Робин је трудна, али не жели да буде мајка. Катерина и Гаја су неудате, али желе дете. Анастасијина мама умрла је у великим боловима, док Кики болује од неизлечиве болести и жели да живот оконча достојанствено. Зашто еутаназија није легална у већини европских земаља? Зашто жене на Малти немају право на абортус? Зашто жене у Италији немају право на вантелесну оплодњу осим ако су у службено признатој хетеросексуалној заједници, док је, с друге стране, Девица Марија затруднела без сексуалног односа? Филм Залутала тела води нас на пут кроз Европу, од Малте до Италије, Грчке и Швајцарске, где живот и смрт вребају иза сваког угла. О РЕДИТЕЉКИ: Елина Псику је рођена у Грчкој 1977. године и студирала је режију и социологију у Атини. Њен први играни филм Вечни повратак Антониса Параскеваса (2013) премијерно је приказан на Берлиналу и на више од 40 међународних филмских фестивала, а донео јој је и Награду за најбољег режисера-дебитанта од стране Хеленске филмске академије 2014. Њен други играни филм Софијин син (2017) премијерно је приказан у конкуренцији на филмском фестивалу Трајбека и освојио је награду за најбољи међународни наративни играни филм. Такође, 2018. је освојио пет награда Хеленске филмске академије, укључујући награде за најбољи играни филм, најбољу режију и најбољи сценарио. Оба филма ушла су у селекцију за Европске филмске награде 2013. и 2017. године. Тренутно финансира свој трећи играни филм, Патримонијални страхови и друге илузије и ради и на првој драмској серији, Помоћник мртвозорника. Залутала тела (2023) њен је први документарац. ФЕСТИВАЛИ И НАГРАДЕ: Thessaloniki Documentary Film Festival – Special Mention/Amnesty International Award, International Jury Award/Special Mention; Dokufest International Documentary and Short Film Festival – Special Mention/Best Balkan Documentary; Biografilm Festival – Manifesto Award