Иштван Сајко у Културном центру Новог Сада

query_builder

                   Културни центар Новог Сада Вас позива на изложбу слика истакнутог уметника Иштвана Сајка у понедељак 17. 08 са почетком у 19 часова у Ликовном салону Културног центра. На отварању ће о овом еминентном уметнику говорити истакнути ликовни критичар и почасни грађанин Суботице Бела Дуранци, Миле Тасић и директор Културног центра Бојан Панаотовић. Добро дошли!

Сајко: Језеро се тек слути

Када би ме неко усред ноћи, расањеног и узнемиреног, запитао о сликарском сигналу првог реда, онда бих – напоредо са чурушким сном меланхоличног Јована Сивачког, најпре препознао Иштвана Сајка (1955) како на свом метафизичком, небеском бициклу звездано лута и тугује над завичајем без зазора и без међа.

Засићени свакојаким барокним довршеностима и оним ствараоцима који једнако упорно опонашају фовизам Милана Коњовића, као да смо се одједном, али никако преко ноћи, усредсредили на зону другачије светлости. На страст за вртешком ветра. На неухватљиве и недодирљиве мотиве сна. А као што сан не познаје границе, тако и однегована сликарска логика Сајка не признаје стеге препознавања, увиђаја, поруџбине најзад. Не могу, наиме, ни да замислим како би Сајко, осетљив и поносан, имао договор о теми слике, о погодби и новцу. Чак и када слика зачуђену и у небеса загледану силуету Беле Дуранција, често репродуковану и по много чему неупоредиву у галерији портрета наших и његових савременика, он духовито и значајно показује интерес за одступање од статуре уобичајеног, линијске вертикале, досећајући се боја Густава Климта,бајковитих.

Понекад ми се чинило да је Сајко, у прерушавањима свакодневних наших љубичастих сумрака, сабрат Миљенку Станчићу. Али, баш обрнуто, тајна његове тихе музике интимно је ослоњена на дијалог са Јосипом Ваништом и његовим магичним кутијама које се не отварају сваком, и које своје законе откровења приказују у неприкосновеном, одабраном тренутку. Потоп зелене боје исто овде је наслућен неретвљанским пејзажима Пеђе Милосављевића. Истине ради, код Сајка нема канона, али се, иза свега, помаља накнадна врева, последњи излет, освојен предео маштарија. Свако у себи носи своју Сочу, говорио ми је давно у суботичкој кафани нико други до велики словеначки прозаик Цирил Космач. Маљевич већ одавно није задата тема. Пркосно и доследно, Сајко изводи своје соматске доказе љубави на расправи која траје међу јавом и мед сном.Увек смо на почетку неодредљивом.  Можда нам се и сада, на уличним прелазима и лучким сидриштима дешавају судбинска мимоилажења, паралелни светови, блиски рођаци по пороцима сваке врсте. И о томе сведочи овај сликар Паноније за кога се никако не би могло рећи да је причљив . Но уман, најумнији. Боја је једина његова фабула…..

Драшко Ређеп, 2011.

Ištvan Sajko portretИштван Сајко рођен је у Чонопљи 1955. године. 1973. је у Новом Саду завршио средњу школу за примењену уметност, графички смер. Године 1978. је дипломирао сликарство на Загребачкој Академији, у класи Николе Рајзера (Реисер).

Члан је УЛУВ – а од 1981. године. Од 1982. има статус слободног уметника. Члан је Уметничке Фондације Републике Мађарске од 1992. године. Више пута награђиван за сликарство самостално излагао око сто пута.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language