Знаменити Срби Суботице ‒ породица Манојловић

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Свакако најзначајнији представници суботичких Срба до данашњих дана јесу припадници породице Манојловић, чији је значај у историји Срба Суботице, али и свих држава у чијим је оквирима била (Хабзбуршке монархије, Аустроугарске и Краљевине Југославије), био изузетан. Како већ само презиме сведочи у питању је породица цинцарског порекла, која се на север доселила из места Ксеније у Епиру, у Грчкој.  У Суботици су присутни изгледа и пре 1700. године. Први по имену познати Манојловић је Хаџи Арсен са сином Калојаном из Македоније. Арсен је 1747. године од Градског сената добио дозволу да може трговати домаћом робом, а Спандолија Манојловић само турском. Трговци из ове породице се помињу и у другим документима док се град звао Сент-Марија и на почетку историје Слободног краљевског града Марија-Терезиопоља. Као трговце и Грке наводе их бројна документа из 1756, 1757. и наредних других година. Од почетка су били део православне заједнице. А Калојан Манојловић је 1772. године примљен и у удружење трговаца. Тако је суштински почео и успон ове породице, која је током XIX и прве половине ХХ века израсла у једну од најугледнијих, најутицајнијих и најбогатијих српских породица, и уопште суботичких грађана.

Јован Манојловић (1810‒1865) био је суботички адвокат, доградоначелник града Суботице 1850. године и зачетник оних Манојловића који су и најзначајнији. Његов син Ђура Манојловић (1843‒1894) био je такође адвокат, али и народни посланик на народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Једно  време је био и градски тужилац (фишкал), а од његових привредних активности треба истаћи да је био оснивач и директор Пучке газдачке банке д. д. у Суботици. На Корзоу број 12 дао је да се изгради породична кућа 1881. године по пројекту Титуса Мачковића у еклектичном стилу, која постоји и данас. Био је оснивач и први хоровођа Граничара, а што је од посебног значаја и председник Црквене општине у периоду 1874‒1879. године.

Ђурин брат и други син Јована Манојловића Самко (1844‒1914) још један је велики добротвор, задужбинар и свестрана личност од великог значаја за историју Срба Суботице. Имао је кућу на месту данашњег главног градског трга између зграде Народног позоришта и Градске куће, где му се налазила и трговачка радња. Вреди поменути и да је трговачку академију завршио у Будимпешти и да је био велетрговац гвожђарском робом што му је донело значајно богатство које се временом увећавало. Манојловићи, као прави припадници оновременог грађанског сталежа брижљиво су чували свој национални и верски идентитет, али су одлично познавали и земљу у којој живе. Без изузетка су одлично говорили мађарски и немачки језик. Самко није био изузетак, напротив, био је привржен својој цркви и народу, али је био и човек отвореног духа. То се види и у чињеници да је покренуо прве српске ћириличне новине и то у рукопису под називом „Љубав“ 1864. године.

Самко Манојловић био је тутор, као и председник Црквене општине у Суботици. Попут брата, и он је био врло ангажован у Пучкој газдачкој банци, а био је председник и трговачке омладине. Вероватно најважнија заоставштина која и данас подсећа на Самка Манојловића јесте његова палата на Корзоу број 8. Изграђена је у неоренесансном стилу са најамним просторијама, у којој су после његове смрти живели синови Владислав и Јован. Архитекта је такође био славни Титус Мачковић. Ова палата је у своје време била једна од најдоминантнијих грађевина на Корзоу, а и данас је једна од најрепрезентативнијих грађевина.  Она је у власништву Епархије бачке, али је уступљена на коришћење Буњевачкој матици чиме представља спону сарадње двају народа који су заједно 1918. године и учествовали у присаједињењу Бачке Србији. Од Ђурине и Самкове браће вреди још поменути овом приликом Димитрија Манојловића, дугогодишњег личног лекара бискупа Јосипа Јурја Штросмајера.

Др Владислав Манојловић, син Самков, најистакнутији је представник породице и његова делатност спада у највиши домет српске културе у Суботици, последњих деценија XIX и првих деценија XX века, једнако као и делатност његовог брата Јована-Јоце. Владислав је живео 1869‒1938. године, школовао се у родној Суботици, као и Будимпешти где је завршио право и стекао два доктората, из политичких наука, као и права. Био је познати и угледни суботички адвокат, а од свих Манојловића био је најактивнији у Црквеној општини и свакако је личност која је неизоставна када је реч о историјату храма Вазнесења Господњег. Др Владислав Манојловић најпре је био потпредседник од 1900. године, а затим и вишедеценијски председник СПЦО у Суботици у периоду од 17. марта 1901. до 1. фебруара 1932. године. Од 1932. године је био њен почасни председник, све до своје смрти 1938. године. О многим аспектима рада Црквене општине већ је речено доста, али поменимо још једном најзначајније заслуге др Владислава Манојловића за рад СПЦО у Суботици. Укинут је црквени прирез, сређено је финансијско стање општине, и спроведена је најсвеобухватнија и темељна обнова и рестаурација храма. Од Ђурђевдана 1909. године храм је добио нови изглед, а највећа заслуга свакако припада предузимљивом др Владиславу Манојловићу.

Од 1912. године, када је укинута црквено-школска аутономија, па све до краја рата, Владислав Манојловић није више председник Црквене општине. Први светски рат је провео као хусар у аустроугарској војсци, а заједно са браћом Јоцом и Цветком (био је наставник клавира краља Александра и кнеза Павла) једно време је био и заточен у Кечкемету, одакле је спасен интервенцијом председника владе Мађарске. Пред крај рата радио је на стварању Српско-буњевачког већа, а био је и делегат на Великој народној скупштини у Новом Саду. После уједињења постао је Велики жупан Бачке жупаније, а 1927. године и потпредседник обласне скупштине Бачке. Од јавних функција које је Владислав Манојловић обављао, поменимо и да је 1921. године постављен за краљевског јавног бележника и овај посао је обављао све до смрти 30. маја 1938. године. Посао већника у граду обављао је деценијама, а од доба формирања бановина постао је и већник Дунавске бановине.

Међутим, др Владислав Манојловић своје активности везане за Црквену општину и храм, нимало није занемарио, напротив. Он је од 1919. године као председник Црквене општине предузео још низ важних активности. Уређен је најстарији део православног гробља, а 1932. године поново су предузети радови на обнови храма, Остојићеве капеле на гробљу, као и парохијског дома. Сређена је црквена архива, увећан фонд књижнице Црквене општине, а у просторијама Црквене општине и школе окупљала су се бројна српска удружења. Уопште узев, међуратно деловање др Владислава Манојловића је врхунац рада СПЦО у Суботици као стецишта српског културног и духовног живота. Његов значај препознат је и у највишим телима Епархије бачке и Карловачке митрополије, пошто је био члан скупштине Српске православне епархије Бачке, и њен световни потпредседник. Српски народно-црквени сабор га је пак поставио за члана Саборског одбора и Митрополијског црквеног савета.

Његове везе са Црквом нису се ограничавале само на нашу помесну Цркву, већ и на друге делове православног света. Са супругом Меланијом 1927. године отишао је на поклоничко путовање, односно хаџилук у Јерусалим, где га је патријарх Дамаскин одликовао патријаршијским крстом. Са братом Јованом донео је и поклонио суботичкој цркви један сребрни крст.

Владислав Манојловић је био свестрана личност. Био је један од оснивача Српске штедионице д. д. 1906. године, акционар и оснивач још неколико привредних субјеката, а после рата и председник шаховског, Руског-СХС друштва и пасионирани аутомобилиста. Имао је ловачко друштво са врло индикативним називом Премудри ловци, што је имало очигледну такође духовну реминисценцију. Велики српски сликар Урош Предић насликао је портрет др Владислава Манојловића који се и данас налази у библиотеци Српске православне Црквене општине у Суботици. Изненада је преминуо 30. маја 1938. године.

Његов брат Јован-Јоца Манојловић био је рођен 1872. године, а такође је био правник који се школовао у Грацу, Будимпешти, Братислави и Клужу, где је и докторирао. Адвокатуром се бавио све до педесетих година ХХ века и био је такође свестрана личност која је преживела два светска рата и имала битну улогу у градском и државном животу. Што се СПЦО у Суботици тиче, био је члан црквеног Управног одбора, члан скупштине односно савета Црквене општине, као и члан скупштине и административног одбора Епархије бачке. Од априла 1914. године био је правни саветник Српске православне Црквене општине у Суботици, а саставио је, као и његов брат Владислав, низ основних писама заклада (задужбина) српских добротвора града Суботице. Играо је важну улогу у враћању незаконито одузете школске зграде и учитељских станова на Келебији и Александрову 1920. године. Био је дубоко побожан човек и био је са братом Владиславом на ходочашћу у Јерусалим. Средио је и књижницу СПЦО у Суботици, као и још неке библиотечке фондове, а састављао је и списак књига у појединим библиотекама.

Био је посебно активан у разним новинама, подржавао је Буњевце о чему је писао за Суботичке новине још 1897. године, а у Летопису Матице српске водио је полемику око покушаја премештања Правног факултета из Суботице за Нови Сад. На енглески језик превео је позоришну игру Косте Трифковића Школски надзорник. Са братом је био пасионирани ловац. Није се женио и није имао деце.

Други светски рат, а још више период после њега оставили су тешке последице и на ову угледну породицу. Управо се на судбини др Јована-Јоце Манојловића огледа однос и мађарских окупаторских и тзв. ослободилачких власти према угледним Србима. Већ 13. априла 1941. године нападнут је и пребијен од окупаторских војника, а био је заточен у артиљеријској касарни и неко краће време. Мађарски, потом совјетски и југословенски војници су му пљачкали кућу и имовину, а партизани су му узели чак и ауто. У кућу му је прво ушла контролна комисија, а затим је од ње начињен пионирски дом, а кирију нико није плаћао. Беспризорна политика нових власти огледала се у чињеници да др Јован-Јоца Манојловић није могао да адаптира своју кућу, јер није било новца. Сва земља им је била одузета, закупнине су биле врло мале, а адвокатска канцеларија коју је наставио да води, радила је слабо.

Са новим властима често је вршио преписку због бесправно одузетог простора у кући и станара који су у њу усељени, такође мимо било каквог реда и поштовања према ономе што су Манојловићи стекли деценијама уназад.

Иза њих је остала богата архивска грађа. Иако се добар део тих докумената не односи директно на нашу тему, ипак овом приликом треба рећи да постоје многа писма, забелешке, као и исечци из новина који се тичу Самка Манојловића. Они су похрањени у једној од несређених кутија са мешовитом грађом. У његовом конкретном случају сачувана је и диплома када је изабран за председника занатске и трговачке омладине у Суботици, и то на мађарском језику. Управо на овом језику се налази и немали број других докумената о Самку Манојловићу, укључив и читуље и некрологе у новинама после његове смрти.

Иза Јована-Јоце Манојловића остало је још више грађе, укупно девет веома разноврсних кутија. Један део је такође похрањен у необележеној кутији са разнородном архивском грађом. Календар Бачке епархије из доба Другог светског рата носи печат др Јоце Манојловића на мађарском језику. Њему је сигурно припадао тај из 1944. године, а постоји у истој кутији и један из 1943. године, вероватно такође из његове заоставштине. Сачуван је и његов говор на француском језику одржан у суботичком Француском клубу пред изборе за посланике у Скупштини Краљевине СХС. За прву годишњицу Српског културног клуба 1940. године говорио је о Стефану Немањи – Светом Симеону Мироточивом и тај говор је такође сачуван. Дневници помињаног друштва Премудри ловци такође постоје за 1910. годину. Делом су писани руком, а делом куцани, са више фотографија. Остаци дневника прилично су несређени. Како је био активан у раду Српкиње, Граничара и других српских удружења, у заоставштини Јована-Јоце Манојловића налазе се и бројни подаци о овим друштвима. Сачувао је значајан број исечака из мађарских новина у вези са гостовањима Граничара у Новом Саду, али и Будимпешти пре Првог светског рата. Манојловић је даровао и фотографије неких знаменитих Суботичана – Аксентија Мародића, Петра Радића, Јована Пачуа и других.

Ту се налазе и његови предлози везани за оснивање Градског музеја, као и Српског музеума које је слао разним градским и другим установама културе. Јоца Манојловић је сачувао и велики број чланака из новина, а и сâм је писао писма, нарочито Политици на разне теме из историје, културе и других аспеката друштвеног живота који су га занимали и окупирали. Он је оставио иза себе и неке приручнике из којих је учио (тада, у нашој средини још увек релативно ретко у употреби) енглески језик. Сачувани су у рукопису или прекуцани његови бројни говори, затим његов извештај са хаџилука у Свету Земљу, као и новински чланци о српским удружењима, али и низ других који су везани за историју суботичке културе, важни не само за Србе него и за цео град. Наравно, ових девет кутија ванредно су значајан извор и за историју породице Манојловић. Заоставштина је на српском, немачком, мађарском, делимично француском и енглеском језику.