ЖИВОТ И СВЕТЛОСТ У СЛУЖБИ УМЕТНОСТИ (2)

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

„Истина је: умјетност је у првој половини XIX века била у декаденци. Умјетничка дела стварала су се по рецепту, било у погледу технике, било у погледу предмета. ʻИмпресионисти’ су били ти, који су младе нараштаје умјетника научили како да гледају природу“ (Буковац 1925: 163),

што је нешто са чим сликар није могао да се помири. Неко ко није био у стању да се води правилном формом, ко није поштовао облик, тај није поштовао ни вечите законе природе, а управо он је нове генерације сликара учио како да посматрају природу. Како ће неко да уклопи боје на свом платну, како ће нешто да осенчи или истакне, његова је, дакле уметникова, воља. Буковац је сматрао да сликарство не намеће таква ограничења и да је циљ доћи до подједнако успешних резултата коришћењем различитих техника. Експресионисти и њима слични нарушавањем форме покушавали су да створе нешто потпуно ново, што није суштина сликарства. „Не тражи се од умјетника да нешто никад невиђено створи, јер би он, у том случају, био што и сам Бог“ (Буковац 1925: 165). Прави сликар посматра предмет свог сликања, затим у неколико потеза усавршеном вештином оно што је видео преноси на платно, да би се на самом крају ухватио у коштац са светлосним проблемима, баш као што је Буковац то чинио, дарујући својим сликама две светлосне перспективе.

Од тренутка када је први пут крочио у париски Салон 1877. године, када се још увек осећао малим и ништавним наспрам уметника чија су се дела већ годинама овде излагала, па све док сâм није постао један од њих, Буковац је морао много чега да се одрекне, много тога да жртвује и још више да дâ, али ни у једном моменту није се покајао што је изабрао сликарство. Успех му никада није био гарантован, искусио је како изгледа када једног дана живиш од своје уметности, а већ сутрадан немаш кров над главом. Десетине израђених слика, а опет је могао јако брзо да падне и врати се на почетну тачку. Од дана када је одлучио да га више ништа неће одвојити од његовог позива, живот је почео да тестира његову вољу. Марко Цар каже да се „у школи живота, умно и морално био тако дотерао“ (Цар 1925: 12) да ништа није могло да га спречи у намери да му слике буду прихваћене са дубоким одушевљењем широм света. Целим својим бићем био је уметник, а његова уметност била је „једна јединствена пјесма животу – пјесма љепоти човјечјег тијела – пјесма вечној плавети изнад облака и бура свијета – химна божанској нагости Природе“ (Војновић 1918: 6). И заиста је певао, читавог свог живота он је певао, некада за душу, некада за око, некада да би шокирао сјајем боја, а некада да би показао сву ту мирноћу природе којој се толико дивио.[1]

Мој живот Влаха Буковца је, како каже Марко Цар, књига „пуна и физичког и моралног здравља, те у ово доба литерарне малокрвности и атоније, она делује на читаоце као свеж планински ваздух на човека који је из загушљиве варошке атмосфере похитао на село, да се у дебелом јабланском хладу наужива тихе и пријатне свежине“ (Цар 1925: 16). Ова се аутобиографија, иако прожета и тешким тренуцима, ипак чита у ведром кључу, јер акценат није стављен на то колико је пута сликара судбина искушавала и колико га је пута бацила на дно, већ је прича о преживљавању и константној борби за све оно што је било део његовог бића, што га је чинило уметником. А ако се паралелно с читањем аутобиографије посматрају и слике, које говоре и више од написаних речи, лако се може закључити да као целина творе једну велику уметникову победу у времену у којем није било лако изборити се за своје место.

Ипак, оно што највише описује Буковца нису само упорност и стручност, већ његова способност да осети и кроз слику пренесе дубину живота. Сваки портрет, свака сцена, свака игра светлости на платну говори о његовој константној тежњи да схвати и представи људско искуство. Често је говорио како уметник није само извођач, већ и сведок света, да је његова дужност да осети живот у свим нијансама – од радости до туге, од меланхолије до екстазе. То је чинило и његово сликарство непролазним и издвајало га од многих савременика.

Пут којим је корачао био је тежак, али Буковац није дозвољавао да га недаће сломе или поколебају. Уместо тога, служиле су му као инспирација, као нови изазови који су захтевали још већу преданост, концентрацију и љубав према послу. Током година развијао је свој јединствени стил који није био подложан пролазним модама или туђим утицајима. На његовом платну свака боја, свака сенка и сваки облик били су резултат пажљивог посматрања и дубоког промишљања, а не тренутних импресија или експеримената без основе.

Посебну вредност његовом раду давала је способност да инспирише друге уметнике и публику. Његове слике нису само визуелна уживања, већ и лекције из људскости, упућене свима који желе да свет око себе виде с дубљим разумевањем. Влахо Буковац није био само сликар, већ и учитељ, не речима, већ делом – својим делима, својим примером и својом борбом за уметност – највишем изразу људског духа.

Иако је животни пут био препун искушења, Буковац је увек остајао веран себи и свом позиву. Његова аутобиографија и слике заједно чине један складан ансамбл који сведочи о уметнику који је успео да својом упорношћу, знањем и талентом превазиђе околности и остави трајан печат у историји уметности. Свако ко се сусретне с његовим делима може осетити хармонију, светлост и љубав према животу, као да сâм Влахо Буковац и даље стоји поред платна, водећи четкицом руке које желе да створе лепоту, ред и смисао.

Посебну пажњу Буковац је посвећивао светлости, која је за њега била не само технички елемент, већ и метафора живота. У делима као што су Сиромашна продавачица цвећа или Гундулићев сан светлост обликује сцену, истиче карактере, открива емоције и води поглед посматрача ка суштини приказаног. Свака сенка, сваки одсјај у његовим сликама има своје место и значење, и управо тај однос светлости и форме ствара ефекат који посматрача укључује у саму причу, омогућавајући му да осети атмосферу, темперамент и расположење приказаних ликова.

Буковац је био уметник који је разумео да слика мора бити више од самог приказа стварности, мора одражавати животну енергију, дубину емоција и духовну снагу људског искуства. Тиме се његова дела разликују од многих репрезената савремених токова, где је техника често надмашивала суштину, а експериментисање формом и бојом претходило разумевању предмета. У Буковчевим радовима сваки елемент, било да је реч о фигури, пејзажу или предмету, подређен је укупној хармонији, тако да ниједан детаљ није сувишан.

Његове композиције приказују и тешке судбинске тренутке, сиромаштво, али и радост, љубав и топлину свакодневног живота. Буковац је умео да ослика човека у свим његовим комплексностима – као биће које греши, које се радује, које сања, али које увек остаје достојанствено у својој људскости. Управо та дубина и контраст чине његове слике непролазним сведочанством једног времена, али и универзалним примером уметности која надмашује епохе.

Влахо Буковац својим делима не оставља само визуелни траг, већ и поруку будућим генерацијама: да су рад, знање, посвећеност и разумевање природе форме и светлости оно што сликара чини истинским уметником. Он нас учи да сликарство није само занат, нити тренутни утисак. То је начин живота, начин гледања на свет и начин изражавања онога што је у људској души најдубље и најлепше. Његова уметност је вечна, као сведок једног живота који је био посвећен потпуном савладавању и разумевању света кроз платно и боју. Приликом читања Мог живота и посматрања његових слика, уочава се јасна синергија између речи и боја, између приче и слике, између живота и уметности. Буковац није само описао свој живот – он га је проживео кроз платно и четкицу, претварајући лична искуства у универзалне поруке о људској природи, лепоти и светлости. Његово дело нас учи да истински уметник не слика због славе или признaњa, већ због самог чина стварања, због онога што се унутар њега тражи и осећа. Свака његова слика, сваки покрет четкице и свака нијанса представљају не само сведочанство времена у којем је живео, већ и вечни позив на посматрање света с пажњом, љубављу и поштовањем према свему што нас окружује.

На овај начин, Влахо Буковац остаје пример уметника који је успео да својим радом, упорношћу и талентом створи дело које надживљава његово време и подсећа нас да истинска уметност није пролазна мода, већ вечни дијалог између душе и света. Његове слике и речи заједно чине једну изузетну аутобиографију која инспирише и обогаћује све који желе да виде више од видљивог – да осете живот у његовој пуноћи и лепоти.

Литература

Буковац, Влахо (1925). Мој живот. Београд: Народна мисао.

Војновић, Иво (1918). „Предговор“ у: Влахо Буковац. Мој живот. Прир. Божо Ловрић. Загреб: Књижевни југ. 5–6.

Пеић, Матко (1986). Портрети хрватских умјетника 19. и 20. стољећа. Загреб: Аугуст Цесарец.

Цар, Марко (1925). „Предговор“ у: Влахо Буковац. Мој живот. Београд: Народна мисао. 5–16.

http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/gospar-od-mnogo (приступљено 20. 10. 2025)