Изложба слика Татјане Војиновић „Kонфронтација конфабулација“ биће отворена у четвртак, 12. новембра, у 18.30 часова у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 27. новембра.
Татјана Војиновић рођена је 1982. године у Новом Пазару. Дипломирала је 2008. године на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи професора Драгана Јовановића.
Учесник је више самосталних и групних изложби у земљи и иностранству. Члан је УЛУС-а.
KОНФРОНТАЦИЈА KОНФАБУЛАЦИЈА
Kонфронтација конфабулација Татјане Војиновић подсећа нас на склоност ума да прилагођава сазнања и сећања својим непоузданим претпоставкама, које даље активно преобликује или чак ствара у складу са сопственим потребама.
Kарл Јунг користио је метафору колективног несвесног како би објаснио како унутрашњи митови и приче постају силе које делују на ум, условљавајући рад памћења и свести. Покушавајући да визуализује токове свести и несвести коју фабула затиче у рутини проживљавања и накнадног уобличавања, Татјана настоји да развије метод разоткривања механизама који покрећу нити ове константне конструкције и реконструкције личног и заједничког архива. Опет, систем иде унапред и са собом носи сопствене пројекције. Рад сна и сећања, попут Пандорине кутије, пружа увид у различите начине компоновања слика које се сусрећу са свешћу, отварајући нове могућности избора који стоје пред аутором и посматрачем.
Ток свести, односно психички аутоматизам као уметнички поступак оквир је у који се Татјанин рад уклапа и представља једну врсту његове примене у визуелизације рада сећања: смеша фрагмената памћења и сећања различитим људима значи нешто сасвим друго, а добијени колаж је колаж једне непостојеће целине која одише јединственом мелодијом. Наспрам психоанализе која немирни рад свести настоји да подреди прилагођавању свакодневници, овај ток свести доноси излазак из оквира уобичајене, круте логике. Он се манифестује као исконски нагон за уобличавањем и истраживањем значења, стварајући сопствени архив призора који се ослобађа претераних тумачења и наметнутих наратива. У комбинацији са концептом примењеним кроз Kонфронтацију конфабулацију, ток свести као поступак комбиновања медија и метода представљања отвара непредвиве визуализације и могућности спајања различитих уметничких форми. Једна је ствар сликати предмете, док је сликати заблуде технологија једног парадокса који се одражава у домену нестварног и обузима мишљење. Ту се указују барем два тока даљег доживљаја: или следимо дате мотиве и варијације, или се јавља сила преокрета, парадокса и изненађења – иновација која попут вијадукта отвара нове просторе могућности, контрадикцију која мења ток датог, трансформише нашу перцепцију и помаже свести да се са читавим процесом носи другачије, супротстављањем, отпором – побеђивањем очекиваности и задатости.
Kарл Јунг користио је метафору колективног несвесног како би објаснио како унутрашњи митови и приче постају силе које делују на ум, условљавајући рад памћења и свести. Покушавајући да визуализује токове свести и несвести коју фабула затиче у рутини проживљавања и накнадног уобличавања, Татјана настоји да развије метод разоткривања механизама који покрећу нити ове константне конструкције и реконструкције личног и заједничког архива. Опет, систем иде унапред и са собом носи сопствене пројекције. Рад сна и сећања, попут Пандорине кутије, пружа увид у различите начине компоновања слика које се сусрећу са свешћу, отварајући нове могућности избора који стоје пред аутором и посматрачем.
Ток свести, односно психички аутоматизам као уметнички поступак оквир је у који се Татјанин рад уклапа и представља једну врсту његове примене у визуелизације рада сећања: смеша фрагмената памћења и сећања различитим људима значи нешто сасвим друго, а добијени колаж је колаж једне непостојеће целине која одише јединственом мелодијом. Наспрам психоанализе која немирни рад свести настоји да подреди прилагођавању свакодневници, овај ток свести доноси излазак из оквира уобичајене, круте логике. Он се манифестује као исконски нагон за уобличавањем и истраживањем значења, стварајући сопствени архив призора који се ослобађа претераних тумачења и наметнутих наратива. У комбинацији са концептом примењеним кроз Kонфронтацију конфабулацију, ток свести као поступак комбиновања медија и метода представљања отвара непредвиве визуализације и могућности спајања различитих уметничких форми. Једна је ствар сликати предмете, док је сликати заблуде технологија једног парадокса који се одражава у домену нестварног и обузима мишљење. Ту се указују барем два тока даљег доживљаја: или следимо дате мотиве и варијације, или се јавља сила преокрета, парадокса и изненађења – иновација која попут вијадукта отвара нове просторе могућности, контрадикцију која мења ток датог, трансформише нашу перцепцију и помаже свести да се са читавим процесом носи другачије, супротстављањем, отпором – побеђивањем очекиваности и задатости.
Др Сања Петковска, научна сарадница
Остави коментар