event_note Трибине
16.12.2019 - 16.12.2019 access_time 19:00

Tрибина „Димитрије Цинцар-Марковић – творац највећих српских војних победа“ 16. децембра у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих
event_note Трибине
16.12.2019 - 16.12.2019 access_time 19:00

Tрибина „Димитрије Цинцар-Марковић – творац највећих српских војних победа“ 16. децембра у клубу „Трибина младих“

location_on Трибина младих

Tрибина „Димитрије Цинцар-Марковић – творац највећих српских војних победа“ биће одржана у понедељак 16. децембра у 19 часова у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач је мср Срђан Граовац, историчар.

Димитрије Цинцар-Марковић рођен је 1849. године у Шапцу, командовао је армијским јединицама различитих формата и бројности у рату и миру, све до читаве српске војске. Као практичар и теоретичар предавао је историју ратне вештине и стратегију на Војној академији и дао суштински допринос тријумфу у балканским ратовима, али и највећим победама у Првом светском рату. Био је предодређен да командује српском војском у случају рата, али га је зауставио куршум српског официра. По други пут је страдао у нашем колективном памћењу јер готово да га и не помињемо, и зато је, међутим, недавно са високог места било залагања да се у земљу врате посмртни остаци вође његових убица, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа. Димитрије Цинцар-Марковић изучио је Артиљеријску школу 1870. године, а као државни питомац боравио је 1872. и 1873. у Пруској, где је служио у коњици. То је сигурно било значајно искуство, јер су Пруси у то време имали најбољу војску и тек што су у рату посрамили дотад водећу континенталну силу, Француску. Убрзо је дошло и „ватрено крштење“: у Првом српско-турском рату 1876. добио је више одликовања за храброст. У Другом српско-турском рату, у зиму 1877/1878, био је шеф Штаба Моравске дивизије. Уследио је неславни Српско-бугарски рат 1885, у којем се, међутим, мајор Цинцар-Марковић добро показао: командовао је 11. пуком, који је успешно започео битку на Сливници, али се, потом, војничка срећа окренула на бугарску страну. Концепт нове српске војне доктрине, у најкраћем, заснивао се на претходним ратовима и анализи дотадашњих победа и пораза, почев од Првог српског устанка, па до катастрофалног Српско-бугарског рата 1885. године. Искусни генерал исправно је приметио да су Срби своје победе углавном задобијали у дефанзивној улози, као и да им офанзиве нису нарочито ишле од руке. Окосницу нове доктрине српске војске, како је он видео, требало је да чини одбрамбена моћ, која би ефикасно могла да се претвори у офанзивну. Иако се већ указивао тренутак коначног ослобођења Балкана од турске окупације, Цинцар-Марковић је нагласак стављао на одбрану земље. На резултате оваквог виђења устројства ратовања српске војске није се дуго чекало: захваљујући овој концепцији Србија се 1914. успешно носила са вишеструко јачим непријатељем. Колубарска битка уџбенички је пример победе освојене у повлачењу – што је реткост у ратној повести – дефанзивном тактиком и противударом, који је беспрекорно извео војвода Живојин Мишић. Основе Цинцар-Марковићеве доктрине промењене су тек двадесетих година прошлог века, када су у принципе ратовања интегрисана искуства из Првог светског рата.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања