Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Брак Јована Јовановића Змаја са Ружом Личанин, у којем је као круна породичне среће рођено чак петоро деце, представљао је темељ и инспирацију за његову другу збирку песама Ђулићи увеоци. Док је прва збирка Ђулићи била испуњена срећом, љубављу и радошћу због живота који је песник делио са супругом, друга збирка осликава трагичну страну живота – бол због губитка најмилијих. Змај у Ђулићима увеоцима приказује сопствени сусрет са смрћу, непобедивим непријатељем који му односи оно најдраже, и кроз стихове изражава немоћ, тугу и страх које осећа као човек, али и као лекар који није успео да од болести и неумитности сачува своје најближе. Он на разборит и дубоко емотиван начин покушава да се помири са неизбежним губицима, али истовремено настоји да задржи време и очува оно што му је најдраже, јер је свака секунда са породицом непроцењива, а у којој понавља „речи без памети: не сме нам умрети“.
У овим песмама Змај преноси бол и немоћ на начин који је и дубоко личан и свакоме разумљив. Слике страшне болести и неизбежне смрти градацијски се нижу, стварајући осећај неминовности и узнемирености, а песник тражи помоћ свих могућих сила:
„Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека,
Вичем себи: Зар јој немаш лека!“
Овим стиховима Змај не само да исказује сопствену тугу, већ и показује дубоку хуманост – његова љубав према породици надвладава чак и страх од сопствене болести или смрти. Дете у колевци, које још не разуме трагичност ситуације, плаче када види оца уплаканог, а то појачава драматични ефекат песама и показује како Змај у трагедији породице види универзалну људску патњу. Иако је његова породица нестала, Змај у песмама настоји да одржи контакт са својим најдражима, да их у духу „очува живима“. Чак и када су сви изгубљени, он у себи чува наду у поновно јединство:
„Кроз смрт само ваља проћи,
па ћу сʼ и ја с њима слити,
ако лʼ тамо нема ништа?!
И тад ћемо једно бити“.
Ови стихови приказују песника као човека који се супротставља немилосрдности живота својом духовном снагом и вером у вечну повезаност са вољенима. Ђулићи увеоци на овај начин постају сведочанство Змајеве неизмерне љубави и трајне болне осећајности, али и пример како поезија може претворити личну трагедију у универзалну уметничку вредност, остављајући читаоцима снажну поруку о људској патњи, љубави и трајности сећања.
Песник предосећа тежак дан када ће његова ћерка Смиљка на Ружином гробу изговорити своју прву реч – „мати“, и тај тренутак му стеже срце у грудима. Са дубоком тугом обраћа се гробу своје вољене и говори да су те наде, сачуване у речима детета, једини подстицај који га држи у животу, јер: „ти си мртва, мој животе“. Ружа, којој је пре само неколико година нежно тепао и поредио је са месецом, сада је изгубљена, а све радости и срећа које су делили угашене су болешћу, док им је смрт отела све што су имали. Када му Смиљка на самрти тражи да јој прича нешто, Змај се труди да је утеши описујући лепоту природе која ће је дочекати када се поново пробуди, надајући се да ће његове речи донети барем краткотрајан осећај мира и охрабрења. И сам сломљен болом, говори о потоку поред ког су некада пландовали, о месту на којем болесник „оздравити мора“, покушавајући да укаже на животну снагу природе и на утеху коју она може пружити. Смиљка одбија лекове и воду, прихватајући да је све у рукама Божјим, желећи да само његова воља одреди крај њене патње. Када му је издахнула у наручју, остало је тихо питање на уснама родитеља који пати – „шта ћемо сада?“ – и тај тренутак постаје симбол неизмерне туге, немоћи и људске слабости пред неизбежним губицима.
Овај бол и губитак утичу на Змаја дубоко, обликујући његов песнички израз у Ђулићима увеоцима као сведочанство људске рањивости и пролазности живота. Сваки стих постаје исповедни запис његовог очаја и туге, али и трагања за смислом у немоћи. Он у песмама покушава да сачува слику својих најдражих, да их „задржи живима“ у речи и у сећању, јер иако их смрт физички одузима, дух и љубав остају. Тај контраст између пролазности тела и вечности осећања даје Змајевој поезији снажну емоционалну дубину, која читаоца привлачи и тера на саосећање, али и размишљање о самом животу, смрти и љубави. Његова поезија постаје не само интимно сведочанство о личном губитку, већ и трајна порука о људском страдању и потреби за памћењем и сећањем најдражих.
Сви његови ђулићи су увели, а песник им посвећује своје најдубље и најлепше стихове, који одражавају бол, тугу и неизмерну љубав. Око њега, и у његовом свету, све се чини мртвим – небо је тугоносно, земља тиха, дани и ноћи пролазе без сјаја, срце је испуњено жалошћу, чак и цвеће делује као да је изгубило боју и мирис. Једино бол остаје жива, упорна и свеобухватна, и чини се као да никада неће проћи. Из те неизлечиве туге израњају Змајеви стихови, искренији и дубљи него икада, пуни јада и бола због несрећа које су га задесиле, а које није могао ни да предвиди ни да спречи, годинама раније молећи ноћ да не пробуди његову вољену. Уместо радости и среће, песме сада преносе тишину губитка, неизвесност и страх од пролазности, али и непрестану жељу да се љубав сачува, барем у речима и сећањима. Он се моли свему што постоји – Богу, анђелима, самој земљи – да му жена и деца буду сачувани у животу, али немоћ и судбина одлучују уместо њега. У овом споју лепоте и бола читалац може да осети величину Змајеве песничке душе: чак и када га живот сурово погоди, он успева да трансформише тугу у уметничко дело, у песничко сведочанство о љубави, страдању и људској рањивости. На овај начин његова поезија постаје универзална, јер сведочи о најдубљем болу који човека може задесити, али истовремено оставља светлу нит наде да љубав и сећање могу опстати и после смрти, ипак је победивши.
Јован Јовановић Змај је својом поезијом оставио неизбрисив траг у српској књижевности, преплићући љубав, породичну срећу, бол и тугу на начин који је искрен, непосредан и дубоко људски. Његова збирка Ђулићи приказује радост и узвишеност љубави према супрузи Ружи, док Ђулићи увеоци откривају непојмљив губитак и страдање које је Змај доживео као човек и као лекар. Кроз ову двоструку призму радости и туге песник је створио поезију која је истовремено лична и универзална, преносећи емоције које могу да додирну сваког читаоца. Његова моћ да трансформише најдубље болове у снажне и топле стихове показује снагу и лепоту истинске песничке душе. Сви мотиви у Змајевој поезији – љубав, смрт, туга, нада и родољубље – показују његову способност да кроз реч обликује животну стварност, при чему читалац може да осети и радост и бол као природне сегменте људског постојања. Змајева дела велико су сведочанство о непоновљивим тренуцима људског искуства, али и пример како песник може сачувати сећања и љубав од пролазности времена и неминовности смрти. Ови стихови уче нас да љубав, иако пролазна у телесном смислу, остаје вечна у речима, у осећању и у људској свести, што његову поезију чини и данас живом, значајном и инспиративном.
Литература
Змај, Јован Јовановић (1965). Ђулићи и Ђулићи увеоци. Нови Сад: Матица српска.
Остави коментар