Edicija Anagram
Fascinacija gradovima i njena istovremena ironijska filtracija, priznanje usuda ponavljanja tuđih glasova i mantrična predanost starim postupcima višeglasja, te duga prozna rečenica savijena nekoliko puta u isto toliko stihova – sve ide u prilog dvostrukosti kao osnovnom poetskom modelu Zorana Đerića, koje je u ovoj zbirci rezultiralo decentnom odbranom sopstvenih poetičkih načela, zrelošću ironijskog promišljanja i maštovitošću u hibridizaciji iskaza. Ako pesme i nisu ubedljiv odgovor na zadatosti lirike u izvornom smislu, one diskretno potcrtavaju njene ključne osobine uočene prosejavanjem Đerićevog iskustvenog blata kroz gusto sito čitaoca srpskog poetskog pisma u vremenu današnjem. One su vispreni i suptilni odgovor intelektualca, u isti mah svetskog putnika i čitača-montanovca, koji baštini (post)modernističko poetsko iskustvo pretapanja slika i događaja, ali koji diskretno ukazuje na impresiju kao ključan datum u autobiografiji, u umetnosti uopšte. (Dragana Beleslijin) O AUTORU Zoran Đerić (rođen 1960). Do sada objavio sledeće pesničke knjige:…
Mahmud Derviš se svojim prvim zbirkama proslavio kao „pesnik otpora“. Noć izgnanstva, trenutak kada je njegovo detinjstvo nasilno prekinuto i kada je izgubio dom, ostaće centralno mesto u njegovom životu i u njegovoj poeziji. U prvim zbirkama, kada je svest o tome tek provalila u poeziju, stihovi bujaju nemirom i snagom noseći sobom romantizam. Najbolje delo „pesnika otpora“ će ostati pesma „Lična karta“ i Palestinci će do kraja Derviševog života očekivati bar još jednu takvu pesmu da njome opet, za kratko, odahnu. U drugoj polovini svog stvaralaštva, izvan ovih užih nacionalnih okvira, on piše poeziju za svakog čoveka, a budući zaokupljen pitanjem smrti, izuzetno slavi trenutak i sve one fine male stvari na koje ne pada svetlo u tmini svakodnevice. Mahmud Derviš je jedan od retkih arapskih pesnika na čijim poetskim večerima, i u dvadeset prvom veku, nikada nema dovoljno mesta za svu njegovu publiku. (Tatjana Botić)…
Prostor sobe, stana, intimni prostor, najčešći je, ali ne i jedini ambijent stihova u Aleksićevoj novoj knjizi. Ume pesnik da zakorači i u šire prostore, u one idealne, ili u istorijsku i arhajsku prošlost, ili da se jednostavno uputi gradom, ili se podseti morske obale. Bilo koji da je ambijent pesme, on je naznačen sjajnim slikama, sredstvom kojim pesnik, estetizujući iskaz, naglašava artificijelnost govora. Dejan Aleksić tematizuje iskustvo prolaznosti, ali i vanvremene trenutke svakodnevnog iskustva koji mu obećavaju večnost; on tematizuje govor pesme same, i ono što pesma može; tematizuje isečke intimnog i porodičnog iskustva; tematizuje značajno i teško pitanje tela i telesnosti. (Saša Radojčić) O AUTORU Dejan Aleksić je rođen 1972. godine. Knjige pesama: Potpuni govor (1995, „Brankova nagrada“), Dokazivanje senke (1996), Svagdašnji čas (2000, Prosvetina nagrada, ,,Matićev šal“), Sobna mitologija (2003), Posle (2005, ,,Branko Miljković“), Dovoljno (2008, ,,Branko Ćopić“), Jedino vetar (2011, ,,Meša…
Iako je knjiga koja se nalazi pred „dragim čitaocem“ gotovo sasvim očigledno zbirka poezije, En Karson napominje da je reč o „pesničkom eseju u 29 plesova tanga“. Deo koji se odnosi na „pesnički esej“ nije teško razumeti – na kraju krajeva, ako se u nekom pesničkom delu razmatraju ideje istine, ljubavi i lepote, ako se autorka podjednako poziva na, s jedne strane, Homera, Kitsa i DŽejn Ostin, a s druge, na Hojzingu, Bodrijara i Aristotela, čitalac ne bi trebalo da ima velikih teškoća da to delo razume kao nešto što je ujedno filozofska rasprava i poetski doživljaj, nešto što se s pravom može nazvati „pesničkim esejem“. Nešto je komplikovanije načiniti mentalni skok od „pesme“ do „tanga“. Tu se nameću dva pitanja: jedno je, zašto ne poezija, već ples, a drugo, od svih plesova, zašto baš tango? Veza između poezije i plesa nije nešto što treba posebno objašnjavati – pored manje-više…
Fascinacija gradovima i njena istovremena ironijska filtracija, priznanje usuda ponavljanja tuđih glasova i mantrična predanost starim postupcima višeglasja, te duga prozna rečenica savijena nekoliko puta u isto toliko stihova – sve ide u prilog dvostrukosti kao osnovnom poetskom modelu Zorana Đerića, koje je u ovoj zbirci rezultiralo decentnom odbranom sopstvenih poetičkih načela, zrelošću ironijskog promišljanja i maštovitošću u hibridizaciji iskaza. Ako pesme i nisu ubedljiv odgovor na zadatosti lirike u izvornom smislu, one diskretno potcrtavaju njene ključne osobine uočene prosejavanjem Đerićevog iskustvenog blata kroz gusto sito čitaoca srpskog poetskog pisma u vremenu današnjem. One su vispreni i suptilni odgovor intelektualca, u isti mah svetskog putnika i čitača-montanovca, koji baštini (post)modernističko poetsko iskustvo pretapanja slika i događaja, ali koji diskretno ukazuje na impresiju kao ključan datum u autobiografiji, u umetnosti uopšte. (Dragana Beleslijin) O AUTORU Đorđe Kuburić je rođen godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu.
Ako na njenom početku govori bajkovito preko junaka životinjskog sveta, koji su pre svega junaci našeg detinjstva, pri kraju knjige snažan dah ničega veje kroz njegove sti-hove, otkrivajući dublju smisaonu potku celine. Zato ova knjiga jeste pesnička knjiga u prvom redu, a tek potom zbirka od 27 pesama, među kojima neke spadaju i u najbolje pesme koje je Kopicl do sada stvorio i objavio. Nova knjiga Vladimira Kopicl je individualistički gest zrelog pesnika koji veruje u znanje pesništva kao jedino relevantno znanje o ljudskom neznanju. (Vasa Pavković0Vladimir) Kopicl (1949) objavio je knjige poezije: Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (Književna zajednica Novog Sada, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska, 1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice…
„Zašto pišem o književnosti i piscima iz zemlje koje više nema? Kao prvo, zato što sam u toj zemlji proveo većinu svog života. Kao drugo, zato što je to bio prostor srećnog detinjstva. Kao treće, zato što mi to daje podsticaj za razmišljanje o ustrojstvu današnje Evrope. Kao četvrto, jer slovenački „ulazak u Evropu“ predstavlja samo tamnu stranu ‘izlaska iz Balkana’. Kao peto, jer živim u svetu koji me ne zanima, vezan za izgubljenu stvar, koja predstavlja moj dom. Ko sam? Član velike porodice, dete ‘jugoslovenske Atlantide’, koje sastavlja komadiće za portret nestale civilizacije: ugao zagrebačke Trešnjevke u Sijetlu i šank sarajevskog bifea Mudrac u Vašingtonu, D. C., šoljica iz zemunske kafane u Kalgariju i odrazi LJubljanice pod mostovima preko amsterdamskih kanala, meke padine Fruške gore u crnačkom getu Čikaga i svetlost sunca koje zalazi nad Šibenikom, šunja se preko podnožja Ajfelove kule, a onda nestaje u pukotini između svedočanstva…
Neću odgovarati na pitanja „o čemu je esej?“ – eseju ne treba sadržaj, povod; pre je svim potencijalnim sadržajima potrebno da budu esejizirani. ne postoje „eseji o“. kao ni slika, ni esej nije tu da predstavi, prikaže, odrazi, već da raščini, dekomponuje, prateći modalitete svog tona, svoj raspon. ako i o čemu govori, esej govori ponajviše o sebi (zaljubljeno). (Bojan Savić Ostojić) O AUTORU Bojan Savić Ostojić (1983) dosad je objavio sledeće knjige: Stvaranje istine (2003), Tropuće (2010), Stereorama (2013) i Jeretički dativ (2014). Osnivač je nezavisnih izdanja Knjižuljak i jedan od urednika elektronskog časopisa za poeziju Agon. Prevodi sa francuskog. Živi u Beogradu.
O piscu – Srđan Srdić (1977, Kikinda), diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jedan je od pobednika konkursa za najbolju neobjavljenu priču internet sajta www.bestseler.net, a dobitnik je i prve nagrade za prozu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“ (2007), stipendije Fonda „Borislav Pekić“, te nagrada „Biljana Jovanović“ i „Edo Budiša“. Objavljena dela: romani – Mrtvo polje (2010) i Satori (2013); zbirke priča – Espirando (2011) i Sagorevanje (2014); eseji – Zapisi iz čitanja (2014). O knjizi – Prevashodno poznat, razume se, kao prozni pisac, u esejima okupljenim u ovoj knjizi Srđan Srdić predstavlja nam se kao čitalac, slušalac i tumač. Pišući o knjigama i pločama koje su mu, iz različitih razloga, važne, on istovremeno piše i o samome sebi, hteo to ili ne. Otuda dvostruka priroda ove knjige, njena dvostruka zanimljivost, dvostruka svrha: ona će, s jedne strane, privući čitaoce koje…
