event_note Изложба
29.05.2023 - 09.06.2023 access_time 19.00

Изложба Божидара Плазнића „ВРЛО МАЛО СВЕТЛОСТИ“ од 29. маја у Малом ликовном салону

location_on Мали ликовни салон
event_note Изложба
29.05.2023 - 09.06.2023 access_time 19.00

Изложба Божидара Плазнића „ВРЛО МАЛО СВЕТЛОСТИ“ од 29. маја у Малом ликовном салону

location_on Мали ликовни салон

Изложба цртежа Божидара Плазнића „ВРЛО МАЛО СВЕТЛОСТИ“ биће отворена у понедељак 29. маја у 19 часова у Малом ликовном салону. Изложба ће моћи да се погледа до 9. јуна.

„Најновију серију Божидара Плазинића чине четири циклуса цртежа на новинском папиру, настала прогресивно и паралелно током 2020, за време изолације пандемије Ковид-19: Читање дневне штампе, Читање и коментари, Екрани, и Огласне табле. Серија позајмљује назив од романа Владана Матијевића (Зрењанин, 2010) који је добитник награде Меша Селимовић за 2011. годину.

Са којим циљем настају ови цртежи, коме се обраћају? Година и околности настанка могу нам рећи нешто о томе. Али оно што такође можемо рећи јесте да они настају и као парадокс одбијања и уједно суочења са глобалном и личном стварношћу, перцепцијом стварности која је трансмисијом медија примљена и валидирана, а цртежом поништена и рефокусирана ка унутрашњој поетици ауторизованог читања и сучељавања. Ритуал читања дневних новина постаје ритуал супротстављања опречним, трауматизујућим вестима свакодневним цртањем по новинском папиру кинеском четком умоченом у туш. Потези су прецизни и уједначени (Екрани), контролисано-импулсивни (Читање) или флуидни (Читање и коментари), потпуно бришући прелом странице или поигравајући се с њим (Огласне табле).

Организација простора ова четири серијала указује на осцилације унутрашњих стања, од негације и брисања до скоро потпуног мрака и засићености папира, преко транспоновања снажног личног геста и стварања унутрашњих пејсажа који подсећају на узбуркано море, преко револта исказаног рационализованим линијским цртежом који и даље поништава подлогу али је све више структурално и тонално препознаје, све до кохабитације са структуром али не и садржајем страница, где колумне и чланци постају саће које носи издиференцирани ритмички одговор, институира присуство. Ови стадијуми могли би се упоредити с етапама процеса жаљења, где после првог шока и порицања наступа одбијање и револт, затим преговарање, туга и напослетку прихватање.

Специфичност трауме колективне пандемије већ наговештава сличности са ратном траумом, па тако и фазе исцељења донекле подсећају на посттрауматско искуство. Основне разлике између ратне трауме (на коју је уметник својевремено реаговао комплексним циклусима који имају додирне тачке са садашњим серијалом) и пандемијске трауме су пропратне структурне аномалије и симптоми позног капитализма, где се препознаје манипулација истином и разоткрива мањак поверења, солидарности и нефункционалност међународних институција. Криза ове врсте често је катализатор промена (Наоми Клајн и капитализам катастрофе), али и репресије од стране власти које користе колективни шок да би спровели до тада незамисливе реформе. Од почетка априла 2020. до краја марта 2021. објављено је на стотине дезинформишућих чланака кроз званичне и алтернативне портале са циљем манипулације јавности ради разних економских и политичко-стратешких интереса у циљу стварања контролисане реалности (Никола Здравковић, Одисеја). Антикорона, антиваксери, антимаскери, култ смрти и међудржавне конкуренције – иза паравана заблуда и конспирација стоји глобална криза здравства, образовања и друштвено-економске нестабилности.

Божидар Плазинић свесно предузима акцију која га води у повратак материјалности цртежа (и додиру који нам је свима ускраћен), кроз ритуал цртања-као-прекида с илузијом дезинформацијâ, ослањајући се на вишегодишње искуство духовног приступа цртежу и потрази за вредностима скривеним иза вела промена и конторзија (Vedska Māyā или илузија). Архивиране трауме наводе га на потрагу за путањом унутрашње светлости и исписивањем нових граница, видљивим као амалгам знака и геста на папиру.

За разлику од Агнес Мартин, која свесно окреће леђа свету да би стварала своје езотеричне композиције невезане за фактуалну егзистенцију, у потрази за светлом Плазинићева ритмичност и репетиција не напуштају реални план: „Мој цртеж је палимпсест који потире и брише штампану реч, али се са ње раслојава.” Проналазећи решење у композиту спољашње и интернализоване реалности и континуираног регулишућег принципа стварања (црта по 16 сати у континуитету, стојећи за столом), Плазинић ствара цртеже који нам, за разлику од новинских колумни, дозвољавају да искусимо радост, уживање, лепоту и игру. Релативно мали цртежи (лимитирани форматом) представљају ритмичке елементе кратких периода трајања, преко којих се поглед слободно креће. Екрани, који представљају прекид програма, одјавну шпицу од медијске буке, исписују стазе које растерећују од монохроматске целине. Поља која исписују могу врло лако бити енергетске географије Навахо индијанаца, абориџина или инуита.

Огласне табле и Читање и коментари обраћају се медијима, транспонујући своју хармонију на руине протеклих вести. Новински прелом коришћен је као шаблон за Огласну таблу, где колумне као спирограф наводе рукопис који осцилира од смирене линије ка ексцентричном курзиву и назад, у зависности од ритма читања који подсећа на срчани ритам, и где колумне врше функцију огледала, оглашавајући не-поруке, не-вести, не-кодове. Методичност, дисциплина, медитативни приступ и атлетска издржљивост који већ деценијама карактеришу уметника, долазе до изражаја у строго сведеним линеарним цртежима где баркод интуира илузорност и дистанцу. Депоновањем стабилизујућих вредности линеарне мреже на непремостиве емотивне уцене медијског текста Плазинић проналази начин да оптички разреши везу са квазитеоријама и празном реториком. Терен који ствара превазилази контигент субјективног, јер је његов речник универзалнији од таблоида које преплављује, испитује и исправља. Оваква конфузија/фузија није формализам већ начин структуирања једне битне филозофске идеје: познавања разлике између не рећи ништа и изрећи ништа.”

Александра Лазар, 8 јун 2021.

 

Божидар Плазинић (1954, Губеревци)

Студирао је на Академији уметности у Сарајеву, Академији (Institut De Arta Plastica) у Букурешту и Академији у Ријеци, као и на Вишој школи за конзервацију и рестаурацију у Београду. Члан је УЛУС-а од 1980. године. Од 2001. године има статус истакнутог уметника.

Самосталне изложбе: 2017. Горњи Милановац, Ликовни салон Културног центра / 2016. Пријепоље, Велика галерија Дома културе / 2016. Софија, Галерија Аросита / 2015. Софија, Уметнички павиљон СБХ / 2013. Брезовице (Рудник), Галерија породице бистрих потока / 2012. Темишвар, Музеј уметности / 2011. Арад, Музеј уметности / 2011. Краљево, Галерија Културног центра Рибница / 2011. Пожега, Галерија Културног центра / 2011, 2008, 1986, 1982, 1980. Чачак, Ликовни салон дома културе / 2010. Београд, Галерија Ремонт / 2009. Београд, Галерија Атријум / 2007. Ниш, Галерија Србија / 2007, 2005. Чачак, Галерија Народног музеја / 2005. Ужице, Градска галерија / 2000. Нови Сад, Центар за визуелну културу Златно око / 1997. Крагујевац, Народни музеј / 1996. Вршац, Галерија Конкордија / 1996. Зрењанин, Савремена галерија Ечка / 1993. Београд, Салон Музеја савремене уметности / 1986. Београд, Велика галерија Културног центра Београд / 1986. Сомбор, Галерија Ликовна јесен / 1982. Гуча, Ликовни салон Дома културе / 1981. Загреб, Галерија Воћарска / 1980. Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета / 1975. Какањ, Галерија Дома културе.

Излагао је 597 пута у земљи и иностранству (Чачак, Београд, Ниш, Сарајево, Сомбор, Софија, Сумен, Велико Трново, Вићенца, Кремона, Катанија, Париз, Кјото, Сапоро, Токио, Базел, Подгорица, Крушевац, Солун, Канагава, Милделбург, Сан Паоло, Мексико Сити, Битољ, Скопље, Ријека, Вроцлав, Тузла, Амстердам).

Добитник је 32 награде међу којима су: 2022. Вукова награда / 2021. Златна значка КПЗ Србије / 2012. Прва награда за проширене медије на Међународном бијеналу минијатуре у Горњем Милановцу / 2001. Златна медаља на 10. Пролећном аналу у Чачку / 1997. Награда за сликарство на 38. Октобарском салону Београда / 1993. Октобарска награда града Чачка за ликовну уметност / 1987. Откупна награда Југословенске Академије знаности и умјетности у Загребу / 1987. Медаља за сликарство на 18. Међународном салону Academie Internationale de Lutece у Паризу.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања