Аутор: мср Мирела Лончар
Увод
Религија представља важан, ако не и најважнији фактор који утиче на политику. Религија, ако је тако најбоље можемо дефинисати, представља управо начин живота, систем вредности, нешто што нас води и у шта верујемо, па самим тим и чини да активно учествујемо, како у друштвеном, тако и у политичком животу. Колико је религија неодвојива од политике, показује и чињеница да је 1993. године на Факултету политичких наука у Београду формирана једна од најмлађих политиколошких дисциплина – политикологија религије. Политикологија религије се, како то наводи професор Јевтић, „бави утицајем религије на политику и политике на религију са посебним освртом на односе субјеката политике у ужем смислу према религији и верским заједницама.” (Јевтић, 2009, стр. 18)
Религија и политика су готово увек биле у уској вези, прожимале се и допуњавале, објашњава професор Вековић. Наш познати социолог религије Ђуро Шушњић у свом делу „Религија 1, Појам. Структура. Функције”, истиче да религија може имати многе функције. Вековић, допуњује Шушњићеву категоризацију функција религије и наводи једну битну, тачније најбитнију функцију коју религија може имати – политичку функцију. Политичка функција религије „лежи у друштвено-политичким последицама које нека функција може имати”. Уколико узмемо за пример било коју релевантну светску религију приметићемо да је она у одређеним историјским тренуцима имала и политичку функцију, нпр. легитимисала је неку политику и политичку власт, промене, рат, реформе, али и делегитимисала, истиче Вековић. Вековић даље наглашава да функција религијских вођа може бити и битно политичка (Вековић, 2014).
Међутим, ми ћемо се у овом есеју фокусирати на чињеницу да и политички вођа, шеф државе – суверен, у нашем случају, цар Јапана има, поред политичке, и религијску функцију. Поред тога, приказаћемо колико је религија важан друштвени елемент, како за народ Јапана, тако и за политички живот најстарије наследне монархије на свету.
Шинто као народна религија Јапанаца
За Јапанце се неретко каже да „живе као конфучијанци, да су у браку са шинто, а да умиру као будисти” (Јевитић, 2009; Елијаде, 1996). Наиме, Јапан карактерише синкретичко јединство поменуте три религије. Међутим, са сигурношћу можемо рећи да је шинто религија посебно важна за народ Јапана с обзиром да представља аутентичну јапанску религију (Јевтић, 2009).
У далекој прошлости у рибарским и земљорадничким деловима јапанских острва практиковани су обичаји и веровања која нису имала заједничко име, али су значајно утицали на културу и народ Јапана (Koчовић, 2010). Све до појаве будизма у VI веку нове ере, шинто религија није имала званичан назив. Управо тада обичаји, ритуали и веровања која су практикована добијају назив шинто који се састоји од две кинеске речи, и то: шин (божански) и тао (пут). Сам израз шинто преводимо као пут камија, пут богова. Шинто представља древну јапанску политеистичку религију која има много божанстава. Ками је реч која симболизује божанства и богове. Према шинто веровању, камији се налазе свуда и скоро све што постоји може бити ками. Посебно је у шинту битно поштовање природе, дрвећа, планина, стена, водопада, итд. Шинто религија нема свог оснивача нити свету књигу, али има древне молитве које се зову норито и које су се преносиле усменим путем вековима. Такође, најзначајнији запис древних ствари у Јапану, за који се верује да је написан 712. године, носи назив Коџики. Овај запис бележи митолошко пореко Јапана и царске лозе (Harc, 2002).
Нагласак шинто религије је на хигијени, као и на духовној и физичкој чистоти. У Јапану се налази више од 81.000 шинто храмова који се граде поред воде, а многи храмови у свом окружењу имају извор, поток или језеро. Капије на улазу у шинто храмове зову се тори (Torii) и оне представљају симбол шинто религије. Тори капија симболизује одвајање спољашњег света од света камија и означава улаз на свету земљу. Многи храмови имају читав ред тори капија кроз које пролазе верници (Harc, 2002).
Шинто религија је религија ритуала, обреда, весеља и празника, док прослава Нове године представља најзначајнији државни и религиозни празник у Јапану који траје седам дана. Нова година у Јапану представља доба прочишћења и обнове, и симболизује нови почетак (Harc, 2002).
Шинто је поникао из свакодневног живота ловаца, земљорадника и рибара у селима јапанских острва. Ова религија је дубоко везана за државу и сваки Јапанац својим рођењем постаје шинто верник или боље речено шинто практичар. Још од детињства, деца уче да поштују своје претке, природу, вође. Стога, можемо потврдити да шинто представља народну религију Јапанаца који су чврсто везани за своју земљу (Кочовић, 2010).
Божанско порекло Јапана
Према шинто религији, универзум је увек постојао и састојао се од мора. Током времена море се поделило на три дела: небо, средњи ниво прекривен морем који ће постати земља и земљу мрака. Током поделе универзума, три невидљива камија су изронила из мора и попела се на небо где су се сместили и почели да се рађају у паровима. Пети пар камија који се родио били су Изанаги и Изанами, небески брат и сестра који су се венчали. Небески камији су одредили овом пару посебну судбину која ће од њих начинити родитеље Јапана. Изанаги и Изанами, како би уредили неформирани свет, сишли су са неба уз помоћ дугиног моста, где је Изанаги извукао свој мач, уронио га у море па потом извукао. Капљице које су капале са његовог мача попримиле су чврст облик и формирале острва Јапана. Изанги и Изанами постали су творци Јапана. Небеско порекло Јапана и јапанског народа саставни је део националне психе у Јапанаца. Шинто митологија о стварању Јапана уједињавала је јапански народ, који се сматра јединственим, божанским народом (Наrc, 2002).
Поред формирања Јапана, Креативни пар, Изанаги и Изанами, створили су многе битне камије, и то: бога мора, бога ветра, бога планина и друге. Најбитнији „небески сјајни ками” била је Аматерасу Омиками, богиња Сунца у чију част се Јапан назива „Земљом излазећег сунца”. Аматерасу је, према шинто религији, рођена из Изанагијевог левог ока након Изанамијине смрти (Harc, 2002). Аматерасу је најважнија ками шинто-пантеона, док је оснивач јапанске државе био велики Џиму Тено, њен потомак (Јевтић, 2009).
Јапански цар – симбол симбиозе религије и политике у Јапану
Директна симбиоза религије и политике у Јапану види се управо из чињенице да је Џиму Тено, први цар Јапана, био праунук Нинагија који је био унук богиње сунца Аматерасу. Џиму Тено је легендарни оснивач царске породице која је на трону у Јапану од 660. године пре нове ере до данас. Јапански цар сматрао се „живим богом” који чува религију, а његова палата обухвата три храма. Посебна је веза царске породице са храмом богиње сунца Аматерасу у месту Исе. Храм у месту Исе представља најсветији шинто храм. Традиција која повезује шинто религију и цара зове се царска шинто религија (Наrc, 2002). Симболи шинто религије су огледало, мач и накит. Ови симболи су неодвојиви од царског трона. Свети квалитет непрекидне царске линије манифестује се чињеницом да цар увек делује мачем и накитом покрај себе. Још један значајан податак када говоримо о царском трону, јесте чињеница да се дан, када је први цар Јапана, Џиму Тено, ступио на трон, те се 11. фебруар, у данашњем Јапану обележава као Дан оснивања Јапана. Такође, оно што Јапан чини империјалном нацијом јесте систем назива јапанских ера (ненго) који је и дан-данас у службеној употреби (Breen, 2010). Актуелна ера најстарије наследне монархије на свету назива се Реива, „ера реда и хармоније” и отпочела је 1. маја 2019. године по ступању на трон 126. цара Јапана Нарухита (Политика, 2019).
Утицај других религија на политички дискурс у Јапану
Долазак Кинеза око 200. године н.е. у Јапан, донео је и нову културу. Јапан је у то време био прилично примитиван и није има своје писмо. Писана реч је један од најважнијих доприноса које је Кина донела у Јапан. Поред писма, Кинези су у Јапан донели и своје религије конфучијанизам и таоизам. Ове две религије значајно су утицале на Јапан, који их је прихватио, али истовремено задржао своје веровање у камије и обреде у шинто храмовима. Поред поменуте две религије, у Јапан је у VI веку, из Кине преко Кореје, стигла још једна религија, будизам. Будизам је убедљиво најутицајнија религија која је у Јапан стигла споља (Harc, 2002). Под утицајем будизма почиње да се мења и карактер политичког система, као и улога цара, који је био носилац врховне власти. Од VIII века утицај будизма бива одлучујући што производи и одређене политичко-религијске последице. Личност цара је постала битно ограничена у свим функцијама, а земљом је владао будистички монах. Уместо религијске хомогености, почиње се са пропагирањем синтезе између будизма и шинтоизма. Услед раста утицаја будизма, од IX века цар се своди на церемонијалну функцију, а шинто губи примат. Слична је ситуација била и за време владавине шогуна (војсковођа, војних владара) и њихових самурајa. Наиме, владавина шогуна трајала је од 1185. године до 1868. године. Шогуни су били de facto владари земље, иако су били именовани од цара. И тада је будизам био главна полуга носилаца власти. Тај систем имао је за последицу слабљење централизације и јачање децентрализације (Јевтић, 2009). Шогуни су поделили Јапан на феудалне територије, а мир су чували самураји ратничке класе. Јапаном су владале војсковође и повремено је долазило до грађанских ратова. Међутим, 1603. године појавио се моћни шогун Иејасу који је са својом Токугава породицом војсковођа централизовао и ујединио Јапан. Престоница Јапана за време Токугава периода била је пресељена у данашњи Токио. Под Токугавама, Јапан је био у миру наредних двеста педесет година. Власт Токугаве захтевала је да све јапанске породице буду чланице будистичких храмова, док је хришћанство, које су у Јапан из Шпаније донели језуити 1549. године, било званично забрањено (Harc, 2002). Наиме, језуити су у Јапану били означени категоријом нечистоте (Guillaume, 2011). Такође, 1630. године Токугава режим је прогнао све странце из Јапана и затворио луке за европске трговце. Само је мали број холандских трговаца добио дозволу за трговину и то јер нису покушавали да шире хришћанство. Поред ове забране, донети су закони који су Јапанцима забранили да напуштају Јапан. Јапан је био у изолацији двеста педесет година. Последица изолације Јапана одлагала је напредак, али је истовремено промовисала осећај националног јединства. Јапанци су у том периоду живели у миру. У тој атмосфери полако долази до обнове и јачања шинто религије, а тиме и до јачања поштовања за цара, док ауторитет шогуна почиње да слаби и одумире. Услед тих околности, ратничка класа губи своју сврху. Самураји су се окренули образовању и уметности. Између осталог, проучавали су и шинто религију и божанско порекло свога цара (Harc, 2002).
Међутим, јапанска политика изолације почела је да опада услед утицаја Сједињених Америчких Држава и њиховог захтева за трговинским односима са Јапаном. Договор са САД и отварање трговачких лука, додатно је ослабио моћ шогуна. Припадници ратничке класе који су били националистички настројени, сматрали су да је Јапан требао да се супротстави захтевима САД. Препирке су резултовале падом Токугава режима, краја шогуната у Јапану и повратком царске владавине (Harc, 2002).
Меиђи рестаурација, јачање утицаја цара и шинто као државна религија
Цар Муцушито је дошао на власт 1868. године и усвојио Меиђи титулу. Управо у овом периоду, услед пада моћи шогуна и отварања Јапана, долази до оживљавања шинто религије. Меиђи јача односе и трговину са Западом, и то посебно са САД и Европом како би Јапан постао светска сила. Цар је престоницу преименовао у Токио што значи „источна престоница”. Примарни циљеви нове јапанске администрације били су поновно успостављање ауторитета цара и проглашење шинто религије за националну религију Јапана. Tоком Меиђи рестаурације феудализам је замењен парламентаризмом. Долази до раста престижа цара, као и до друштвеног и индустријског развоја Јапана. Године 1869. цар Меиђи донео је Царску повељу којом је успоставио принцип јединства власти и шинто религије. Шинто је проглашен за државну религију, а цар је за народ Јапана представљао живог камија (Harc, 2002).
Шинто и милитаризам
Током периода од 1920. године до 1945. године шинто више није важио за религију, као што је то био случај за време Меиђи периода (1868–1912). Наиме, у овом периоду шинто је посматран као нерелигиозни патриотски култ. Влада Јапана залагала се за увођење шинта у јавни живот, не као религије, већ као националног етоса (Beyers, 2015). Оданост према цару je постала основ патриотизма у Јапану. Оданост и приврженост цару произвела је бројне камиказе које су за време Другог светског рата жртвовале живот за цара (Јевтић, 2009). Наиме, јапанска војска и националисти убеђивали су цара да јапанско царство треба да се прошири у Азију, а основ те тврдње нашли су у шинту. Јапан је имао снажну војну традицију, а војна моћ је константно расла. Унутар војне службе цара, војници су били дубоко поштовани и сматрало се да имају божанску мисију. Војни лидери су почетком XX века почели кампању за освајање и уједињење света. Војни лидери водили су се ставом легендарног цара Џима Тена који је сматрао да царска власт треба да се прошири на све главне тачке и да цео свет треба ставити под један кров (Harc, 2002). Како то објашњава Васиљев, а Јевтић истиче у својој студији: „велики Јамато (древни назив земље) позван је да створи велику Азију и оствари принцип хакоиту, осам углова под једним кровом, тј. уједињење света под влашћу Јапана и јапанског императора, потомка богиње Аматерасу” (Јевтић, 2009). Последице такве политике биле су погубне. Јапан је освојио Манџурију, напао је северну Кину. Године 1941. Јапан је напао Перл Харбур, територију САД. Убрзо потом САД су ушле у Други светски рат. Напад на САД имао је за последицу немилосрдни одговор САД-а. САД, Кина и Велика Британија 1945. године захтевале су безусловну предају Јапана. Како одговор нису добиле, САД су бациле атомске бомбе на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Након тога, 15. aвгуста 1945. године цар Хирохито је пристао на предају (Harc, 2002). Цар се преко радија одрекао божанског статуса, чиме је званично окончана спрега шинто религије са јапанском државом (Јевтић, 2009). Повезаност шинта и милитаризма, током наведеног периода, проузроковала је да шинто има негативну стигму која је присутна и дан-данас (Beyers, 2015).
Устав из 1946. године и секуларизам
После Другог светског рата, под утицајем америчких снага, Јапан је постао секуларна земља. Устав Јапана, који је донет 1946. године, ступио је на снагу 3. маја 1947. године. Нови Устав је цару посветио члан бр. 1 којим је дефинисан његов положај на следећи начин: „Цар ће бити симбол државе и јединства народа, његова функција је плод народне воље којој припада пуни суверенитет” (Јевтић, 2011). Цар представља церемонијалног шефа државе који има мноштво функција. Цар именује премијера и главног судију Врховног суда, прима шефове и представнике других држава, сваке године додељује награде заслужним грађанима (Bachika, 2010). Иако се после Другог светског рата цар формално одрекао божанске природе, наставио је да представља врховног свештеника царске шинто религије, служећи у три храма унутар своје палате (Harc, 2002). Једна од верских дужности цара јесте да се моли за благостање јапанског народа (Bachika, 2010).
Када говоримо о положају и функцијама суверена, као и о његовом односу према политици и религији, морамо нагласити да је најбитнији пример на свету који најдиректније приказује симбиозу религије и политике у фигури суверена управо цар Јапана, директни потомак богиње сунца Аматерасу. Цар Јапана, поред политичке функције има и религијску функцију која се огледа у томе што цар и даље представља врховног свештеника царске шинто религије. Поред примера јапанског цара, није згорег да истакнемо и случај Уједињеног Краљевства где шеф државе, суверен представља и поглавара англиканске цркве. До недавно је ту функцију обављала краљица Елизабета II. Од 6. маја 2023. године ту функцију обавља њен син, садашњи краљ Уједињеног Краљевства, Чарлс III. Међутим, функција краља као поглавара цркве у Уједињеном Краљевству је више формална него стварна. Како налазимо, ова два примера су јако битна за област проучавања политикологије религије јер указују на симбиозу религије и политике, која се огледа у суверену, који поред политичке има и религијску функцију (Јевтић, 2011).
Поред одреднице Устава о положају цара, Устав садржи Члан бр. 9 који наводи да се јапански народ заувек одриче рата као сувереног права нације и претње употребом силе у међународним односима (Устав Јапана).
Такође, Устав је регулисао и однос религије и политике у Јапану чланом бр. 20. Наиме, Члан бр. 20 Устава Јапана гарантује слободу религије за све. Ниједна верска организација неће бити привилегована од стране државе, нити ће моћи да врши било какву политичку власт. Ниједна особа неће бити приморавана да учествује у било којој религијској активности, слављу, обреду или пракси. Држава и органи државе ће се уздржавати од организовања верске наставе или било које друге верске активности (Устав Јапана). Поред тога, Члан бр. 89 Устава Јапана налаже да се јавни новац или јавно земљиште не може користити у сврху бенефита било које верске институције или асоцијације (Устав Јапана).
Како је Уставом извршена секуларизација, и како шинто више није представљао државну религију, дошло је до прегруписања шинто снага. Наиме, многи шинто храмови ујединили су се у Удружење шинто храмова. Ово Удружење координише активности више од 81.000 шинто храмова у Јапану (Harc, 2002).
Обнова Јапана у послератном периоду
Након пораза у рату, народ Јапана се фокусирао на постизање економског развоја и мира. Нова ситуација у Јапану створила је перцепцију материјалног благостања као доминантног наратива, а духовну празнину коју су Јапанци осећали, услед званичног одвајања шинта од политике, попуњавали су покрети и организације нових религија и нове духовне културе (Ryuji, 2010). Послератни период у Јапану обележио је снажни напор Јапанаца да обнове Јапан економски и друштвено, и повежу се са САД. Јапан је имао за циљ да парира Западу, као и да усвоји западни систем демократије. Године 1955. либералне и демократске партије у Јапану организовале су се у једну политичку партију и формирале Либерално-демократску партију која је и дан-данас на власти у Јапану (Beyers, 2015). Када је тежња за економским развојем Јапана била задовољена, људи су постајали свеснији бораца који су погинули у рату, а који су били заборављени након рата. Свест о палим борцима утицала је на то да се више пажње обраћа на Јасакуни питање, које постаје једно од централних питања односа политике и религије у Јапану након Другог светског рата (Ryuji, 2010). Некадашњи премијер Јапана и бивши лидер Либерално-демократске партије Шинзо Абе је 2013. године посетио храм Јасакуни, на који се негативно гледа пошто храм одаје почаст погинулим борцима Јапана у Другом светском рату. На ову посету, многи су гледали као на покушај да се „обнови Јапан”, што је и био слоган Абеове кампање у 2012. години. Абеов економски пакет познат под називом Abenomics представљао је покушај економске и политичке обнове Јапана, који би позиционирао Јапан у сам врх на међународном нивоу. Међутим, поред економског импута, Абеу је требао и чвршћи кохезивни импут попут религије како би имао подршку јапанског народа за своје реформе (Beyers, 2015).
Јасукуни храм (Yasukuni shrine) као питање међународних тензија
Питање Јасукуни храма јесте једно од главних питања односа религије и политике у савременом Јапану. Поред тога, питање Јасукуни храма представља значајно питање међународних односа источноазијског региона. Јасукуни храм основан је 1869. године за време цара Меиђија у Токију. Храм је имао статус националног храма који је био под управом Министарства одбране и морнарице Јапана све до 1945. године (Okuyama, 2009). Храм одаје почаст за 2,5 милиона војника који су изгубили своје животе у ратовима, а који су бранили националне интересе Јапана. Како је Јапан усвојиo нови Устав након Другог светског рата који је гарантовао секуларизам, Јасукуни храм је 1952. године добио статус приватне религијске институције. Разлог због којег питање Јасакуни храма изазива међународне тензије у односима Јапана са земљама источне Азије јесте податак да је Храм 1978. године донео одлуку да ода почаст за 14 бораца који су погинули у Другом светском рату, а који су означени као ратни злочинци првог реда и сматрају се одговорним за вођење јапанског рата. Наиме, сама чињеница да храм Јасукуни одаје почаст борцима у рату, негативно се одражава на односе Јапана са Кином и Корејом. Такође, овај храм су посећивали и многи премијери Јапана и други политичари након Другог светског рата како би одали почаст палим војницима, што такође представља увреду за жртве јапанских ратова и шаље поруку да се на овај храм не може гледати као на неутралну институцију, већ као на војни храм (Okuyama, 2009). Храм такође, у свом саставу садржи и војни музеј Јушукан (Yushukan) који презентује јапанску империјалну армију као великог ослободиоца Азије (Starrs, 2009).
Сока Гакаи и Нови Комеито
Још једна значајна појава у контексту односа религије и политике у савременом Јапану јесте политичко деловање будистичког верског покрета Сока Гакаи. Ова ничирен будистичка организација формирана је 1930. године, а посебно је постала популарна због својих националистичких конотација које је монах Ничирен неговао (Јевтић, 2011). Након Другог светског рата, овај, испрва образовни верски покрет, убрзо је проширио своје чланство, да би 2005. године имао чак осам милиона породица које су представљале његове чланове. Сока Гакаи се од 1975. године проширио и на међународном плану, и формирао организацију Сока Гакаи Интернешнл која је данас присутна у 190 земаља широм света (Оkuyama, 2009). Оно што овај покрет чини битним у области проучавања политикологије религије јесте податак да овај верски покрет има и политичке циљеве. Наиме, овај покрет је шездесетих година XX века формирао политички покрет Комеито, који је 1964. године прерастао у политичку партију. Комеито партија била је заправо продужена рука верске заједнице која је имала за циљ остваривање интереса и циљева Сока Гакаиа. Међутим, пошто је Комеито партија деловала у секуларно уређеном Јапану, који је Уставом из 1946. године забранио мешање религије и политике, ова партија почела је да изазива бројне критике од стране либералних кругова. Последица тих критика, био је формалан раскид везе Комеита са Сока Гакаием. Мада, иако је Комеито извршио бројне промене, попут промене имена у Нови Комеито и негирања везе са верском организацијом, ова политичка партија наставила је да остварује верске и политичке циљеве покрета (Јевтић, 2011). Нови Комеито је изузетно бројна и утицајна политичка партија унутар јапанског политичког мозаика. Ова партија је коалициони партнер и чини Владу Јапана са Либерално-демократском партијом (ЛДП) дуги низ година. Такође, представља снажну политичку снагу у јапанском парламенту. На парламентарним изборима 2021. године Либерално-демократска партија је победила на челу са садашњим премијером Јапана Кишидом, док је млађи коалициони партнер ЛДП-а, Нови Комеито потврдио статус неизоставног играча у Влади Јапана (Foreign Policy, 2021).
Деловање Аум Шинрикио секте
Забрињавајућа појава у Јапану представља култ који се назива Аум Шинрикио (Врховна истина). Аум Шинрикио група, која меша хиндуистичка и будистичка веровања и мистичне аспекте других религија, формирана је око 1984. године и активна је понајвише у Јапану и Руској Федерацији. Лидер ове групе је Шоко Асахара. Ова терористичка група, како је од 1997. године дефинише амерички Стејт департмент, приповедала је да је апокалипса близу и да ће само припадници групе Аум Шинрикио преживети исту. Ова група је настојала да свргне јапанску владу и да изазове нуклеарни рат између Јапана и САД како би се створио глобални армагедон. Циљ им је био да ̓очисте̕ свет како би његови чланови постигли спас. Ова група је постала насилна када је 1994. године услед напада гасом сарин убијено осам, а рањено 600 људи. Такође, 1995. године група је извршила напад гасом сарин на систем метроа у Токију. У том нападу погинуло је 13 људи и око 6.000 је повређено. Јапанска влада је тада ухапсила вођу и око 200 чланова ове групе, међутим ова група је наставила и даље да постоји под називом Алеф. Године 2016, Црна Гора је протерала 58 људи повезаних са овом групом, која је држала конференцију у земљи, а 2018. године лидер и још 12 чланова групе су погубљени, док је 85 чланова групе осуђено на доживотне робије. Наредне 2019. године припадник Аум Шинрикио је таксијем напао пешаке на улици у Токију. Процењује се да је ова група 2020. године бројила 1.600 следбеника у Јапану, и око 100 до 150 у Руској Федерацији (The CIA WorldFact Book, 2021).
Закључак
Сумирајући наведено, закључујемо да су током историје у Јапану била доминантна два наратива и то: shinkoku – шинкоку (Јапан – земља богова, камија) и kokutai – кокутаи (срж националне политике). Шинкоку је био активан током Токугава режима, док је кокутаи као наратив, дошао у фокус јапанске политике током 19. и 20. века. Циљ кокутаи наратива био је да се створи снажан Јапан као конкуренција Западу. Међутим, иако је кокутаи обликовао јапански идентитет у 19. и 20. веку, овај наратив је такође био идентификован са милитаристичком пропагандом која је нажалост довела до рата (Guillaume, 2011).
Јапан је данас парламентарна монархија, као и економска суперсила. (Лончар, 2020). Представља трећу економију света која броји око 123 милиона становника. Такође, Јапан је једина незападна земља која је у потпуности доживела модернизацију и постмодернизацију (Guillaume, 2011). Значајан допринос у развоју Јапана пружиле су управо шинто вредности попут сарадње, оданости, јединства и тимског рада. Јапански процес производње значајно наглашава шинто вредности и идеале које се у људе усађују још од рођења. Интересантна је информација да се шинто церемоније које се одржавају приликом изградње нове куће, одржавају и приликом изградње пословних зграда и фабрика (Harc, 2002).
Оно што Јапан чини јединственом земљом у односу на остале земље јесте управо институција цара, која, иако је церемонијалног типа, има и политичку и верску функцију чиме утиче на јапанско друштво, чувајући свест народа о митолошком пореклу Јапана, које је божанско.
Најбољи пример, који значајно приказује колико народ и власт Јапана поштују институцију цара јесте изјава некадашњег премијера Јапана Јоширо Морија. Јоширо Мори је 2000. године, обраћајући се Удружењу духовних лидера шинтоизма рекао следеће: „Јапан је земља богова чију суштину представља институција цара” (Јевтић, 2011). Ова изјава посебно је битна у контексту сагледавања реалне слике у савременом Јапану о питању прихватања споља наметнутог секуларизма. Такође, постојање најстарије химне на свету, химне Јапана „Царева владавина”, која истиче обожавање јапанског цара, потврђује наведени податак.
Циљ овог есеја био је да пружи скроман допринос проучавању политикологије религије и да укаже на чињеницу да се без познавања политикологије религије не могу на прави начин разумети савремени политички процеси, као ни религијске функције политичких вођа.
Литература:
Bachika, Reimon, A Lok at Religion in Japan, Politics and Religion Journal, No. 1, Vol. 4, 2010, pp.7–12.
Beyers, Jaco, Religion as Political Instrument: the Case of Japan and South Africa, Journal of the Study of Religion, 28, 1, 2015, pp. 142–164.
Breen, John, Conventional wisdom and the Politics of Shinto in Postwar Japan, Politics and Religion Journal, No. 1, Vol. 4, 2010, pp. 68–82.
Вековић, Марко, Политичке функције јеврејства у савременом Израелу у Крстић, Зоран, Компаративна политика – есеји, Факултет политичких наука, Београд, 2014.
Guillaume, Xavier, International Relations and Identity: A Dialogical Approach, Routledge, 2011.
Елијаде, Мирча, Водич кроз светске религије, Народна књига, Aлфа, Београд, 1996.
Јевтић, Мирољуб, Политикологија религије, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2009.
Јевтић, Мирољуб, Политички односи и религија, Центар за проучавање религије и верску толеранцију, Београд, 2011.
Јевтић, Мирољуб, Комеито партија – пример верске политичке партије, Политичка ревија, Вол. 29., Бр. 3, 2011, стр. 295–310.
Кочовић, Драгослав, Религијска учења – социјалне вредности религијских учења, Факултет политичких наука, Београд, 2010.
Лончар, Мирела, Значај концепта „азијских вредности” за савремене политичке системе Источне и Југоисточне Азије, Мегатренд ревија, Мегатренд Универзитет, Вол. 17, Бр.2, 2020, стр. 65–78.
Оkuyama, Michiaki, Soka Gakkai as a Challenge to Japanese Society and Politics, Politics and Religion Journal, No. 1, Vol. 4, 2009, pp. 83–96.
Okuyama, Michiaki, The Yasukuni Shrine problem in the East Asia Context: Religion and Politics in Modern Japan, Politics and Religion Journal, No. 2,Vol. III, 2009, pp. 235–251.
Ryuji, Fujimoto, Political thought and Religion in postwar Japan: Focusing on changes in early 1970s, Politics and Religion Journal, No. 1, Vol. 4, 2010, pp. 24–40.
Starrs, Roy, Politics and Religion in Japan, Religion Compass, No.3, Vol. 4, 2009,
pp.752–769.
Harc, Paula, Šinto – svetske religije, Čigoja štampa, Beograd, 2002.
Интернет извори:
The CIA WorldFact Book, https://www.cia.gov/the-world-factbook/references/terrorist-organizations/
Устав Јапана
Foreign Policy, 2021, https://foreignpolicy.com/2021/11/04/komeito-ldp-japan-elections-defense-policy-china/
Остави коментар