Autor: Danilo Koprivica, politikolog
Sankt Peterburg je bez sumnje najevropskiji ruski grad koji u svakom pogledu opravdava svoj evropski epitet. Ovaj imperijalni grad je severna kapija Rusije. Severna i evropska. Za razliku od južne kapije zemlje, azijske kapije, koju predstavlja Derbent, drevni grad o kome smo već pisali i pričali. Nije jednostavna ta ruska dihotomija i stalno kolektivno preispitivanje. Kuda se uputiti, na koju stranu se jače nasloniti – evropsku ili azijsku, nije jednostavna ni iz perspektiva ostatka Evrope. Sama činjenica da je hrišćanstvo na tlo današnje Ruske federacije zakoračilo upravo preko Derbenta, dakle preko današnje azijske kapije, jasno govori u prilog tome. Naziv evropska kapija Rusije, Sankt Peterburg je stekao, ne samo zbog svog geografskog položaja, nego pre svega zbog svojih evropskih uzora, po kojima je zamišljen i izgrađen, kao i zbog misije, koju mu je namenio njegov graditelj sveruski imperator Petar Veliki (1672–1725). I danas, kada se kaže Ruska imperija, najpre se pomisli na njenog osnivača.
Formiranje Ruske imperije obnarodovano je 22. oktobra 1721. tokom proslavljanja Ništadskog mira. Tada je Petar Veliki postao „imperator i samodržac svjerosijski”, „otac otadžbine i imperator cele Rusije”, „imperator sverusijski”. Nisu sve države ondašnjeg sveta prihvatile i priznale taj čin. Nekim zemljama se to učinilo kao preterivanje. Rusko preterivanje ili zapadnoevropska zavist, tek apsolutna vlast ruskih impertora opstala je do 1905, dok je Imperijalna carevina nestala sa februarom 1917.
Petar Veliki je stvorio moderno rusko plemstvo i primorao ga da služi državi. Stavio je crkvu pod svoju kontrolu. Podstakao je Ruse da uspostave kontakte sa, u to vreme, najdinamičnijim delom sveta – Evropom. Napravio je od Rusije evropsku vojnu supersilu. Regulisao je zakonom sve sfere života u Rusiji. I dok je Berđajev smatrao da je bio boljševik na prestolu, iza Bulgakova je ostala misao koja mu je išla u prilog – u Rusiji je moguće samo jedno: vera pravoslavna i vlast samodržavna.
No vratimo se Sankt Peterburgu. Iako ovaj blistavi grad nazivaju Venecijom severa, zapravo je građen po uzoru na jedan drugi veliki i moćan primorski grad i veliki pomorski centar. NJegov stvarni graditeljski i funkcionalni uzor bio je Amsterdam, gde je ruski vladar boravio neko vreme. Cilj Petrove istorijske misije je bio da nauči, pa i da primora Rusiju da uspostavi kontakte sa Evropom. Međutim, sa primanjem i razvojem evropske ideje i sa preuzimanjem evropske vojne, trgovačke, kulturne i svake druge vrste prakse, kao i evropskog stila i manira, Rusija se sve vreme preispitivala i u odnosu na svoje istorijski važno azijsko nasleđe. Značajni ruski velikani, oduvek su imali vrlo kritične, na momente i dramatično negativne stavove prema zapadnim vrednostima, kako isprva prema zapadnoevropskim vrednostima, potom isto tako i prema američkim. Zato će ovaj kratki osvrt podsetiti na pojedine opaske značajnih ruskih stvaralaca, pre svih ruskih književnika i mislilaca: Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, Lava Nikolajeviča Tolstoja i Mihaila Bulgakova.
***
FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI (1821–1881)
Previše je umnih i stručnih reči izrečeno o F. M. Dostojevskom u programima KCNS, pa ćemo se samo kratko podsetiti na njegove poruke braći Slovenima, u kojima se zapravo veoma jasno i jezgrovito odredio prema ključnim društvenim tekovinama zapadnog društva. Objavljujući Piščev dnevnik, Dostojevski nije skrivao da je bio poprilično zaokupljen temom rusofobije i uopšte nezahvalnosti Slovena prema slobodarskoj istorijskoj misiji Rusije. U to vreme, ta tema je bila visoko na lestvici prioriteta javnosti carske Rusije jer je poseban značaj dao upravo okončani Rusko-turski rat (1877–1878). Bio je to rat u kojem su se Rusija, Rumunija (Ujedinjene Kneževine Moldavije i Vlaške) i Srbija udružile protiv Turske oko pitanja autonomije za Bosnu i Hercegovinu. Ruska koalicija je odnela pobedu, ali uspesi postignuti Sanstefanskim mirom (1878) ograničeni su na Berlinskom kongresu (1878), uz pritisak Britanije i Austrougarske. Pre svega diplomatska, a potom i kombinovana moć zapadnih sila, dovele su do porasta njihovog uticaja u slovenskim zemljama, što je Rusiju i njeno javno mnjenje značajno iritiralo. Isto se desilo i sa velikim piscem, kome se nakon ove kratke istorijske digresije vraćamo. Dostojevskog je posebno pogađala orijentisanost Slovena ka Zapadnoj Evropi i njenom sve demokratičnijem obliku društvenog uređenja. Preporučujemo vam, da s vremena na vreme, ponovo iščitate ove njegove misli, u kojima se veliki pisac ispoljava kao društveni i politički mislilac vremena, dakle angažovani filosof, publicista i što bi se modernim žargonom reklo „influenser”. Jedno sasvim zasebno „slovce”o Slovenima koje sam odavno hteo da iskažem njegove su misli, u kojima se on spočitavajući Slovenima štošta, zapravo jasno određuje prema ključnim vrednostima zapadnog društva, stavljajući ih nasuprot vrednosti pravoslavnih Slovena, po njegovoj zamisli predvođenih carskom Rusijom. Evo nekih izvoda:
… neće Rusija imati, i nikada još nije imala, takve mrzitelje, zavidnike, klevetnike, pa čak i otvorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena, koja čim ih Rusija oslobodi, Evropa priznaje kao oslobođene!
… Neću da idem u širinu, ali znam da mi ne treba da tražimo zahvalnost od Slovena, na to treba unapred da se pripremimo. Počeće oni, posle oslobođenja, svoj novi život, ponavljam, upravo time što će za sebe izmoliti od Evrope, Engleske i Nemačke, na primer, garancije i pokroviteljstvo za svoju slobodu.
Posebno će prijatno biti oslobođenim Slovenima da se izjašnjavaju i trube na sve strane o tome kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najvišu evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračan severni kolos, koji čak nije ni čiste slovenske krvi, progonitelj i mrzitelj evropske civilizacije… Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni sa ushićenjem pojuriti u Evropu, do gubitka svoje ličnosti preuzeti evropske forme, političke i socijalne, i na taj način morati da prežive kompletan i dugačak period evropeizma pre nego što shvate bilo šta o svom slovenskom značaju… Među sobom će se ove zemljice večito svađati, večito jedna drugoj zavideti i jedna protiv druge spletkariti.
U tom obraćanju je sadržano i ono čuveno slovo namenjeno Srbima i Srbiji koje je danas jednako aktuelno, kao i tada kada je napisano.
Postoje dve Srbije: viša Srbija, vatrena i neiskusna, koja još nije živela ni delovala, ali zato strasno sanja o budućnosti već sa partijama i intrigama koje ponekad dolaze do takvih granica (ponovo zbog plahovitog neiskustva) da se ništa slično ne može sresti ni u jednoj od nacija koje su dugo živele, neizmerno veće i samostalnije od Srbije.
Ali pored te više Srbije, koja toliko žuri da živi politički, postoji i narodna Srbija, koja samo Ruse smatra svojim spasiocima i braćom, a ruskog cara svojim suncem, koja voli Ruse i veruje im.
***
LAV NIKOLAJEVIČ TOLSTOJ (1828–1910)
Velikan ruske i svetske književnosti, Tolstoj upamćen je ponajpre po romanima koji jasno slikaju duboku društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u devetnaestom veku. Te hirurški precizne slike ruskog kolektivnog profila i ruskog društva u celosti su prisutne u romanima koji su ga proslavili Ana Karenjina i Rat i mir, ali i u novelama kao što su Hadži Murat i Smrt Ivana Iliča. Taj pogled na rusku stvarnost je impresionirao mnoge umne ljude tog vremena, ali je imao uticaja, kako u Rusiji, tako i van nje i mnogo kasnije. Dostojevski, koga smo prethodno pominjali, smatrao je Tolstoja najvećim od svih živih romanopisaca tog vremena.
Lav Nikolajevič je bio između ostalog i društveno angažovani mislilac. Esejista, borac za prava radnika, društveni kritičar i moralni filosof. Ponajpre, Tolstoj je bio pacifista i nenasilni levičar. Stoga ne čudi, da je bio inspiracija i uzor istorijskim ličnostima koje će se kasnije pojaviti i pozvati na njegovu misao o nenasilnom otporu, pre svih tu spadaju Martin Luter King i Mahatma Gandi.
Tolstoj je u mladosti, prema sopstvenim rečima, bio opčinjen delom Žan Žaka Rusoa, ističući da su Rusoove misli na njega ostavile nemerljiv utisak, poput jevanđelja. Međutim njegovo ushićenje evropskom društvenom praksom naglo je splasnulo nakon posete Evropi 1857, kada je boravio u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Italiji i Švajcarskoj. Poražen onim što je zatekao, ocenjivao je stanje savremene Evrope kao zabrinjavajuće i krajnje negativno, smatrajući da su zapadna društva u još gorem stanju nego Rusija i da se zato na njih nikako ne treba ugledati.
Pisca je pogađalo to što se u Rusiji poziva na uvođenje formi političkog života kakav postoji u Evropi i Americi, te koji navodno obezbeđuje slobodu i dobrobit svih građana.
Rusija za njega ne treba da poput Evrope, razmišlja o slobodi štampe, o verskoj toleranciji, o slobodi udruživanja, o taksama, uslovnim kaznama, o razdvajanju crkve i države.
Tolstoj se izrazito protivio nastojanju da se Rusija od seljačke zemlje pretvori u proletersku jer je upravo život seljaka na zemlji smatrao, najmoralnijim i najdostojnijim za svaki narod.
Posebno razočaranje je doživeo posmatrajući evropski sistem obrazovanja dece, koji je doživeo kao potpuno odvojen od životnih tema, izgrađen na strahu i na kažnjavanju, sa primarnim ciljem dečijeg pasiviziranja, a sve radi lakšeg društvenog pokoravanja budućih članova društvene zajednice. Ali nastavak priče o Tolstoju i njegovom poimanju obrazovanja i vaspitanja, bila bi već posebna tema, s obzirom da je Tolstoj bio izraziti pedagoški entuzijasta.
Najupečatljiviji i ujedno najmračniji utisak na njega su ostavile, u Evropi tada sveprisutna slobodna ljubav, koja je cvetala među parovima bez formalne veze, a posebno prisustvovanje javnom giljotiniranju u Parizu. Taj događaj ga je duboko užasnuo. Iako su javna pogubljenja u Rusiji prestala još pre njegovog rođenja, Lava Nikolajeviča je manje užasnuo sam čin odsecanja glave od euforije i zabave okupljene rulje. Posebnu zabrinutost je iskazao prema ideji o giljotini i mehanizovanom odsecanju glave, užasavajući se činjenicom da su neki stručni ljudi svoje vreme utrošili radi proizvodnje tako bizarnog mehanizma.
LJudi u Evropi i Americi se nalaze u položaju čoveka koji je već daleko zašao stazom koja se u početku činila pravom, ali koja ga je, što se dalje njome kretao, sve više udaljavala od cilja, a on se plaši da prizna svoju grešku, ostalo je napisano u članku Veliki greh koji je Tolstoj objavio 1905.
***
Velika petorka ili moćna gomilica bila je grupa ruskih kompozitora iz sredine 19. veka koja se okupila u Sankt Peterburgu pod uticajem muzike Mihaila Glinke.
Cilj „petorke”, kao nosioca muzičkog romantizma, bilo je stvaranje muzike nastale na ruskom folkloru i na orijentalizmu, umesto tada aktuelne muzičke prakse koja se naslanjala na evropsku, pretežno germansku muzičku tradiciju.
Milij Balakirjev (Islamej, s.p. Tamara), Aleksandar Borodin (o. Knez Igor), Nikolaj Rimski Korsakov (Antar, Šeherezada), Modest Musorgski i Cezar Kjuj.
Podstaknuti ruskim nacionalnim idejama, petorica su nastojala da prihvate elemente ruralnog ruskog života, da izgrade nacionalni ponos i da spreče da zapadni ideali prodru u njihovu kulturu.
***
MIHAIL AFANASIJEVIČ BULGAKOV (1841–1910)
Nema većeg apsurda od upornog nazivanja Bulgakova znamenitim sovjetskim piscem. Ne samo što je to u suprotnosti duha same književnosti, već i zbog činjenice da je on i ličnim političkim opredeljenjem, ali još značajnije, svojom književnom rečju, bio protivnik i kritičar sovjetskog društva i sile koja je stajala iza tog i takvog društvenog poretka.
I ta lična, često autobiografksa projekcija, prisutna je u mnogim romanima Mihaila Afanasijeviča, a nama je zbog teme kojom se bavimo, najinteresantniji njegov najpoznatiji roman. Roman o Majstoru i Margariti bio je za Bulgakova isto što i roman o Isusu i Pilatu za Majstora – životno delo. Kao što je naga žena koja nadleće Moskvu na metli za njega u stvarnom životu zapravo bila Jelena Sergejevna.
Pisati roman o Hristu u doba Sovjetskog Saveza, u vreme otvorene diktature u ime proleterijata, bila je jasno, nemoguća misija. Bulgakov je to dobro znao, pa zato i nije ispoljavao ambiciju da roman Majstor i Margarita, koji je stvarao celih deset godina, bude objavljen za njegova života. Uostalom, roman je u SSSR-u po prvi put objavljen 1967. godine, tek više od dvadeset godina posle nastanka i posle piščeve smrti i to u skraćenoj, cenzurisanoj verziji. Istovremeno, na zapadu se pojavila integralna verzija romana, koja će se u Sovjetskom Savezu, uz veliki društveni odjek, pojaviti tek 1973. godine. Do tada, zemljom su kružile tzv. „samizdat” verzije, nastale upornim prekucavanjem na pisaćim mašinama.
Do objavljivanja kultnog romana, došlo je, valja nam se podsetiti, zalaganjem Jelene Sergejevne, koju će svet pamtiti po prezimenu i kao Bulgakovu, tek nakon njenog trećeg braka, u koji je iznenada uplovila iz veze sa sovjetskim generalom. Jelena, za koju se, bez ikakve sumnje, smatra da je prototip Margarite, učinila je najviše za štampanje ovog romana, kao i za ukupno očuvanje piščevog književnog nasleđa. Iako se za nju s početka njihovog braka, sumnjalo da je bila agent sovjetske tajne službe, ona je bila ta koja je zabranjivana dela i nikad objavljene spise, predala poverljivim poznanicima sa zapada. Ona je ta koja je u romanu opisana kao žena koja napušta statusno moćnog i imućnog muža, a zbog svog voljenog, društveno pomalo izgubljenog i neafirmisanog pisca. A kako bi mu pomogla da napiše i objavi roman, sklapa dogovor sa đavolom i postaje veštica. Većina Bulgakovljevih romana su, prema ocenama poznavalaca, mešavina autobiografskih činjenica, satire i onoga stila, koji će nešto kasnije biti nazvan magijskim realizmom. Svestan reputacije Jelene Sergejevne, Bulgakov je bio siguran da je njen stvarni pakt sa đavolom, sa sovjetskom tajnom službom, bio Jelenin danak sa ciljem njegove zaštite.
Mnogo je redova napisano da se ukaže na očiglednu odbojnost Bulgakova prema sovjetskom političkom i društvenom sistemu. Međutim, tek će kasnije biti zapaženo da je pored toga, što je u satiričnom tonu izražavao podsmeh prema sovjetskom društvu, Bulgakov ispoljavao i otvorenu odbojnost i prema pojedinim zapadnim društvenim vrednostima, koje su u njegovo vreme preplavile Moskvu.
Zato dobri poznavaoci društveno-istorijskih prilika u vremenu u kome se odvija radnja romana Majstor i Margarita, roman iščitavaju i na nešto drugačiji način. Mnogobrojni autori su u Volandu, koji se pojavljuje sa štapom na čijem je vrhu glava pudlice, prepoznali Geteovog Mefista, ili Odina, vrhovnog boga skandinavske mitologije sa kojim deli simbole gavrana na ramenu i olujnih konja. Pa i sam Bulgakovljev knez tame, na pitanje koje je nacionalnosti, tek zagonetno odgovara: Recimo da sam Nemac. Kako god, nesporno je da knez tame dolazi iz evropskog duhovnog miljea.
Kao što je nesporno da je Bulgakov inspiraciju za bal kod Satane, pronašao u bizarnoj prolećnoj zabavi organizovanoj u američkoj ambasadi, aprila 1935. Tada su iz hira biljke veštački izazvane da cvetaju, a medvedića dovedenog iz zoo-vrta napili su šampanjcem. Bulgakov koji je sasvim izvesno prisustvovao zabavi, naknadno je komentarisao, kako je osećao retku odvratnost prema tom događaju i njegovoj bizarnoj scenografiji, tako da je ta zabava, bez ikakve sumnje, bila inspiracija za čuvenu zabavu kod Satane.
Nešto kasnije javila su se tumačenja, koja na iščitavanje romana bacaju i neko drugo svetlo – mistično i masonsko.
Nije mali broj istoričara književnosti i istraživača mističnih i tajnih društvenih organizacija, koji su primetili da Voland svojom spoljašnošću, visinom i tamnim tenom, zapravo podseća na avanturistu, a mnogi kažu i prevaranta i velikog manipulatora grofa Kaliostra, čija je veza sa najvišim masonskim krugovim bila dobro poznata u ondašnjoj Rusiji. Zlatna tabakera sa dijamantskim ukrasima u obliku trougla, kao i dvobojni plašt i sablja sa zlatnom ručkom, samo su pojačavali utisak da se radi o Kadoš vitezu, škotskog reda tridesetog stepena.
Jednako je upečatljiva i jasna i simbolika odsečene Berliozove glave, koja je novo ispričana priča o poslednjem velikom majstoru vitezova templara, Žaku de Molu, čija se glava, prema legendi, vekovima nakon pogubljenja iz 1314, koristila u ritualima američkih masona. O toj „masonskoj kopči” govori i niz drugih detalja, od prikrivene inicijacije u bolnici, poderane košulje jednog od junaka i još nekoliko drugih detalja. Zaključno sa simbolički vrlo jasnim imenom književnog udruženja MASSOLIT. Bulgakov se zapravo rugao sovjetskim elitama, koje su otuđene od svoje tradicije, pokorno sledile sovjetske ideale u koje nisu verovale, hrleći da preuzmu sav korpus krajnje sumnjivih, i za Rusiju, i za rusko društvo, biće nepotrebnih i nedobronamernih vrednosti koje su dolazile sa zapada.
***
Kako smo videli, Rusija je oduvek imala dilemu, da li joj valja okrenuti leđa azijskom zaleđu ili se naprotiv izolovati od sve dekadentnijeg evropskog zapada. Čak i kada bi pojedini uticajni ljudi svoga vremena, poput Tolstoja, pokušavali da nađu neki zaseban i specifičan, potpuno ruski put, kritika zapadnih društvenih vrednosti i strah po rusko društvo, ukoliko bi u njemu došlo do potpunog i trajnog usvajanja tih vrednosti, sve vreme su bili i ostali prisutni.
Dakle, onda ostaje dilema, šta je to Petar Veliki video u Evropi, što toliki umni ljudi Rusije, kasnije nisu prepoznali. Ili je možda tek ruski imperator u vremenu u kome je tražio za Rusiju evropske uzore, zapravo gledao u najdinamičniji i najrazvijeniji deo tadašnjeg sveta, deo koji već dugo vremena ne zrači istim sjajem i opravdanim društvenim optimizmom.
Šta vi mislite. Koji bi svetski grad danas, predstavljao uzor za podizanje nekog novog Sankt Peterburga?
Ostavi komentar