У оквиру програма ПостПрозефест, у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада у уторак 27. децембра у 19 часова одржаће се промоција романа Сазревање модрица Данила Лучића. На промоцији ће говорити књижевни критичар Драган Бабић и песник Ален Брлек, а разговор с аутором водиће ученици Гимназије „Светозар Марковић“.

Данило Лучић рођен је у Београду 1984. године где је завршио основне и мастер студије српске књижевности и језика на Филолошком факултету. Објавио је збирку песама Белешке о меком ткиву (СКЦ Крагујевац, 2013) за коју је освојио Бранкову награду, и збирку Шрапнели (Арете, Београд, 2017). Објавио је и збирку прича Сазревање модрица (Durieux, Загреб, 2020; Арете, Београд, 2021). С групом аутора објавио је и књигу дневничке прозе 2020 – заједнички дневник о години која је променила свет (Фрактура, Запрешић, 2021). Уредник је портала за књижевност и културу glif.rs, а био је и уредник у Издавачкој кући „Контраст издаваштво”. Коуредник је Босанске виле, најстаријег босанскохерцеговачког часописа. Извршни је уредник едиције „Заједничка читаоница“ организације КРОКОДИЛ, а уређивао је и водио вечери поезије АРГХ!. Бави се фотографијом и видео-форматима, објављује колумне и есеје у штампаној и електронској периодици (Before After, Просвјета, Marie Claire, Милица магазин, Поља…).

Жанровска разноликост и вештина у поигравању формом и карактерима јунака у свакој од прича чине ову збирку незаобилазним штивом за оне који од прозе траже више од површног заокупљивања маште и који књижевност виде као одраз друштва. Сазревање модрица је збирка прича о траумама и емотивним ожиљцима. О томе како се они стичу и како се превазилазе. Али Данило Лучић нам не даје никакво упутство, већ пред нас ставља спектар могућности и води нас у једну динамичну књижевну маскараду.

Приказане у тренутку настајања, модрице представљају својеврсне знакове поред пута који нас воде кроз процес сазревања и оздрављења.

Када песник пише прозу, она је богатија за један дубоко лични слој, али и за непредвидиву форму која читаоца наводи да се пробија кроз ходнике њеног лавиринта.

„Модрице сазревају у прозним текстовима Данила Лучића – поједине су скривене под кожом интиме, друге су последица различитих облика друштвених репресија и историјског насиља. Повремено неприкривено ангажован, отворен за уплив популарне културе и за жанровске трансформације, прозни рукопис Данила Лучића пружа спектар трауматских искустава и аутсајдерских позиција, подсећајући да је лице човека неретко лице бола.

Горан Коруновић

„Иако су његови јунаци у тешким позицијама, притиснути од стране друштва и система, начин на који Данило Лучић описује њихове апсурдне животне ситуације је пун духовите ироније, тако да приче у нама буде како сузе, тако и смех. Његови наративи нас изнова преплављују, као велики талас, због којег се стално боримо за дах, без изгледа да ћемо икада стићи до обале. У причама се осећа традиција књижевности апсурда, где не знамо да ли је у питању имагинација или стварност, јер су приче довољно реалне да су могле да се десе, а довољно надреалне да нас оставе запитаним. Женска перспектива је овде присутна колико и мушка, јунакиње нису сведене на стереотип, на пасивне жртве својих живота и друштва у којем живе, већ на активне протагонисткиње које друштву пружају отпор. Хируршки прецизно Данило Лучић нам предочава кроз своје јунаке судбину човека у савременом свету у којем нада не постоји, а једини отпор је вероватно непрестано копрцање за парче простора, парче хлеба, парче достојанственог живота.“

Јелена Вукићевић

Фото: Радмила Ванкоска