog dobrovoljačkog lista.
Kada je reč o zastupljenosti tzv. nezavisne štampe, manji gradovi u Vojvodini nisu zaostajali za Novim Sadom i Suboticom. Na primer, u Bačkoj Palanci je Imre Černiček godinama izdavao list Stražu u kojem su svi mogli da objavljuju svoje stavove i gledišta, ali u granicama Zakona o štampi. Černiček je bio poslovan čovek i njemu je bilo najvažnije od novina ima prihod, ma od koga on dolazio. U početku su Stražu koristile demokrate koje su propagirale stanovišta svoje stranke i napadale radikale zbog korupcije. Kada je došlo do razdora između Davidovića i Pribićevića, Straža je kritikovala Pribićevićevu isključivost oko odnosa sa Hrvatima. Ali pred izbore 1925. godine dolazi do preokreta, pa su Stražom dominirali tekstovi samostalaca. Oni su pisali da najbolje znaju da štite seljačke i opštenarodne interese. Jedno vreme su i radikali bili najzastupljeniji i tom prilikom su napadali „prečanski front“ i autonomističke zahteve. Međutim, kada nastupi period političkog zatišja, najveći deo lista bi zauzeli oglasi i saveti za poljoprivrednike.
Zbog toga što se nije čvrsto vezivala ni za jednu političku stranku, Straža je nastavila da izlazi i posle 6. januara 1929. godine i uvođenja ličnog režima kralja Aleksandra. Straža je paralelno izlazila i na nemačkom jeziku, pod naslovom Die Wacht, ali dok je on imao tiraž od 1.000 primeraka, srpsko izdanje jedva je dostizalo 500. I u ovom periodu list je uređivan neprofesionalno i nedosledno. Sadržaj je samo povremeno bio raznovrsniji, međutim urednici su se često menjali. Kad je 21. septembra 1930. godine došlo do promene imena u Jugoslovenska straža, list je okupio ugledne ljude iz Bačke Palanke i okoline, koji je trebalo da pišu u duhu jugoslovenske ideje. Izgledalo je kao da će list podići svoj kvalitet, a samim tim i uticaj na lokalnu zajednicu. Međutim, ubrzo dolazi do razlaza jer su se saradnici razočarali u Černičeka i odgovornog urednika, Obrada Stanišića. On se lažno predstavljao kao student i na prevaru pozajmljivao novac, da bi ga policija na kraju uhapsila kada je ukrao sat. Černiček je pokušao da uređivanje lista prepusti omladini, pre svega studentima, ali su oni nakon jednog broja odustali od dalje saradnje.
Jugoslovenska straža je strogo bila u okvirima zvanične politike. Za to se posebno starao dopisnik Presbiroa Jugoslovenske radikalne zajednice, Triva Militar, koji je često iz Novog Sada slao članke i objavljivao ih pod pseudonimima. Černiček je uspevao da iz stranih izvora nabavlja fotografije iz sveta koje su oživljavale stranice Jugoslovenske straže. Pokrivajući se od onoga što je stizalo, često uz pomoć makaza, ne prateći u dovoljnoj meri ni lokalne vesti, list nije imao kud nego da se okrene prorežimskoj propagandi. Tada ga je prihvatilo i finansijski pomagalo vođstvo Jugoslovenske radikalne zajednice. Jugoslovenska straža je oštro osuđivala akcije Vojvođanskog fronta i isticala da Vojvođani ne žele autonomiju. Istina, priznalo se da postoje i specifični pokrajinski problemi, ali se centralističko uređenje Kraljevine Jugoslavije nije dovodilo u pitanje. Tokom izborne kampanje Stojadinovićeva slika je bila u skoro svakom broju Jugoslovenske straži, ali posle izbora JRZ više nije imala potrebu da finansira ovaj list. Tada je grupa mlađih intelektualaca, koja je podržavala novog premijera, Dragišu Cvetkovića, preuzela uređivanje lista i preimenovala ga u Palanački glasnik. Međutim, on je izlazio u kratkom periodu, od 9. aprila do 19. avgusta 1939. godine.
Pančevo je u međuratnom periodu bio grad sa jakim listovima, poput Pančevca, koji se jedno vreme deklarisao kao nezavisan, i rivalske Narodne sloge. List koji je pod imenom Pančevačka nedelja izlazio od 1933. do 1941. godine, bio je zapravo glasilo gradonačelnika Vase J. Isailovića. Bilo je i drugih predsednika opština koji su tajno držali sopstveni ili finansirali neki list koji bi hvalio gradsku upravu. Međutim, Pančevačka nedelja predstavlja izuzetak jer Isailović lično uređivao list i hvalio sam sebe. Tek je posle napuštanja predsedničkog položaja 18. avgusta 1940. godine predao uređivanje i izdavanje Vasi Mikiću. Isailović je dužnost gradonačelnika obavljao 14 godina, od 1926. do 1940, uprkos svim promenama režima. Pančevačka nedelja je nesumnjivo odigrala važnu ulogu u tome. Ona je pisala dosta smelo u vreme Jugoslovenske nacionalne stranke i zbog toga je često plenjena. Isailović je potom bio u Glavnom odboru JP3, a njegov list je Stojadinovića nazivao junakom. I pored toga, Isailović se ipak ljutio na prigovore da je Pančevačka nedelja organ JRZ, uporno tvrdeći da list nije izgubio svoju samostalnost. Pančevačka nedelja je podržala i smenu na čelu vlade, smatrajući da Dragiša Cvetković donosi mladost, ravnotežu i optimizam. U isto vreme napadala je građansku opoziciju zbog vojvođanskog separatizma, ali joj nije osporavala mogućnost da bude korektiv Cvetkovićeve vlade. Sa druge strane, neuporedivo oštriji napadi su bili namenjeni komunistima.
Pored političkog, Pančevačka nedelja je pratila i celokupni društveni život grada. Isailović je bio angažovan na mnogim poljima, zbog čega je imao mnoštvo pouzdanih informacija, usled čega njegov list predstavlja dragocen izvor za međuratnu istoriju Pančeva. Poslednji, 397. broj Pančevačke nedelje je izašao na dan izbijanja Aprilskog rata, 6. aprila 1941. godine. Ovaj list je bio redak primer koji je pokazao da tzv. nezavisna štampa može imati kvalitetne tekstove, koji se nisu upuštali u senzacije i lične obračune. To je bio razlog da ovaj list, uprkos svim turbulencijama društveno-političkog života, opstane sve do početka Drugog svetskog rata.
Ostavi komentar