Poetička pozicija Selimira Radulovića je specifična i deluje apartno čak i u krugu poetičkog višeglasja, karakterističnog za savremenu srpsku poeziju, koja je otvorena za najrazličitije pristupe, opšte estetičke pretpostavke, formalne modele i vidove iskustva koje se izražava u pesničkom delu. Radulovićevi stihovi i zvukom i fakturom, i obuhvaćenim iskustvom i tematsko-motivskim krugovima, sugerišu da ih na poetičkoj mapi smestimo na stranu koja stoji bliže tradicionalnim predstavama; ali ona se takođe jasno razlikuje od danas dominantnih oblika tradicionalizma u srpskoj poeziji, oslonjenih na pesmu narodnog pevača, odnosno na neosimbolističko krilo pesništva između dva svetska rata. Takav utisak ostavlja i pesnikova nova zbirka Senka osmog eona. (…) Apsolutno poverenje u smisao koji garantuje transcendencija ispoljava se na različite načine u ovoj zbirci. U središnim, isihastičkim celinama (…) dijaloška forma govora se uspostavlja na dve ravni: najpre horizontalnoj, između ovosvetskih aktera, i tada po pravilu onaj iskusniji upućuje da se dimenzija svetog dostiže neizrecivim i utoliko paradoksalnim iskustvom. Ne doktrinom, dakle, ne učenjem, već živim učešćem. Druga ravan je vertikalna, molitvena – samo prividno monološka. Jer iako nema glasnog odgovora transcendencije, onaj ko upućuje molitvu siguran je da taj odgovor čuje, i zna Da gordi pita, a smernom se / Tajna sama otkriva. (Saša Radojčić)

Selimir Radulović (1953, Cetinje), objavio je sedam pesničkih knjiga: Poslednji dani (1986), San o praznini (1993), U sjenku ulazim, oče (1995), O tajni rizničara svih suza (2005), Snovi svetog putnika (2009), Pod kišom suza s Patmosa (2012), O pastiru i kamenu sa sedam očiju (2015); knjige izabranih pesama: Po licu noći (1996, 1997), Knjiga očeva (2004), Gde Bogu se nadah (2006), Izveštaj iz zemlje živih (2009), Svetlo iz očeve kolibe (2011) i knjige izabranih i novih pesama: S visa sunčanog, strašnog (1999), Kao mirni i svetli vesnik (2008), Pesma s ostrva siročadi (2010).
Pre dve godine, u izdanju Srpske književne zadruge i Pravoslavne reči, objavljena su mu Izabrana dela (I–V).
Povodom njegovog pesničkog dela objavljena su dva zbornika radova – Pesnik nokturna (1995) i Svetlo iz očeve kolibe (2015).
Autor je pet antologija/hrestomatija, knjige književno-kritičkih tekstova Povoj i članci (1987) i knjige ogleda Svetlo iz očeve kolibe (2015).
Za svoj književni rad dobio je Novembarsku povelju Novog Sada, Iskru kulture, Pečat varoši sremsko-karlovačke, Kočićevo pero, Nagradu Proljetnog sajma u Banjaluci, Nagradu Teodor Pavlović, Vukovu nagradu, Nagradu Miodrag
Đukić i Nagradu Simo Matavulj.
Bio je sekretar Pokrajinskog fonda kulture (1990–1992), direktor Kulturnog centra Novog Sada (1992–1997), predsednik Društva književnika Vojvodine (1997–2000), glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće Orfeus (2001–2012), direktor Sterijinog pozorja (2012–2014). Sada je upravnik Biblioteke Matice srpske.
Živi u Novom Sadu.