Da li se može spasiti sam čovek ako priroda propadne?
To je jedno od pitanja koje motiviše umetničko traganje za ikonom u kojoj su čovek i priroda nerazdvojni učesnici događaja koji dotiču materijalne i duhovne temelje sveta. U svetu koji je naizgled antropocentričan, u veri koja je naizgled antropocentrična, gde se sve delatnosti organizuju oko spasenja čoveka, uspostaviti dostojanstvo tvorevine izgleda prilično uzaludno. Ali opet u samom Predanju nalazimo svedočanstva o životima onih koji su živeli život dostojan neba, a živeli su ga u živoj vezi sa tvorevinom. Sv. Prohor Pčinjski je najpoznatiji pustinjak s naših prostora.
Prohora za života niko verovatno nije video do lovca Diogena, koji je gonio jednu srnu do pustinjakovog naručja. Ta srna je za pustinjaka bila Bog, ne sam Bog nego delić Boga na zemlji neprocenjivo vredan. I on nije želeo da on propadne ni po cenu da se susretne sa ljudima, i možda čak i sopstveni život izgubi. A Bog kome je ovaj svetitelj služio ga je upravo kroz to delo proslavio, pa je čovek pred koga je izašao bio budući car koji je svetitelja pamtio čitav život. Strogi pustinjak prezreo je čitav svet ali je srnu bio spreman braniti životom.
Sv. Serafim Sarovski, ruski pustinjak, podvizavao se u brvnarici u šumi, i za životnog saputnika je imao medveda. Medved je imao jaku vezu sa svetiteljem, pa je u trenutku kada su lopovi Serafima isprebijali na smrt, dotrčao do starca i na leđima ga odneo do najbližeg manastira i tako mu spasio život. Sv. Serafim je običavao da govori „raj ne bi bio raj bez mog medveda“.
Sv. Evstatije Plakida upoznao je Boga preko jelena. Rimski vojvoda lovivši jelena jednog dana, kako kaže žitije – bio je sam ulovljen, pa mu se jelen obratio nebeskim glasom i rekao mu „Zašto me goniš?“ To je bio Plakidi prvi susret s Bogom, i od tada nadalje živeo je u pokornosti Bogu koji mu se javio ne u sazidanom hramu ljudskom nego u logosnoj tvorevini.
Ova tri žitija nose tri simbola odnosa čoveka i tvorevine. Jedan je da čovek može spasiti prirodu, drugi je da priroda može spasiti čoveka, a treći je da preko prirode možemo da poznamo Tvorca.
Izložba Katarine Fajgelj Poterjahin je njen otvoren odgovor na ovo pitanje savesti. U kontekstu hrišćanske filozije postupka, gde je čovekovo postupanje smešteno u neizvesnu dijalektiku lične savesti, ovo traganje za ikonom odnosa čoveka i tvorevine postavlja pitanje o teološkom i ikonografskom kanonu – koliko je nužno i koliko moguće da se kanon istine menja i razvija u pravcu izraza postupka proizašlog iz dijalektike ekološke savesti?
Ostavi komentar