ЗЛАТНА ГРОЗНИЦА У САД И ОСВАЈАЊЕ ПАЦИФИЧКЕ ОБАЛЕ

30/06/2021

Аутор: доц. др Растислав Стојсављевић

 

 Пацифичка обала САД једна је од најгушће насељених регија ове државе. Овако велика густина насељености последица је повољне, „средоземне“ климе, плодног земљишта и близине Тихог океана. У склопу ове регије налазе се делови савезних држава Вашингтон и Орегон, као и најнасељенија савезна држава Калифорнија.

 Пацифичко приморје је од остатка САД одвојено планинским масивом Кордиљера. Овај масив уоквирен Каскадским планинама и Сијера Невадом достиже највишу висину од око 4000 метара. Уз саму обалу простиру се Приморске планине. Између ова два планинска венца налазе се долине река Сакраменто и Сан Јоаким, Велика централна долина и Империјална долина, као и Пјуџит Саунд и Виламет на северу.

На климатске карактеристике пацифичког приморја утичу умерени ветрови који дувају са Тихог океана према обали. Обала се одликује пријатним летима и свежим зимама, док се сушност и више температуре повећавају у источним деловима регије, у Долини смрти.

Кордиљери, иако више и веће планине од Апалача, нису били велика препрека колонистима колико сушни и топли предели некадашњих мексичких поседа. Територије данашњих јужних држава САД уз реку Рио Гранде биле су већ истражене, а јужни пут који је водио преко Новог Мексика и Аризоне прелазио је преко висоравни Колорадо до долина река Сакраменто и Сан Хоаким у Империјалну долину у Калифорнији. Избијајући на пацифичку обалу, пионири-досељеници су се сусрели са климом која је имала одлике средоземне. Северни орегонски пут водио је преко планине Биг Хорн и висоравни Колумбија до Каскадских и Приморских планина, где су у ранијем периоду Британци и Руси трговали крзном са домороцима у областима острва Викторија и Ванкувер. Популарни јужни пролаз ишао је између планинских венаца Винд Ривера и Јуинта и довољно широк за проласке кола био је кључан за насељавање даљег Запада.

Пут досељеника до Јужног пролаза није био тежак. Западно до Стеновитих планина налазио се тежи пут кроз Велики басен који обухвата Неваду и добар део Јуте и Аризоне. То је било подручје ниске жбуновите вегетације и сушне климе. На пацифичкој обали цео северозападни крај био је плодан, пошумљен, прошаран рекама и речицама. Даље на југу постоје две плодне долине Сакрамента и Санвокена. Ови јужни крајеви су 1819. године по Адамс-Онисовом споразуму припали Шпанији, а две године касније Мексику, после његовог проглашења независности.

Колонисти су живели груб, опасан и захтеван живот. Мушкарци су били фармери, ловци, трговци крзном или дрвосече. Жене су радиле пољске послове, подизале децу, спремале храну и гајиле домаће животиње. Није било много лекара, па се лечење често морало импровизовати. Озбиљније болести или повреде могле су значити ширење епидемије или чак и смртни исход. Исхрана је била једноставна и састојала се махом од житарица. Свака колонистичка породица градила је свој дом често помажући једна другој: узгајали су сопствене усеве и ловили дивљач, шили своју одећу, правили муницију, свеће, лекове, обућу и друге потрепштине. Њихов живот био је прожет религијом и осећајем припадности заједници. Углавном су то били протестанти који су миграцију доживљавали и као ширење хришћанства.

Средином XIX века, после припајања Тексаса, прикључили су се покрети за анексију Орегона. Британци су на просторима Ванкувера и острва Викторија годинама трговали крзном са домороцима. Доминантна компанија за трговину крзнима била је Хадсон Беј (Hudson Bay). Други мотив за насељавање Орегона био је верске природе. Године 1834. стигла је прва група мисионара са задатком да домороце преведу у хришћанство. Убрзо је та идеја напуштена, па су се мисионари населили у Виламетској долини. Ови досељеници припадали су презбитеријанским и конгрегационалистичким верским групама. Ове мисије биле су прве америчке насеобине у Орегону и убрзо су постале средишта пољопривреде и сточарства.

До 1845. године доласком великог броја колониста на ове просторе настао је проблем са северном границом према британским територијама. Првобитна идеја о подели по 49. паралели није одговарала Британцима. Ова паралела није одговарала ни појединим досељеницима који су због трговине тражили да се граница помери на паралелу 54о40’. С обзиром на то да трговина више није била уносна, Британци су одлучили да се повуку из области око Паџетског мореуза. Компанија Хадсон Беј се повукла, па је британска страна предложила да граница буде повучена паралелом на 49о СГШ. Американци су прихватили тај предлог. Тако је граница између Сједињених америчких држава и Канаде била повучена од Атлантског океана до Тихог океана.

У Калифорнији је 24. јануара 1848. године пронађено злато у долини реке Сакраменто. После ове вести, хиљаде особа из свих крајева кренуле су за Калифорнију. Иако је мало досељеника пронашло веће или икакве количине злата, већина их је остала у плодним долинама Сакрамента и Саскачевана. Калифорнија је у августу 1849. године затражила пријем у Унију. Taдашњи услов за пријем у Унију било је достизање 60000 одраслих мушких глава, што је било лако достићи због бројности народа који је долазио у потрагу за златом.

У пределу где је откривено злато изникла би варош која се састојала од свега једне улице са мноштвом крчми, позоришта и коцкарница. Организовале би се поштанска служба и продавнице. Нису постојали јасни закони већ су се добровољци пријављивали за одржавање реда. Ова насеља копача на Дивљем западу била су најтипичнији примери колонизаторског индивидуализма и самоуправе. Ова тематика дала је инспирацију многим холивудским вестерн филмовима, стриповима и романима на тему Дивљег запада.

Сматра се да је у неколико година око 300000 досељеника дошло на пацифичко приморје. Изненадни прилив злата ојачао је америчку економију, али и запечатио судбину америчких урођеника, који су умирали од болести и у сукобима са белим досељеницима на овом простору.

Злата је прве године било довољно за све, па су се из тог разлога неки враћали и више пута. Новине су писале о новим богаташима на западу континента и тиме привлачили нове досељенике. Сматра се да је више од половине досељеника имало мање од 30 година и да је преко 80% било мушког пола. С обзиром на то да су дошли током велике сеобе 1849. године, ови копачи прозвани су „49-ци“ (forty-niners). Нови копачи су вадили злато кад год и где год су хтели. С обзиром на то да није било закона као на истоку, моралне норме су биле много слабије или их уопште није ни било.

Већ идуће године ситуација се променила. Људи су почели да схватају да злато није неограничен ресурс и да ће неко остати „кратких рукава“. Таквих је временом било све више. На путу ка западу, велики број колониста умро је од колере, грознице и безброј других узрока. Ипак, копање злата омогућило је људима да напусте свој традиционални начин привређивања и да се обогате за врло кратко време.

Златна грозница подстакла је и економију широм света. Важна пољопривредна подручја као што су она у Чилеу, на Хавајима и у Аустралији пронашла су нова тржишта да пласирају своје производе. Британска индустријска роба била је много више тражена, нарочито индустрија коже. Насељеници на пацифичкој обали градили су монтажне куће које су често допремане чак из Азије. Убацивање калифорнијског злата у тржиште подстакло је улагања и отварање радних места широм света. Десетак година након златне грознице отворена је прва трансконтинетална железница, па је пацифичка обала повезана са остатком САД и овим видом саобраћаја.

Златна грозница трајала је до 1855. године. Процењује се да је у тих 7 година пронађено око 340 тона злата које би у данашњој вредности коштало око 7,5 милијарди долара.

 Почевши од првог ступања на тло Северне Америке, Европљани су имали само једну мисију – да се обогате и живе слободније и срећније него што су живели у Европи. Од неуспеле колоније Роарнок, преко велике смртности у првим насељима Вирџиније, европски колонисти, а касније њихови потомци Американци, учили су на својим грешкама. Те грешке, али и учење из њих, довели су их до Тихог океана.

Ширење на запад резултат је полета и свежине једне младе нације која се отргла од учмалости старе и истрошене Европе. И данас, неколико стотина хиљада људи годишње усељавајући се у САД прима обичаје, традицију и начин живота Американаца који се умногоме темеље на победама и освајањима током задња три века. Храбре пионире је ка западу покретао авантуристички дух и слобода која је често била ускраћена њиховим прецима у Европи. Тај авантуристички дух се највише огледао у Златној грозници 1849–1855. године.

Захваљујући славној историји из које се углавном памте позитивни догађаји, Американци имају изузетно наглашен осећај патриотизма и непобедивости. Златна грозница је посебно утицала на менталитет становника данашње Калифорније (California dream), њихов осећај за бизнис и пословне подухвате. „Нова Атлантида“ није покорила свет моралом и духовним осећајима, већ искључиво оружјем и ратовима. Ипак, то не умањује допринос оснивача америчке нације тековинама модерне цивилизације.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања