На Трибини младих Културног центра Новог Сада одржан је програм посвећен једном од најутицајнијих песника мађарске књижевности, Јаноша Сиверија (1954-1990), који је своје место на мапи песничке сцене заузео још почетком седамдесетих година прошлог века најпре као део онога што се тада називало књижевношћу југословенских Мађара.
Овом промоцијом Културни центар Новог Сада започиње нови циклус програма који ће бити посвећен савременом стваралаштву националних мањина, а које ће уређивати Симон Грабовац и који ће се радити двојезично.
Премда је Сивери у последњој фази стваралаштва деловао у самој Мађарској, одселивши се под политичким притисцима из Новог Сада у ком је до 1983. године био главни уредник часописа „Симпозион“, након чега је смењен, на његово песништво, осим мађарске духовне колевке, умногоме је утицао јужнословенски плебејски дух, поетика Васка Попе, Атиле Јожефа, Јаноша Пилинског и Иштвана Домонкоша. Како је Сивери био везан пре свега за некадашњу Трибину младих КЦНС-а, где је имао веома запажене песничке наступе који су по многима добрим делом и обележили тадашњи период књижевне сцене, на Трибини младих је овога пута промовисано мађарско издање песникових сабраних дела које обухвата и ране и касне песникове радове.
Према речима издавача овог својеврсног мемента над Сиверијевом поетиком, Јожефа Ремењија, премда је Јанош Сивери живео свега 36. година, његов песнички језик и целокупно дело све више утичу на новије генерације писаца, а тај утицај је двојан јер је један део свог стваралаштва песник оживео у Новом Саду и ондашњој Југославији, а други, након напуштања новосадских улица, у Будимпешти и Мађарској. Управо зато родила се потреба у самој Мађарској за оснивањем Удружења које носи име Јаноша Сиверија, а на датум рођења песника додељује се награда која се додељује песницима на мађарском језику без обзира на њихово место пребивања.
– На неки начин Трибина младих је дом Јаноша Сиверија, трагичке фигуре у песништву пре свега због његовог веома кратког живота, али исто тако се тек данас осети његов утицај како код писаца овде, тако и у Мађарској. Сивери је неправедно практично протеран из Новог Сада који је био његов град, а касније већ болестан имао је своје последње песничке бисере у Будимпешти у којој се такође снажно осетила његова поезија и његов дух. Он би се могао сврстати у неку врсту вагабундовског песника, попут Вијона, иако су га називали авангардистом. Свакако, његово дело плени пажњу, његова поезија је снажна, а он је данас и симбол једног трагичног периода који је кренуо од средине осамдесетих година ка коначном расплету почетком деведесетих да погађа ондашњу Југославију и ове просторе – рекао је овом приликом Јожеф Ремењи.
И књижевник и драматург Зоран Ђерић, који је имао ту срећу да у младалачким данима и упозна самог Сиверија, присетио се да је песник био посебна фигура. Он је напоменуо да је након одласка из Новог Сада Сивери најпре живео у Суботици, где га је прихватио Љубиша Ристић са којим је радио као драматург. Након овог периода песник се убрзо тешко разболео, а последњи део живота, до смрти 1990. године, Јанош Сивери провео је у Мађарској. Његова поезија добила је одјека у будимпештанским књижевним круговима, али је захваљујући привржености овдашњих писаца Сиверијевом лику и делу његова поезија у два наврата превођена и на српски језик.
– Прво се појавила Сиверијева књига „Вавилон“ на српском језику у издању Матице српске и то захваљући пре свега овдашњим песницима, књижевницима, пријатељима из његовог новосадског периода и поштоваоцима који су преводили Сиверија на српски језик. У тој збирци „Вавилон“, насловљене по његовом последњој збирци песама објављеној у Будимпешти пред сам крај живота, налазиле су се и друге песме. Након те књиге објављене током деведесетих година дуго се чекало на ново издање поезије Јаноша Сиверија на српском, али је 2005. године у издању Друштва књижевника Војводине изашао превод његових изабраних песама у книзи „Распуклине“ – рекао је Зоран Ђерић.
Јанош Сивери је био једна од стожерних личности своје генерације и то не само у релацијама књижевности југословенских Мађара. Са својим најновијим збиркама, објављеним у Будимпешти, деловао је као експлозија у мађарској духовној свести. Родио се 1954. године у Мужљи, надомак Зрењанина. Од 1970. редовно је објављивао поезију, затим и есеје из области ликовних уметности. Његове су песме уврштаване у више антологија: Песништво разлике – антологија војвођанске поезије у Југославији, 1980; Вер(с)зиóк, 1982; Кључеви – антологија новије југословенске поезије, 1984; Из савремене мађарске поезије у Југославији, 1986. Самосталне песничке збирке: Сзабад гyакорлаток, 1977; Хидегпрóба, 1981; Диа-далок, 1987; Сзáјбардáгáс, 1988; Ми сзéл хозотт?, 1989. Превео је на мађарски језик више југословенских ауора; од 1980. до 1983. године био је и главни уредник часописа Úј Сyмпосион. Умро је фебруара 1990. године. Сиверијева поезија понудила је могућност успостављања чвршћих веза између лирике југословенских Мађара и сродних стремљења данашњег савременог мађарског песништва, штавише, она је са нешто “варварске” крви освежила “стајаћу воду будимпештанске лирике”.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=iPO-o82kQk0[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=q6ptCn2Z8Os[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=BYHYZCKzALo[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=PCK543hbWV8[/youtube]
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=HgocHkreAY8[/youtube]
Остави коментар