U intimnom snažnom filmu, autor sukobljava prizore praznog roditeljskog stana sa porodičnim VHS snimcima NATO bombardovanja 1999. godine uspostavljajući dijalog između sadašnjosti i prošlosti. „Ideja za film se javila se nakon što smo odlučili da prodamo stan u kojem sam živeo preko dvadeset godina, od 1994. do 2015. godine. Pred samu prodaju, bio je prazan nekoliko meseci. Dolazeći tamo, palo mi je na pamet da bi bilo zanimljivo spojiti te prazne sobe sa sećanjima iz detinjstva. Nakon toga sam digitalizovao stare VHS kasete i prikupljao što više materijala vezanog za taj rani period i onda je film prirodno evoluirao od opraštanja od stana ka opraštanju od raznih prostora iz detinjstva.“ (autor) Kroz dinamiku porodičnih odnosa film se bavi i temom NATO bombardovanja. „Svestan sam da je to jako teška tema i da sam događaj izaziva različite reakcije. Međutim, želeo sam da ga posmatram kao jedan veliki događaj koji je, hteo ja to ili ne, obeležio jedan period života. Takođe sam želeo da se ta dečačka vizura, u kojoj ni ne znate tačno šta se i zbog čega događa, ostane prisutna u filmu. Mislim da ovo pre svega nije film o ratu i da je rat tretiran kao elementarna nepogoda koja nas je zadesila. Slično bih pristupio materijalu i da je u pitanju bio razorni zemljotres, poplava ili nešto slično.“ (autor)