Изложба фотографија „Седам векова манастира Крупе“

query_builder

Изложба фотографија фоторепортера Дарка Дозета под називом „Седам векова манастира Крупе“ поводом 700 година Манастира Крупе, биће отворена у среду,  26. јула  у 19 часова, у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада.

Укупно 40 уметничких и документарних фотографија, насталих приликом неколико Дозетових боравака у овом древном манастиру на међи Лике и Далмације, биће представљено на 27 паноа.

Аутор ове изложбе – Дарко Дозет, сарађивао је са најугледнијим светским новинским агенцијама, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Његове фотографије илустровале су више од 1.000 насловних страна најзначајнијих медија, првенствено Вечерњих новости, а самосталне изложбе имао је у више од педест градова Србије и иностранства. Аутор је пројекта Корени душе посвећеног Косову и Метохији, али и коаутор пројекта Сведоци трајања који приказује српску културну баштину у Републици Румунији.

Изложба је обогаћена и пратећим текстовима Сњежане Орловић, историчара уметности, врсног познаваоца манастира и цркава Епархије далматинске и Епархије горњокарловачке. Аутор је четири књиге – Манастир Крупа, Манастир Драговић, Манастир Гомирје, Манастир Пресвете Богородице Тројеручице, а ускоро ће бити објављено и обимно издање Шематизма и историје Епархије горњокарловачке, али и монографија поводом великог јубилеја 700 година манастира Крупе, коју ради у коауторству са теологом и историчаром Радованом Пилиповићем.

Изложбу ће, како је предвиђено, отворити Његово преосвештенство Еипскоп бачки господин Иринеј, и Његово преосвештенство Епископ  далматински Фотије, а отварању изложбе ће, осим аутора присуствовати и игуман манастира Крупа архимандрит Гаврило Стевановић.

Организаори изложбе су Културни центар Новог Сада и Фото асоцијација Војводине уз подршку Управе за културу града Новог Сада.

Предвиђено је да изложба после Новог Сада буде приказана у Грачаници, како би се  и симболично спојиле две задужбине краља Милутина. После Грачанице, изложбу ће видети и становници Београда и Бања Луке.

 

 Манастир Крупа

Пре седам векова, уз реку Крупу у подножју планине Велебит, монаси из Крупе на Врбасу направили су чврст темељ овоме манастиру, који од тада окупља не само становнике Лике и Далмације, на чијој се граници налази, већ и све Србе ма где они живели. Архивска грађа, чињенице и још увек живе легенде причају нам историју овог славног манастира. Први ктитор био је српски краљ Милутин, а потом су манастир помагали и српски владари Стефан Дечански и цар Душан, а свој допринос његовој обнови дали су и српски деспоти Бранковићи из Срема, Ђорђе и Јован са мајком Ангелином. Година 1502. биће почетак вишевековног страдања манастира и православног народа око њега, али и низа обнова.

Када је дошло до обнове Пећке патријаршије, она је успела да под своје окриље окупи све Србе. Бригу о Цркви у копненом делу Далмације у патријархово име водили су дабробосански митрополити, који су својој титули додавали још клишки и лички, а нарочито су истицали титулу егзарха цијеле Далмације. Тада долази до процвата уметничке активности, подижу се и обнављају цркве, насељавају напуштени манастири, набављају се нова уметничка дела, богослужбене сасуди и књиге, а 1615. године митрополит дабробосански Теодор основао је у манастиру Крки богословију. То је прва организована школа у Српској цркви.

И манастир Крупа је крајем 16. и почетком 17. века био у повољнијим условима, кад је себи могао приуштити скупе престоне иконе, сликане руком јереја Јована Апаке, у то време једног од најбољих венецијанских сликара критског порекла.

Почетком 17.  века, црква Успења Пресвете Богородице у манастиру Крупи је и живописана, али убрзо после страдања манастира 1620. године, ове фреске су прекречене. Испод дебљег слоја креча, пронађене су 1966. године, само на зидовима старе првобитне грађевине, а то је данашњи наос. Одмах по откривању, фреске су приписане Георгију Митрофановићу, несумњиво најизразитијем представнику српског сликарства, у време под турском влашћу, чијом појавом почиње последња велика епоха поствизантијске уметности на нашем простору. Митрофановић је био велики стваралац свестране и изузетне обдарености, образованости и продуктивности, који је својим препознатљивим сликарским рукописом надградио темељ средњовековног српског сликарства и обогатио српску баштину. Он је у Крупу дошао као већ формиран сликар, остваривши претходно више развијених фреско целина и икона у црквама и манастирима обновљене Пећке патријаршије. Иако слабо очуване, Митрофановићеве фреске, које су највероватније настале под покровитељством патријарха Пајсија, представљају изузетну вредност и говоре о значају који је тај манастир имао током прошлих векова. Податак о периоду датације овог сликарства даје могућност да су оне настале као део обележавања 300 година од оснивања манастира. После радова на грађевинској санацији овог храма, пре неколико година пронађени су трагови фреско сликарства на западној фасади наоса, али и на тамбуру куполе са спољашње стране, које се готово са сигурношћу може приписати Георгију Митрофановићу.

Доба развитка манастира у сваком смислу био је период 18. века. Тада су у Венецији сребром оковане престоне иконе, изнад њих су постављена два реда икона, царске двери из Кијева, а изнад њих и три сребром оковане централне иконе које се данас чувају у манастирском музеју. Управо из 18. века датира и највећи број предмета из манастирске ризнице. Ту се чува велики број икона од 16. до 20. века, чији су аутори били углавном Срби и Грци, који су иконе радили у традицијама позновизантијске уметности. Велики број икона поручиван је и набављан и у Венецији, Русији и другим културним центрима. Ту су изложени и богослужбени предмети који су већином од сребра, сребра са позлатом или украсима од драгог камења, седефа, али има и оних од месинга, дрвета… Чувају се овде и вредне панагије, крстови, појасеви, неколико примера црквеног текстила и застава. Реч је о скупоценим тканинама, украшеним срмом и златном жицом. Наручиоци ових предмета, осим свештенства, били су и истакнутији и имућнији појединци и народне старешине, а поручивало се код домаћих мајстора, пре свега у српским златарским радионицама у Задру, али и код мајстора из златарских радионица у Бечу, Русији итд. Највише поруџбина добијали су ипак венецијански мајстори, што је свакако разумљиво, јер је Венеција била главни град и седиште дужда Млетачке Републике, а свакако и једно од најзначајнијих уметничких средишта на северном Јадрану. Осим окова на иконама у Венецији су у 18. веку израђена и звона, четири свећњака на часној трпези, четири велика кандила… Манастирска библиотека чува више од 300 књига углавном богослужбених, штампаних у Бечу, Русији…али и неколико рукописних књига. Најстарија  датира из 15. века, а највише их потиче из 18. века. У 18. и 19. вијеку у Крупи је највероватније постојала и књиговезачка радионица. Архив манастира Крупе је после Другог свјетског рата готово сав уништен, а до данас је сачувано само неколико битнијих докумената. Упркос честим страдањима и пустошењима, у ризници је похрањен бар део овог истинског блага које има не само материјалну, него пре свега културну, уметничку, историјску и духовну вредност.

Од свих настојатеља манастира Крупе, највеће заслуге припадају архимандриту Герасиму Зелићу, који је велики део своје младости провео путујући по свету, а нарочито по Русији. Са тих својих путовања доносио је богате поклоне како свом манастиру, тако и другим црквама у Далмацији. Крупи је донио бројне књиге, одежде и друге црквене драгоцености, велики месингани полијелеј, царске двери, али и новчане прилоге којима је помогао у изградњи манастирских конака и грађевина неопходних за функционисање сваког манастира. Током 18. века саграђене су ћелије, трпезарија и обнављани неки конаци, а у 19. веку сазидан је данашњи олтарски простор и обновљени су манастирски храм и западни конак. Према траговима зидова и преосталом живопису, који је украшавао стару апсиду, види се да је она била полукружна. Сада је уместо полукруга олтарски простор завршен равним зидом. Олтарска преграда је раније била повучена до предњих стубаца, а након проширења олтара стари проскомидија и ђаконикон ушли су у састав централног дела цркве. Њихове нише су тада просечене и постале пролази за олтар, а иконостас је тада смештен у отвор некадшњег апсидалног лука. Црква која има основу развијеног уписаног крста са куполом на пандантифима, у овим познијим интервенцијама добила је припрату која је нешто ужа од наоса.

У току Другог светског рата манастир је претрпио једно од својих најтежих страдања: изгорили су сви конаци, а манастирски инвентар је уништен, када су га усташе претвориле у војно упориште према Италији. Године 1995. године десила се највећа трагедија за народ коме је вековима манастир Крупа припадао, а манастир је претрпео мања оштећења и крађе. Са српским народом који је тада напустио подручје Хрватске, отишли су и монаси овог манастира па је манастир био пуст до 2000. године. Доласком на трон Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића) и постављањем ахимандрита Гаврила (Стевановића) на место настојатеља, за манастир почињу бољи дани и долази до процвата ове древне светиње.

Истрајавајући и у најтежим временима, већ 700 година овај манастир ширио је културу, писменост и традицију, укрепљивао свест о пореклу и националној припадности, али пре свега био је духовно уточиште свим нашим прецима који су чистог срца долазили у ову светињу. И баш због тога, вера, поштовање и велика љубав српског народа према манастиру Крупи, уздизали су овај манастир из пепела сваки пут када је то било потребно и чинили га још лепшим и јачим. Они су нам показали пут којим морамо ићи како бисмо нашим потомцима сачували овај неизбрисиви траг о нашем постојању.

Манастир Крупа је, пре тачно седам векова, 1317. године, као задужбину подигао краљ Милутин, у истоименом селу уз реку Крупу, тако да ће централна свечаност поводом овог великог јубилеја, бити одржана у самом манастиру, на славу ове светиње – Велику Госпојину, 28. августа ове године.
Сам манастир је, као и већина светиња Српске православне цркве, у својој дугој историји, највећа страдања претрпео у 20. веку.  У Другом светском рату изгорели су сви конаци, а манастирски инвентар је уништен, када су га усташе претвориле у војно упориште према Италији. Следећа трагедија уследила је 1995. године када је у акцији „Олуја“ манастир је претрео мања оштећења и крађе, али су, са српским народом који је тада напустио подручје Хрватске, отишли су и монаси овог манастира па је манастир био пуст до 2000. године. Доласком на трон Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића) и постављањем ахимандрита Гаврила (Стевановића) на место настојатеља, за манастир почињу бољи дани.

 

Аутори изложбе:


Дарко Дозет
је рођен 7.12.1976. у Новом Саду у ком  завршава Средњу графичку школу, смер фотографија, након чега се 1996. године запошљава у новосадском дневном листу Дневник. Од 1998. до 2007. године фоторепортер је Новинске агенције Танјуг, а од 2007. године фоторепортер је Компаније Новости. Сарађивао је са најугледнијим светским новинским агенцијама, Ројтерс, Европска прес фото агенција, Асошијетед пресом, а фотографије су му објављивали готово сви светски листови и магазини. Његове фотографије илустровале су више од 1.000 насловних страна најзначајнијих медија, првенствено Вечерњих Новости. Самосталне изложбе имао је у више од педест градова Србије и иностранства. Аутор је пројекта Корени душе посвећеног Косову и Метохији те коаутор пројекта Сведоци трајања који приказује српску културну баштину у Републици Румунији. Аутор је фото монографије Чувари успомена и сведоци историје посвећене колегама фоторепортерима од Другог светског рата до данас. Предавања о новинској фотографији по позиву, у више наврата, држао је у Руском музеју фотографије, Новосадском универзитету, Музеју Војводине… Један је од оснивача Удружења фоторепортера Србије, првог у Србији који окупља фотографе запослене у медијима. Председник је Фото асоцијације Војводине. Три године за редом успешно организује колективну изложбу фоторепортера Новог Сада и Војводине. Добитник је низа признања за рад и стваралаштво на пољу фотографије. Неке од најзначајнијих су: Прва награда на Међународном фестивалу репортаже Интерфер 2015. године,  исте године проглашен је и за најбољег фоторепортера компаније Вечерњих Новости. 2016. године добитник је награде Лаза Костић коју за фотографију додељује Удружење новинара Србије. Од 2017. године је члан Управе Удружења новинара Србије, чији је редован члан од 1997. године.

 Сњежана Орловић, рођена 2. 12. 1981. године у Госпићу. Дипломирала је 2005. године на Филозофском факултету у Београду на одељењу Историје уметности. Од 2007. до 2012. године ради у Галерији Феникс у Београду као организатор галеријских активности и учествује у припреми и реализацији програма галерије, у којој је била и члан уметничког савета галерије.  Од 2011. до 2015.  сарађује на организацији изложбе Крајишки ликовни салон (од 25. до 28. по реду изложбе представљене у многим градовима Србије) као члан савета салона, аутор поставке и предговора каталога. Аутор је четири књиге (Манастир Крупа, 2008; Манастир Драговић, 2009; Манастир Гомирје, 2011; Манастир Пресвете Богородице Тројеручице, 2017), а ускоро ће бити објављено и обимно издање Шематизма и историје Епархије горњокарловачке, али и монографија поводом великог јубилеја 700 година манастира Крупе коју ради у коауторству са теологом и историчаром Радованом Пилиповићем. Аутор је и преко тридесет студија и чланака објављених у Србији и Хрватској (радови су oбјављени у Зборнику о Србима у Хрватској (САНУ, Одбор за историју Срба у Хрватској), Зборнику за ликовне уметности Матице српске, Гласнику друштва конзерватора Србије, Српској енциклопедији, Српском биографском речнику, Србско-далматинском магазину, часопису Ликовни живот, часописима Далматинске и Горњокарловачке епархије (…) , а аутор је и три двојезичне брошуре о далматинским манастирима). У статусу самосталног уметника налази се од 2010. године.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language