Изложба графика Вање Борић „Сложилица 1” биће отворена у уторак 7. јуна у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада у 19 часова и моћи ће да се погледа до 16. јуна.
„СЛОЖЕНА“ ЈЕДНОСТАВНОСТ ЛЕПОТЕ
(Поводом ликовне изложбе „Сложилица 1“ Вање Борић у Културном центру Новог Сада)
Вања Борић припада оној реткој групи ликовних аутодидактâ који свој таленат нису свели само на узбудљиво путешествије од маште ка вештој руци, већ су целим својим бићем и духовним усмерењем посвећени уметности. То подразумева: раст и сазревање уз обимну а пробрану лектиру у готово свим подручјима стваралаштва, то подразумева спонтану естетичку рефлексију над лепотом природе и критички усмерену рефлексију ка уметнички лепом, то подразумева и обавезује на перфекционизам и непристрасну процену свога рада и дела.
Подручја Вањиног стваралаштва јесу: моделовање лутака и дизајн њихове одеће, графички дизајн (дигитална графика), цртеж, акварел, уље на платну, уметничка фотографија и асемблаж. Овде се она представља као коаутор дидактичке играчке „Сложилица“, али првенствено, као аутор дигиталних графикâ изведених из тог концепта.
„Сложилица“ је дидактичка, инвентивна и иновативна играчка која је намењена, колико деци узраста од 5 година, толико и сваком одраслом „цртачу“ – управо због своје интелектуалне захтевности и небројених креативних могућности. Реч је о комплету који се састоји од 122 комада, по величини и облику различитих графичких „објеката“ који међусобним груписањем, односно, слагањем, представљају цртеж. Сâмо име „Сложилица“ упућује на слагање дословно „свега што нас окружује“, а језичка игра унутар наслова „Сложи-лица“ упућује на слагање емотикона људских физиономија. За разлику од играчака сличног типа у којима су ликовне целине већ дефинисане као делови нечега што већ има свој јасан идентитет, делови „Сложице“ су апстрактни. Стога, они могу да буду дословно „било шта“, те је њихов алузивни карактер неограничен. Феномен параидолије овде је од пресудне поетичке важности. Он, пре свега, долази до изражаја у слагању емотиконâ и физиономијâ, али не мање ни у свим другим темама где је цртеж апстрактан или алузиван. Уколико оно што називамо цртањем „слободном руком“ у онтолошком смислу представља највиши домет креативности, слободе и оригиналности, онда је цртање „Сложилицом“ нешто попут „превођења“ цртања. Отприлике, као што преводилац поезије, који је и сâм песник – састављајући, „слажући“ превод песме-оригинала, исписује, као коаутор, оригиналну песму у унапред задатим смисаоним и поетички координатама. „Сложилица“ јесте тај скуп унапред задатих координата које неминовно диктирају једну страну ликовног идентитета новонасталих цртежâ. Друга страна јесте управо особеност самог цртача, односно, „слагача“. Делови „Сложилице“, попут необичних и разиграних микроорганизама под микроскопом, најчешће дају карактер инфантилности цртежима, а неретко и јасноћу и изражајност разних иконичких знакова попут пиктограма и логотипа. Слагање силуетâ, на пример, само је један од подскупова те групе цртежâ.
А, да се ликовни арсенал „Сложилице“ не исцрпљује овим поменутим поетикама, доказјују саме графике Вање Борић, презентоване на овој изложби. Као прво, лого играчке је семантички вишеслојан. Рецимо да он предстваља лик насмешеног и занесеног, младог златокосог принца из неке словенске бајке. Али, он истовремено представља и кућу. Забат те куће, даље, појављује се као зимска капа на глави тог принца, док се, опет, цела кућа може сагледати као кратка, шарена и зашиљена графитна оловка – симбол цртања. (Намерно не наводимо писање, јер оно је тек један нарочит вид цртања уопште) А, овде се црта слагањем. Сложеност силуете „Бициклисте“ указује на могућност да се досетљиво и на минималистички начин објекат представи тродимензионално. Упоређујући „Баку“ и „Вандрокаша“, можемо да уочимо суптилне разлике између једне изражајне физиономије и једног композицоно надограђеног емотикона. „Локомотива“, „Пчелица и саће“ и „Птица и цвет“ сведоче о оном већ споменутом инфантилном карактеру, док „Сат Петроварадинске тврђаве“ може да се посматра и као оригинална варијација на тему логотипа.
Све у свему, вођени ауторкином идејом, слажимо и преслажимо слике у споственом духу – другим речима – играјмо се!
Дамир Малешев
мај 2022.
Вања Борић је рођена у Вировитици 1970. где је завршила средњу економску школу и студирала на Правном факултету у Осијеку. Као ликовни аутодидакт бави се асемлажима, моделирањем лутака од разноврсних материјала, фотографијом али и графичким дизајном. Коаутор је дидактичке играчке „Сложилица“ која се, суштински, заснива на цртању. Учесник је изложбе „Мала графика–Нови Сад 2021.“ у категорији дигитални принт. Живи и ради као предузетник у Новом Саду.
Коментари
Ponosna sam što Vanju znam, i što mogu time da se pohvalim!
Umetnica, pre svega ČOVEK!
Bravo Vanja!
Sve čestitke
Ponosna sam što si sa nama u timu FRD. Sve čestitke i još mnogo inovacija.
Остави коментар