Učestvuju: Geza Seč (Szőcs Géza),

Janoš Geci (Géczi János)

Oto Fenjveši (Fenyvesi Ottó)

Jožef Remenji (Reményi József)

Ištvan Ladanji (Ladányi István)

Janoš Siveri (Sziveri János) je tvorac jedne nove poetske intonacije u književnosti jugoslovenskih Mađara. Na njegovo otvoreno, pravoreko pesništvo umnogome je uticao južnoslovenski plebejski duh, poetika Vaska Pope, Atile Jožefa, Janoša Pilinskog i Ištvana Domonkoša.

         Siverijeva poezija ponudila je mogućnost uspostavljanja čvršćih veza između lirike jugoslovenskih Mađara i srodnih stremljenja današnjeg savremenog mađarskog pesništva, štaviše, ona je sa nešto „varvarske“ krvi osvežila „stajaću vodu budimpeštanske lirike“.

        Janoš Siveri je bio jedna od stožernih ličnosti svoje generacije – generacije današnjih tridesetpetogodišnjaka – i to ne samo u relacijama književnosti jugoslovenskih Mađara. Sa svojim najnovijim zbirkama, objavljenim u Budimpešti, delovao je kao eksplozija u mađarskoj duhovnoj svesti. Rodio se 1954. godine u Mužlji, nadomak Zrenjanina. Od 1970. redovno je objavljivao poeziju, zatim i eseje iz oblasti likovnih umetnosti. NJegove su pesme uvrštavane u više antologija: Pesništvo razlike – antologija vojvođanske poezije u Jugoslaviji, 1980; Ver(s)ziók, 1982; Ključevi – antologija novije jugoslovenske poezije, 1984; Iz savremene mađarske poezije u Jugoslaviji, 1986. Samostalne pesničke zbirke: Szabad gyakorlatok, 1977; Hidegpróba, 1981; Dia-dalok, 1987; Szájbardágás, 1988; Mi szél hozott?, 1989. Preveo je na mađarski jezik više jugoslovenskih auora; od 1980. do 1983. godine bio je i glavni urednik časopisa Új Symposion. Umro je februara 1990. godine.

        Janoš Siveri je bio nepatvoreni lirski karakter, intuitivni lirski talenat. NJegova se poezija pročišćava kroz propaćenost doživljaja. Zakonotvornom snagom se u njegovoj lirici obistinjuje telo, prerano pokrenuto rastakanjem, u njoj se prepoznaje od rođenja čista duša. Do krajnosti etički intelekt dosledno govori o stanju sveta i o individuumu u njemu. U njoj se sjedinjuju uzvišeno dostojanstvo pesničke misije i njena ironična kritika.

Oto Fenjveši

(Preveo: Arpad Vicko)