Аутор: проф. др Борис Стојковски
Поред свега тога, он се бавио уистину разноликим стварима и обраћао пажњу на бројне занимљивости. Тако је из Марија Терезиопоља 26. јула 1791. године послао митрополиту Стефану Стратимировићу један латински спис усмерен против масонерије, тј. Liberi Murarii, односно слободни зидари, како их овај непотписани памфлет назива. Свештеник Јован Петровић пише митрополиту Стефану Стратимировићу да је овај спис (на латинском језику) видео у дому Г. Ранића. Потом га је преписао и послао Стратимировићу, а на врху самог списа налази се и масонски знак – тзв. свевидеће око. Вреди поменути податак из документа, датованог на 26. фебруар 1776. године. Срби, становници тада још увек привилеговане коморске вароши Сент Марија, обратили су се властима са следећим молбама. Тражено је да магистрат даје плату и за српске православне свештенике, као што чини и за римокатоличке, да сноси трошкове епископских канонских визитација, те да магистрат издржава и српску школу и, коначно, да се сруши приватна кућа која омета прилаз цркви. Свештеничка плата је одобрена у складу са размером у ком су Срби живели у Сент Марији, као и трошкови епископских визитација. Неуспешно је тражено да се сруше куће око цркве у граду. Око тога су вођене полемике и две године доцније, а Срби, на челу са парохом Ранићем, протестовали су и против вечерње звоњаве која је била одобрена само римокатоличким храмовима. Да ли је овај свештеник из Сент Марије који се презивао Ранић идентичан са оним код кога је овај антимасонски памфлет нађен или је, пак, неки рођак, потомак или нешто друго, нажалост није познато. С обзиром на то да је практично, у исто време у Суботици деловао свештеник истог презимена, а да број Срба ипак није био велики у граду, логично би било ове две личности или изједначити или претпоставити да су сродници, и то сигурно врло блиски.
Свакако, један од најочигледнијих видова делатности Јована Петровића, која је више пута окарактерисана као свестрана, јесте наука и образовање. При владичанском двору епископа бачког Јована Јовановића у Новом Саду био је богословски течај који је држао управо свештеник Петровић. Овај течај је одржаван током 1800. године у трајању од два месеца. Свештеник Јован Петровић држао је главни испит за будуће свештенике, ђаконе и друга лица која то желе, како је наведено на једној књижици — приручнику за полагање овог испита. Полагала се, како је наведено, јестествена и откровена богословија, затим црквена историја и свештеничке дужности. Управо је Јован Петровић (парох Марија Терезиопољски и протопрезвитерата сегединскаго наместник) саставио и Главни испит перваго теченија клириков за училишту у Новом Саду, чији је био учитељ. Овај испит се вршио у поменутом училишту у присуству епископа Јована Јовановића, а на њему стоји да је датум 15. децембар 1800. године.
Ово није био једини контакт свештеника Петровића са образовањем. Он је скоро сасвим сигурно први суботички свештеник који је истовремено био и катихета, а за шта постоје јасни подаци у историјским изворима. Упркос чињеници да се с доста основа исто претпоставља и за још неке претходне свештенике, ђаконе и друге клирике, ипак о Петровићевом катихетском раду постоје прворазредни историјски извори у којима се наводи да је био учитељ, поменули смо већ и богословски течај, али то није једино што се о томе зна. Јован Петровић је конкурисао и за место професора пастирског богословља у семинару при Епархији бачкој. Молбу је поднео скоро деценију пре него што је држао богословски течај, још 31. маја 1792. године, али је из више разлога одбијен. Један разлог је био што је у то време чак на дванаест сати била удаљена Суботица (Марија Терезиопољ) од Новог Сада. Други разлог јесте што није имао потребно образовање за предавање овог предмета, па је епархијска конзисторија као подесније кандидате апострофирала бечејског пароха Кузмана Клаића и новосадског свештеника Петра Петровића.
Са друге стране, превео је и чувено а посебно за проповеднике веома значајно дело немачког теолога Филипа Павла Мерца (умро 1754), познато под називом Thesaurus biblicus locupletissimus, complectens, integros, ac præcipuos textus ad formandas conciones, први пут публиковано у периоду између 1733. и 1738. године у Аугзбургу, а имало је низ издања како у Аугзбургу, тако и Венецији, где је штампано први пут 1758. године. Мерц је, иначе, рођен у Аугзбургу, дакле протестантског је порекла, али је постао римокатолик. Ово је посебно интересантно јер за сваку реч постоје референце на Свето Писмо. Значај овог списа је очигледно био познат и шире, те је дело доживело и свој превод на оновремени српски, односно славјаносербски језик. Јован Петровић је на славјаносербском језику онога времена ово своје дело назвао Сокровишче библическое, а писао је и једно друго дело о свештеничким дужностима. Према речима Марка Протића, оба рукописа Петровићевих дела се чувају у Сремским Карловцима или су се чувала у време када је Марко Протић писао своје важно дело о историји храма Светог Вазнесења Господњег, свештеницима и установама које су делале при овом храму. При томе увидом у архивску грађу у Архиву Српске православне цркве у Сремским Карловцима може се јасно видети да је за Сокровишче библическое сачуван и садржај, али нажалост самог рукописа нема. Из садржаја се може видети у једном писму које је суботички парох Јован Петровић послао карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу спомиње да ће му, осим рукописа своје Црквене историје, који је митрополит требало да погледа, а о чему ће доцније бити речи, до краја априла 1795. године послати и Сокровишче библическое. Ово је важно и због чињенице што је очигледно да је ово битан изворни траг о постојању ове књиге, иако не постоји њен рукопис, те ни за њу са сигурношћу не знамо да ли је публикована или не.
Осим овог превода, постоји још једна значајна активност, која показује интересовање за науку од стране овог суботичког свештеника и то у времену пре него што су и формиране модерне научне дисциплине. Јован Петровић био је и аутор предлошка једне Црквене историје, читаве монографије, на илирском, односно српском језику. Ни њен рукопис нажалост није сачуван, али јесте један корпус докумената који се односи на ово дело које никада изгледа није ни објављено нити угледало светлост дана. Најпре, у питању је писмо самог пароха Петровића карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу. Потом сазнајемо да је суботички свештеник ову своју Црквену историју послао властима у Будиму (Намесничком већу), те су је они, природно, препослали карловачком митрополиту Стефану Стратимировићу да каже своје мишљење, односно да буде нека врста рецензента и цензора овог рукописа. Ова документа су датована 27. јануара 1795. године, док је из Карловаца 25. маја исте године митрополит Стефан Стратимировић и упутио свој одговор, односно детаљно мишљење о овом рукопису.
Од стране митрополита (и његових сарадника) састављена је једна темељна анализа и рецензија Петровићеве Црквене историје и написана је на латинском, а и митрополит на почетку даје своје мишљење сумарно на истом језику. Стефан Стратимировић пише да му је послат manuscriptum sub titulo Historia Ecclesiastica Lingua Illyrica рer Joannem Petrovics Parochum Theresiopolitanum на читање и мишљење. Пун латински назив (превод наслова са српског евидентно) овог дела суботичког свештеника Јована Петровића, судећи према Стратимировићевој рецензији гласи Abbreviata historia ecclesiastica ex diversis auctoribus collecta et veris documentis firmata. Нажалост, готово је сасвим немогуће да реконструишемо садржај поглавља и концепт овог дела, будући да се митрополит (или они који су у његово име прегледали рукопис) концентрисао на разне недостатке у рукопису, уз понеке похвале изречене за немерљив труд Јована Петровића да састави уопште један овакав рукопис, односно предложак монографије. Стратимировићев циљ је очигледно био да укаже на недостатке овог рукописа и разлоге због којих га не би требало штампати пре свеобухватних измена. Тон јесте прилично строг, и митрополит се није устезао да у неким сегментима прилично негативно окарактерише Петровићев рад, али се истовремено стиче и утисак да је уистину поштовао труд који је маријатерезиопољски парох и викар сегединског протопопијата унео у овај рукопис. Митрополит је, када читамо његов одговор будимским властима, одиста био врло критичан, па на моменте и престрог чак, према Петровићевом рукопису, посебно у методолошком смислу, иако се у обраћању самом суботичком свештенику изјаснио да је у питању похвале достојан труд, како се изразио. Сматрао је, међутим, да суботички парох није довољно користио изворе, да је често неке ствари преузимао директно из литературе, и посебно из дела једног енглеског аутора и англиканског свештеника Џозефа Бингема.
Рукопис Црквене историје Јована Петровића, односно потенцијални уџбеник или монографија, имао је сигурно и неку намену. Логично је претпоставити да је своју потенцијалну књигу из црквене историје овај угледни суботички православни свештеник планирао да напише пре као уџбеник за полазнике било спомињаног богословског течаја при владичанском двору Епархије бачке у Новом Саду где је и сам имао важно место, или је чак у својој извесно никада публикованој Црквеној историји видео можда и уџбеник за саму Карловачку богословију, која је свега годину дана раније и утемељена делатношћу баш митрополита Стефана Стратимировића. Остаће вероватно нерешено питање, али можда би требало помислити и на могућност да је свештеник из Марија Терезиопоља видео и као професора ове новоосноване прве православне богословије међу Србима. Био је поприлично амбициозан човек као што смо могли видети и очигледно је себе видео и у црквеној просвети. За то јесте имао одређеног основа, с обзиром и на искуство и на ширину образовања којег му није мањкало. Евидентно је и да је користио много тога што му је од литературе било доступно, али да су постојале и одређене озбиљне мањкавости. Да ли је било прилике да их можда поправи, остаје нажалост нерешена мистерија.
Колико је овај суботички парох полагао на образовање најбоље показује чињеница да је своје синове слао на школовање у најугледније школе диљем Монархије. Уз то, ови извори су готово једини из којих се може назрети нешто више о његовој породици, те приватном животу овог свештеника из Марија Терезиопоља. Његов син Александар Петровић требало је да упише медицину у Бечу. Стога је од августа до новембра 1802. године Јован Петровић молио стипендију за свог сина. Александар је, међутим, изгледа био, како се у једном документу каже немирног духа и опробавао се већ (изгледа сасвим неуспешно), и у црквеној и у војној каријери, па је изгледа планирао сада да упише и медицину, вероватно да покуша да постане лекар. На крају је ова молба ипак одбијена од Намесничког већа, а на препоруку и карловачког митрополита, који је, можемо претпоставити, знао какав је Александар по свом карактеру био. Александар је имао, међутим, јако трагичну судбину. Не само да није на крају успео да постигне било шта на пољу образовања, вероватно због свог немирног духа, већ је, како са сазнаје из тестамента Јованове супруге Пауле, умро млад и родитељи су га надживели. Свештеник Јован Петровић имао је изгледа још једног сина Захарија који је 1796. године уписао сегедински пијаристички лицеј. У матрикулама поменутог лицеја записано је да је отац Захаријин био archidiaconus, а за самог Захарију да је био православне вере и из Марија Терезиопоља. Наредне, 1797, године Захарије је уписан и у Евангелички лицеј у Пожуну. То би могло да значи да је током свог образовања мењао школе на којима је стицао образовање, што је за оно време било сасвим нормално. Титула архиђакона која се у матрикулама наводи не би требало да збуњује. У православној црквеној јерархији би ово звање архиђакона могло да се преведе као архијерејски намесник или као протојереј, што би свакако одговарало положају који је Петровић имао као намесник сегединског протопрезвитерата, односно протопопијата.
Јован Петровић је, дакле, био човек чија делатност је оставила много трага у историји Марија Терезиопоља, односно Суботице, али и целе Карловачке Митрополије. Нажалост, о њему није преостало одвише изворне грађе. Бројна ратна страдања, као и уништење доброг дела архиве од стране комуниста након Другог светског рата у време одузимања црквене имовине, учинили су доста да замагле и живот и дело свештеника Јована Петровића.
Остави коментар