Знаменити суботички Срби – Марко Протић

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Историја суботичких Срба започела је у 16. веку покретом Цара Јована Ненада. Током првих деценија османске власти над Угарском, Срби су постали већина у Суботици о чему сведоче и бројни османски пописи из којих се то јасно види. Од 1723. године, пак, историја српског народа на подручју данашњег града Суботице нераскидиво је везана за најстарији верски објекат у граду – православни храм Светог Вазнесења Господњег. Ова црква није била само верски објекат, већ и тачка сабрања православног српског живља у Суботици. Оно је након 1743. године и развојачења војне границе постало изразита мањина у граду и то се променило тек у најновије доба.

Плејада знаменитих суботичких Срба би свакако било добро да почне са поменутим Царом Јованом Ненадом, међутим, будући да је у питању један од најзначајнијих научних, културних, па и политичких прегалаца у историји Суботице, ипак смо предност дали свештенику Марку Протићу, пароху управо при српској православној цркви Светог Вазнесења Господњег. Он је свакако једна знаменита личност како родног Товаришева, тако још више и Суботице. Деловао је у бурним међуратним временима, у доба када је створена нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, од 1929. године названа Краљевина Југославија. У периоду након Првог светског рата, када се цео свет турбулентно мењао и улазио у једно сасвим другачије раздобље у односу на оно које је вековима пре тога обликовало читав познати свет, а посебно европски континент, Марко Протић је био одани слуга и присталица нове државе и династије. Схватио је озбиљно свој посао, Суботицу је требало уклопити у ту нову државу, требало јој је удахнути нов живот и радити на афирмацији овог града који се, нешто више од пет столећа након свог првог помена у једној угарској повељи из 1391. године, нашао сада у оквирима сасвим другачијим него што је то било пре 1918. године, односно Тријанонског мировног споразума две године доцније када је граница и дефинитивно повучена.

Рођен у Товаришеву 3. маја 1882. године, Марко Протић је био изданак једне од најславнијих породица које је Товаришево у својој историји имало, а чији је свакако најпознатији представник чувени пилот Милета Протић коме и данас стоји споменик у центру овог села на западу Бачке. Све школе, основну, Карловачку богословију, гимназију са матуром и професорско-катихетски испит Марко Протић је завршио са одличним успехом и међу најбољима у генерацији. Од 1906. године почела је његова свештеничка служба, најпре годину дана је био парох у Вршцу, а потом је једанаест година био сомборски катихета. Након тога почиње његово златно раздобље у сваком смислу. Од априла 1918. године је парох у Суботици, најпре помоћник, а потом и званично је постао парох друге парохије при храму Светог Вазнесења Господњег.

Био је и један од учесника Велике народне скупштине која је прогласила прикључење (присаједињење како се то данас често каже) Бачке, Баната и Барање Краљевини Србији. Марко Протић је без сумње био ватрени српски и југословенски родољуб, те је његово учешће на овом догађају било дакако и природно и очекивано. У политичком смислу гледано, био је лојалиста. Подржавао је свесрдно династију Карађорђевић и поготово краља Александра. У потпуности је био политички на линији југословенства, оданости династији и држави и то је манифестовао и кроз свој свештенички и нарочито списатељски рад.

Много је примера његове јасне политичке оријентације. Његове беседе поводом црквених празника, посебно црквене славе Спасовдана, али и других значајних догађаја увек су прожете патриотизмом, великим одушевљењем за југословенску ствар, као и за династију Карађорђевића. Свечаним беседама обележавао је Видовдан 1928. године, рођење престолонаследника Петра, као и његов рођендан, те спомен на Светозара Милетића. Није се либио да као браћу у својим беседама спомене и Хрвате и Словенце, као и Буњевце, које је посебно сматрао блиске Србима. Његово српство и југословенство, иако наизглед неспојиви, били су део духа времена у коме је свештеник Марко Протић живео и стварао. Био је, како се то често истицало у своје време, пастир верноме народу поверене му парохије, али и важан национални, културни и политички делатник. Свој свештенички позив посматрао је у ствари као призив и био је ван сваке сумње искрено побожан човек и учен теолог. Сав је био прожет вером у Христа, поштовањем светитеља, нарочито српских светих, али и идеалима слободе, уједињења српских и југословенских земаља и јединствене монархије. Ово данас звучи крајње анахроно, нарочито због искустава које је српски народ имао у обе Југославије, као и крвавих последица које су ове идеје на крају имале. Но, југословенство у то доба било је заиста дух једног времена и тај, за нас данас можда чудан и контрадикторан спој српства и југословенства, јесу били доминантна идеологије. Марко Протић је био један од најугледнијих представника Срба у Суботици између два светска рата. Његов рад имао је одјека и у цркви, која је била првенствено место његовог делања.  Одликован је током своје свештеничке каријере, и правом ношења црвеног појаса, као и високим чином протојереја.

Марко Протић је био један веома акрибичан човек који је о много својих активности водио детаљне белешке. Историчар који би се желео латити реконструкције живота овог угледног суботичког свештеника, друштвеног, политичког, јавног и културног делатника, наишао би на један солидан корпус грађе праћен немалим бројем дела иза којих је управо стојало име Марка Протића. Управо захваљујући његовој акрибичности остало је иза њега доста тога што може да реконструише његов живот и деловање, а што представља у ствари и ретроспективу живота суботичких Срба између два светска рата. Но, нестанак великог дела архивске грађе Српске православне црквене општине Суботица, нарочито након комунистичке насилне национализације имовине након Другог светског рата, оставило је много трага. Стога, белешке Марка Протића и његова дела понекад су једини извори за реконструкцију прошлости суботичке православне цркве и заједнице сабране око ње. Истовремено, лакуне у његовој биографији су, контрадикторно, последица истог тог пустошења архивског материјала.

Вратимо се његовом свестраном делу које је и главна тема овог рада. Међу својим бројним активностима током службе у Суботици свештеник Марко Протић је, као члан проширеног Сената, а по налогу градоначелника (великог жупана) Суботице Драгослава Ђорђевића, заједно са градским библиотекаром Мијом Мандићем, био у суботичкој делегацији 1927. године на прослави десетогодишњице Топличког устанка. Они су у Прокупље кренули брзим возом до Ниша 6. маја 1927. године, а наредног дана из Ниша до свог крајњег одредишта. Укупно су потрошили 3.500 динара на путне и остале трошкове, а у извештају Мије Мандића Граду од 21. маја види се да су 9. маја присуствовали богослужењима, као и полагању камена-темељца топличким јунацима. На овој прослави учествовали су и краљ Александар, као и друге угледне званице. Послеподне, како наводи Мандић у извештају, присуствовали су банкету и забави, а сутрадан су се вратили за Суботицу. Видимо, дакле, само један пример, дубоке инволвираности свештеника Марка Протића у политички живот града коме је посветио највећи део свог живота.

Од средњошколских дана имао је богату литерарну каријеру, најпре као председник литерарног друштва Слога при Карловачкој богословији. Био је плодан научни радник, објављивао радове из историје Срба Суботице у Летопису Матице српске, Гласнику Историјског друштва у Новом Саду, и другим стручним часописима, а аутор је и низа монографија и студија које су засебно штампане. Ево само неких:

1. Пуно срце: црквене беседе из 1918‒1928: родољубива читанка, изузетно показује његову идеолошку приврженост српству и југословенству, као и оданост династији. То се манифестује посебно у видовданским беседама, као и о храмовној слави.
2. Суботичка Српска православна црква: њезини свештеници, ђакони и учитељи од 1710‒1931. године: са портретима ‒ прилог историји Суботице, свакако најзначајније дело за историју суботичког храма, Црквене општине и Срба Суботице. Након Марка Протића, тек је више деценија касније архивску грађу о Србима Суботице, цркви СПЦО суботичкој проучавао Зоран Вељановић, као и доцнији парох при световазнесењском храму, данас умировљени протјереј Славко Пајовић. У најновије доба, потписник ових редова се мало више ухватио у коштац са проучавањем историје суботичких Срба и храма. Велики недостатак овог дела јесте непозивање аутора на неке архивске документе, који су изгледа ишчезли. Неретко, тако, Протићеви подаци остају једини на основу којих се уопште може писати историја храма и Срба Суботице уопште.
3. Zlatni dani Subotice: od oslobođenja do potpisa mira: 13 nov. 1918. ‒ 4 juna 1920: zapisi i istorija (недавно преведена на мађарски под насловом Szabadka aranykora: a felszabadulástól a békeszerződés aláírásáig: 1918. november 13. – 1920. június 4.), још једно родољубљем прожето дело, али, као и Пуно срце, важан историјски извор писан очима савременика, уз све методолошке врлине и мане таквог дела. Не треба ниједног тренутка занемарити његову оданост држави и династији, те огромно залагање за настанак нове државе.
4. Рањено срце: смрт Краља Ујединитеља плач и завет верне му Суботице: пет црквених беседа са предговором и ликовима Краљевског Дома и Намесништва још један важан савремени извор, овог пута посебно за одјек убиства краља Александра, али и добар показатељ за идеологију оног времена и разумевање Протићевих личних уверења.
5. Српски триумвири у буњевачком ренесансу од 1860‒1900 год: и друго о суботичким Србима и њиховим напорима за спас и част свог имена: записи и увод у разумевање Музеалне изложбе авторове од 11/XI-15/XI 1933. год. Изузетно значајно за историју Суботице и суботичких Срба, али и Буњеваца, са доста биографија и белешки које су незаобилазне за проучавање суботичке историје.
6. Живот и ђаковање у Сремским Карловцима, још једно дело које има аутобиографски и мемоарски карактер, штиво врло значајно за стање у Карловачкој богословији почетком ХХ века, још увек у оквирима Аустроугарске монархије
7. A szerb nemzet történetének rövid összefoglalása: a középiskolák számára скоро непознат спис где на дванаест страна Протић сажима историју Срба и преведено је на мађарски језик. Не зна се које године и ко је издао ово дело, а непознат је и преводилац. Једини познати примерак ове књижице налази се у Завичајном одељењу Градске библиотеке у Суботици.

Иза  свештеника Марка Протића у Архиву Српске православне Црквене општине у Суботици остале су четири значајне кутије грађе посвећене музеалној изложби коју је организовао 1934. године. За њу је сакупљао грађу за историју Суботице, као и локалних Срба, али и Буњеваца. Постоји низ докумената који се тичу читавог сегединског протопрезвитерата, али је највећи део ипак посвећен Суботици. Вероватно највреднији документ јесте једна обвезница из 1803. године где су сачувани печати многих угледних суботичких Срба. Ту је и преписка поводом неуспешног подизања споменика Јовану Вујићу, пароху у Суботици. Сачувано је и једно посве занимљиво писмо из 1872. године где тадашњи грчки конзул на мађарском шаље дописе црквеним општинама са молбом да се помогне Васељенској патријаршији у Цариграду за коју каже да је врло сиромашна. У Протићевој богатој заоставштини може се наћи неколико стотина вредних докумената који свакако доприносе бољем сагледавању историје Срба Суботице,  а наравно и храма при коме је и он сâм деловао.

Био је одликован Орденом Светог Саве четвртог степена, од Руског црвеног крста одликован је знаком црквеног крста из Париза. Умро је трагично, извршивши самоубиство 10. октобра 1936. године. У Гласнику Историјског друштва у Новом Саду некролог му је написао велики српски научник и родољуб Алекса Ивић, а његову биографију састављали су прота Станиша Михајловић, Петар Огњанов и напослетку, Светислав Рајшић.