Zatvoreno nebo nad Dobricom Ćosićem?

 Zatvoreno nebo nad Dobricom Ćosićem?

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Što ostaviše zakon moj i ne slušaše glasa mojega

I hodiše za mislima srca svojega i za idolima

I zato ja ću nahraniti taj narod pelenom i napijiću ih žuči

Prorok Jeremija

Kada se jedan narod odrekne vekovima utabanog istorijskog i duhovnog puta, proverenog i predatog od predaka, u srpskom slučaju Svetog Save, kneza Kosovskog, NJegoša, Karađorđa i drugih, kao da je osuđen da tumara u mraku tražeći izlaz iz komplikacija u koje je sam svojom samovoljom upao. To se dešava sa srpskim narodom praktično od druge polovine XIX veka, kada je počeo da kopira zapadno-evropske duhovne i ideološke obrasce uređenja društva, funkcionisanja države i kulturne matrice po kojoj treba da živi. Naravno u tim konstruktima bilo je mnogo toga dobrog, ali ono glavno, ona esencijalna duhovna nit je napuštana. Kulminacija ignorisanja zavetnog srpskog puta počela je da se realizuje stvaranjem Jugoslavije, a svoje finale je dobila u komunističkoj paradigmi nove države, koja je bila izgrađivana (osim stranim i hrvatsko-slovenačkim faktorom) i zaslugom i pod vođstvom mnogih srpskih glava. Jedan od njih je bio i Dobrica Ćosić. Preispitivanje nekih od njih je počelo kasnije, ali i ono je dragoceno kako bi se sagledale greške i ukazalo na novo-stare pravce kojima bi trebalo da se kreće srpski nacionalni brod. Jedan od onih koji su kreirali novo društvo, ali koji se posle i preispitivao, bio je i Dobrica Ćosić.

Dobrica Ćosić je jedan od najznačajnih srpskih pisaca XX veka, koji je zbog nacionalnog angažmana od 60-ih godina u delu javnosti stekao čak i reputaciju “Oca nacije”. Politički komesar Rasinskog partizanskog odreda tokom Drugog svetskog rata, kasnije Agitpropovac, Ćosić je bio jedan od onih koji su radili na oblikovanju komunističkog pogleda na svet i koji su stvarali “novo” društvo u novo-staroj Jugoslaviji. Kako on kaže, sklonost ka sumnji ga je vremenom uz književni rad terala na preispitivanje što je bio jedan od najbitnijih motiva za stvaranje ogromnog književnog opusa, kao i mnoštva publicističkih spisa u kojima se hvatao u koštac sa aktuelnim pitanjima tadašnje države, najčešće sa posebnim osvrtom na srpsko nacionalno pitanje  ukazujući na moguće pravce njegovog rešenja.

Kao vojnik revolucije Ćosić je bio u timu koji se obračunavao sa srpskom nacionalnom tradicijom smatrajući je kočnicom za sveopšti progres i preprekom modernizacije u odnosu na Evropu zaostale Srbije, ali i kočnicom za ostvarenje komunističkih ideala pravednog i besklasnog društva. Kroz njegove junake se vidi da u cilju modernizacije i prihvatanja modernih evropskih trendova dolazi do konstantnog sukoba generacija u Srbiji kao zaostaloj agrarnoj zemlji. Tako Vukašin Katić napušta Prerovo i svog oca Aćima, Ivan Katić izneverava oca Vukašina, a čitava plejada SKOJ-evaca (koji su njegovi vršnjaci) poput Dušana Katića, Vladimira Dragovića, Miška Puba i drugih, napušta ideale svojih očeva, sve zato što pokušavaju da izgrade pravednije i bolje društvo.

Koji su koreni komunizma, čiji je sledbenik bio Ćosić možemo nazreti iz jedne proste činjenice prisutne na zapadu vekovima, a i kod nas kada smo počeli da razmišljamo na zapadno-evropski način. Napuštanjem one prvobitne harmonije sa Tvorcem, a samim tim i sa ljudima i prirodom oko sebe, čovek je izgubio prirodan kontakt sa svim što ga okružuje. Umesto prirodnog gospodarenja svetom, koje je trebalo vremenom da se preobražava i dobija nove kvalitete, on je počeo da osvaja, nešto što mu je po zvanju dato, ali što je on izgubio svojim moralno-duhovnim padom. Otud sve teorije i prakse na zapadu, uključujući i moderne, imale su u svom programu pokoravanje društva, a potom i rad na njegovom preobražaju. Komunizam je bio upravo takav, a njegova logika i model funkcionisanja je uvezen iz zapadnog civilizacijskog kruga, samo fanatično primenjen u društvima pravoslavnih naroda i pravoslavne civilizacijske paradigme. Otud je on bio brutalniji društveni poredak, ali je i imao religiozne atribute od kojih je najupečatljiviji obogotvoravanje vođe. Ono što je najbitnije je da je komunizam bio gotovo potpuno odstupanje od duhovnih i istorijskih obrazaca na kojima je egzistirao srpski narod vekovima.

Koreni komunizma, ali i drugih ideoloških, pa i naučnih pogleda na svet, su u metafizici. Metafizika definiše mišljenje kao čovekovu suštinu, kao čovekov duh. Ona isključuje, ili ne zna, za duhovno iskustvo. U metafizici se čovek, povezujući svoje biće sa mišljenjem, definiše uvek nečim drugim, to drugo nečim trećim i tako do u beskonačnost, sve do nekakvog apsoluta što je Hegelu bio apsolutni duh. No, čovek se definiše sobom jer je on iznad sve prirode, ali u metafizici se on unižava bivajući u velikom mehanizmu apsoluta samo jedan šraf, zatvorena monada u zatvorenom svetu iz kog nema izlaza i u kom gospodari smrt. Prosto iz njenih kandži se ne može izvući sledeći metafizičku logiku razmišljanja i postojanja. Zanimljivo je da i Dobrica Ćosić definiše istoriju kao veliki mehanizam koji melje narode i pojedinca, što je njemu najbitnije i srpski narod.

U metafizičkoj istoriji, u velikom mehanizmu iz kog nema izlaza vreme se svodi na neumitno približavanje smrti. Od smrti nema izbavljenja jer je ona neumitni kraj čoveka. U tom zatvorenom mehanizmu, između ostalog, gubi se i smisao vremena jer ono nije iskupljujuće i ne vodi čoveka ka preobražaju i eshatonu, nego, šta god uradio i kako god bio na navodnom putu progresa, ka smrti. Dobrica Ćosić kaže da trpi veliki mehanizam i kao da govori da taj veliki metafizički stroj nanosi patnje ličnosti i narodu, ali u krajnjoj liniji čovek je nemoćan pred njim. Katkada, kada je čovek mlađi pogotovo, ljudi i narodi opet pokušavaju da ga pobede, ali usmeravajući pažnju spolja i pokušavajući da preobraze društva novim modelima funkcionisanja i bitisanja. No, to kao da ne dotiče veliki mehanizam, jer on vodi i pojedince i narode i čovečanstvo ka smrti, ona je jedino izvesna.

Gore navedeno je bitno, jer Ćosić (kao uostalom i mnogi drugi) pokušavaju u ovom ključu (Ćosić posle svoje komunističke mladosti) da reše srpsko pitanje (i kroz svoje junake u romanima i kroz publicističke spise) i izađu na svetlost, ali se ovaj put pokazuje uvek kao uzaludan bez obzira koliko intelektualnog i svakog drugog napora čovek uložio. Isto tako ovaj put je dijametralan u odnosu na Hrišćanski, pravoslavni doživljaj sveta, te ne može da ostvari kontakt u celini (može u nekakvim rascepkanim fragmentima da dođe do poluistina, koje čak mogu da liče na istinu) sa duhovnom i istorijskom vertikalom srpskog naroda. Ćosić govori o pokušaju promene sudbine pojedinaca, ali i srpskog naroda, od strane komunista, ali isto tako kasniji Dobrica govori o tome da ih je veliki mehanizam (koji on zove istorijom) opet ubacio u svoj stroj, pritisnuo ih i samleo, a društvo i srpski narod ubacio u nove i još teže probleme.

Razočaran velikim mehanizmom koji melje srpski narod, a koji kako on kaže trpi, Dobrica Ćosić naročito 90-ih godina počinje da ističe kao najbitniji nacionalni cilj biološki opstanak naroda. Poražen je pisac od strane istorije, poražena je ideologija istorijom, poražen je čitav sistem vrednosti koje je doneo komunizam i Ćosić, koji je u mladosti bio revolucionar, onaj koji je hteo da menja svet, u srednjim, a pogotovo poznim godinama počinje da taktički proklamuje kao najviše ideje očuvanja naroda. Ali u tom ključu on tada počinje da sagledava svu srpsku istoriju i nalazi simpatije za one koji su se u istorijskim prilikama našli na takvom putu. Otud kod Dobrice simpatije za despota Stefana Lazarevića, a gotovo nesimpatije za kneza Lazara. Otud je Kosovo za poznog Dobricu više prokletstvo srpske istorije nego svetinja, ili neka vrsta proklete svetinje.

Dakle, može se reći da pozni Ćosić, naročito posle pada Rankovića ali i od kada je postao akademik 1970. godine, iz gore navedenih filozofskih, ali i psiholoških razloga i potrage za smislom srpskog istorijskog puta, posle negativnih iskustava konfederalizovane države, počinje da deluje sve otvorenije disidentski (skupljajući oko sebe grupu sličnomišljenika) imajući mnoštvo zamerki, kako na status sopstvenog naroda u okviru Jugoslavije tako i na sveukupni koncept komunističke diktature pod predsednikom Titom. Titoizam će ostati celog života njegova definicija specifične diktature koja je stvorena u drugoj Jugoslaviji i odrednica specifičnog komunizma koji se baštinio na ovim prostorima.

Prihvatajući ideologiju kao veru (naročito komunisti, ali i devetnaesto-vekovni srpski evropejci) Ćosićevi junaci su spremni da sve potčine svojim ubeđenjima. Ovim Dobrica Ćosić kroz svoje romane zapaža i jako dobro prikazuje značaj vere, ma kakva ona bila, kod Srba za svako društveno delovanje i angažman. Najčešći tragičan kraj vernika u piščevim romanima dovodi u sumnju eventualnu značajniju promenu, kako srpskog tako i svetskog društva i globalnih tokova (što je u skladu sa gore navedenim metafizičkim poimanjem sveta) što i samog Ćosića čini razočaranim, a rezignaciju njegovim osnovnim raspoloženjem vidno prisutnim i u njegovom realnom životu.

U isto vreme, u vreme Ćosićevog disidenstva, nastaju i njegovi najbolji i najpoznatiji romani. Pre svih “Vreme smrti” u kom on nastavlja da prati porodicu Katića iz “Korena”, ali uvodi druge porodice, kao i niz istorijskih ličnosti. Ovaj roman, kao opis i piščevo viđenje velike nacionalne epopeje svojom složenošću pretenduje da ponudi mnoge zaključke o samoj istoriji naroda, kao i njegovim duhovnim, psihološkim i mentalitetskim karakteristikama. Otud je ovo delo sa pravom i nazvano srpski “Rat i mir”, a pisac poneo epitet srpskog Tolstoja. Sam Ćosić kaže da je na osnovu ogromne faktografije kreirao jedno delo u kom je pokazao narod, pojedince i čitav svet onako kako ga on vidi. Dakle, delo je i istorijsko (jer se pridržava fakata), ali i umetničko jer stvara jedno tumačenje fakta i čitavog vremena onako kako ga pisac vidi.

Prvi, a naročito drugi deo romana, gde se opisuje Kolubarska bitka, predstavlja opis junaštva i požrtvovanja do krajnjih granica, što čitave nacije to i svakog pojedinca. Tek treći deo, sa posebnim pečatom mučeništva bolesnika (tada je Srbijom harala zaraza pegavog tifusa) u valjevskoj bolnici može da nam otkrije suptilnije stavove Ćosića, koji otkrivaju čoveka optimistu-pesimistu, ali sklonog rezignaciji i gubitku smisla. Tako Neznani bolesnik, kao junak dela, kada opisuje stanje u Srbiji (koja je praktično pretvorena u veliku bolnicu) kao da pred velikom patnjom koju izaziva bolest gura u stranu, ili mu se gubi smisao velikih pobeda i herojskih ratnih dela. Miroslav Egerić pišući o trećem delu “Vremena smrti” konstatuje da neznani bolesnik u svoj patnji koju doživljava menja pogled na svet. Sve što mu se činilo bitno postaje mu taština i muka duhu, kao Propovedniku iz Biblije. Međutim, pozicija propovednika je bitno drukčija. On ima sve, i u slavi najvećoj on svet počinje da doživljava kao taštinu i muku duhu. Neznani bolesnik je skrhan patnjom i njegova reakcija na patnju je ovakav doživljaj sveta. Ovo se više poklapa sa doživljajem sveta pisca.

U trećem delu ovog kapitalnog dela se vidi da je i sam pisac skrhan dimenzijama patnje i da mu ista zaklanja vidik nade, slično kao što stradanje postaje najbitniji faktor odbacivanja Boga kod antiheroja Dostojevskog. Ovo je bitno zbog toga što Ćosić, za razliku od Dostojevskog, ne nalazi izlaz iz stanja patnje, kao što ne nalazi izlaz za narod iz velikog mehanizma koji on zove istorijom. Nošen tom slikom patnje, odnosno kao kapitulirajući pred stradanjem, pisac i završava svoje kapitalno i najbolje delo upravo najsnažnijom patnjom, povlačenjem i stradanjem srpske vojske prilikom prelaska Albanije ne udubljujući se i ne zadržavajući se na značaju vaskrsa te iste vojske 1918. Nije to za kvalitet romana najbitnije, ali je bitno ako hoćemo da odredimo i shvatimo samog pisca.

Neznani junak govori još jednu bitnu stvar. Zdrav čovek je okrenut ka svetu (odnosno u metafizičkom modelu upućen van sebe), a bolestan je upućen u sebe. Ovde Ćosić kao da uviđa i pokušava da se probije kroz čudovište velikog mehanizma i da prodre u svoju suštinu. Još kada vidimo da to radi njegov junak kao težak bolesnik možemo reći da pisac ovde kao da daje jedan duhovan, pravoslavan smisao bolesti. Ali to je ipak pokušaj, ne nebitan, koji će Ćosić činiti do kraja života, ali bez potpunog uspeha.

U trilogiji “Vreme zla”, “Grešnik”, “Otpadnik” i “Vernik”, Ćosić govori najviše kroz Ivana Katića, ali naravno i kroz druge junake, pre svega Bogdana Dragovića i Petra Bajevića. Stare dileme su ostale, a mogućnost nade i vaskrsenja nije ono na čemu se pisac zaustavlja. On kao da je i dalje poražen nemoći čoveka i njegovog razuma, ali i vere, što se sve reflektuje kroz melanholičnog, a neretko i rezigniranog Ivana Katića. Tri glavna junaka imaju različite odnose prema velikom mehanizmu, odnosno istoriji, ali u krajnjoj instanci sva trojica kao da se slivaju u isto ušće, odnosno kao da su sva trojica podvarijante jednog te istog poimanja istorije i sudbine čoveka na zemlji.

Jer Ivan Katić se spori sa istorijom, trpi istoriju i ne vidi joj celovito rešenje. Bogdana Dragovića (u manjem mehanizmu koji je komunistička partija) melje istorija, dok je Petar Bajević vernik u sistemu, u velikom mehanizmu, iako zna šta se sve dešava i kakav je sistem suštinski. On je vernik u metafizičkom zatvorenom svetu, vernik u budućnost u napredak, ali, kao što je rečeno, okrenut spolja ka preobražaju društva, što je karakteristika tadašnjih komunista i čime je Ćosić bio razočaran u svojim poznim godinama. Ipak Petar Bajević, iako u sistemu, je i čovek koji kroz veru (i to je bitno istaći da Ćosić kroz Petra Bajevića pokazuje da mu je jasan značaj vere) kao da pokušava da izađe iz sistema. Nešto slično, a i sa sličnim ishodom kao neznani junak iz “Vremena smrti”.

Petar Bajević, za razliku od Ivana Katića koji vidi, traži i nalazi teoretsku vezu hrišćanstva (katoličkog pre svega) i komunizma, dodaje novi momenat. On se divi Hristu, obilazi najlepše crkve u Grčkoj i Evropi razgledajući ikone Hristove i oblikujući mesiju u njegovu najbitniju istorijsku ličnost. Ćosić kao da kroz njega iskazuje neophodnost Hrista za ljudski rod. Kao da kaže da se ništa lepše na svetu od Hrista nije pojavilo i kao da time traži svoj spas. No, i ta titanska borba pisca sa samim sobom kao da ne daje potpune rezultate, bar tako izgleda ako pratimo do kraja razmišljanje i veru Petra Bajevića.

Sem snažnog emocionalnog doživljaja kod Petra Bajevića ne nalazimo nešto više kada je u pitanju Hristos. Postoji divljenje, shvatanje plemenitosti Hrista u komunističkom i humanističkom ključu, ali ne postoji potreba, čak ni osećaj i svesnost potrebe o jedinstvu sa Hristom. Otud Petar Bajević praktično ostaje u mehanizmu istorije koja i njega melje i čini, uprkos raspeću od strane gestapoa i pozajmljenom smrću od Hrista, samo žrtvom zabluda lažnog zemaljskog raja.

U “Vremenu vlasti”, prvom delu, kao da je sazrelo sve što je Ćosić kao umetnik stvorio. Gotovo da su njegovi junaci potpuno kapitulirali pred istorijom. Veliki mehanizam odvodi u melanholiju, a potom i u samoubistvo Ivana i Milenu Katić, dok samo mlađi, koji još uvek ne razumeju zakone velikog mehanizma, žive i veruju u promene. Ali nije teško anticipirati njihove sudbine, one su izvesne i kao što im je mladost obeležena verom tako će starost, po svoj prilici, karakterisati rezigniranost i depresija.

Ipak, Dobrica Ćosić je imao želju da napiše roman o Hristu, što govori  i prikazuje jasnom njegovu grozničavu, Tolstojevsku želju da nađe spasitelja, da izađe iz čudovišnog velikog mehanizma, koji ga pritiska i koji on može jedino da trpi. Otud paradoksalno on oseća da jedino Hristos može biti spasitelj, ali ne oseća jedinstvo sa Hristom. Ne oseća tavorsku svetlost. Oslanjajući se na svoje razmišljanje, na metafizički model poimanja sveta, Ćosić kao da zatvara sebe za duhovno iskustvo, za nebo. Čini se da pisac nije do kraja života osetio potrebu za kontaktom sa Bogom, kao da nikada nije doživeo hrišćanskog Hrista, kao da je hteo da stvori svog Hrista, opet predosećajući nemogućnost te misije. Otud takav kontakt je i teško bio moguć, praktično nemoguć, a ceo život, makar onaj u srednjim i poznim godinama, Ćosić je provodio u traganju bez konkretnog doživljaja ostajući rezigniran i sve više nezainteresovan za događaje u tuđem veku, kako je on nazvao XXI vek. U svakom slučaju tragika jednog pisca bogotražitelja dostojna tragike Tolstoja, ali u hrišćanskom, zavetnom smislu nekompatibilna sa tragikom i stradanjima srpskih svetosavskih sledbenika, pre svih mučenika i svetitelja.

Dobrica Ćosić je bio političar, ali svakako najbitnija njegova odrednica je da je bio pisac. Pisac koji je pripadao epohi književnika modernista koji su kontaktirali sa tradicijom i u njoj tražili odgovore na konkretna istorijskam ali i antropološka i lična pitanja. Ovo je bitno pošto posle Prvog i Drugog svetskog rata i njihovih razarajućih posledica, kao i same nehumanosti, čovek kao da je izgubio kontakt, ili je hteo da ga izgubi, sa prošlošću. Suviše mu je ona mračna bila. No, pisci (i ne samo pisci) koji su ga održali dokazali su i pokazali njen značaj, a tu je uloga Ćosić velika, u skladu sa ulogom koju je on imao u srpskoj književnosti i srpskoj javnosti tokom prošlog veka.

Ćosić je ostao u kontaktu sa tradicijom i istorijom. Pokušao je da izgradi kontakt i sa svetosavskim živim predanjem što je opet značajno, bez obzira koliko je u tome uspeo ili nije uspeo. Ćosić, maestralan književnik (njegov kvalitet se ne može dovoditi u pitanje), čovek koji je stvorio preko pet hiljada junaka, koji je stvorio niz kapitalnih dela u kom je pokušao da da odgovore na pojedinačna i najbitnija, egzistencijalna nacionalna pitanja. Ali ako posmatramo pisca sa svetosavskog aspekta, aspekta hrišćanskog i aspekta duhovnog živog predanja crkve, aspekta nadvremenog koji je izvor svemu vremenom, možemo da zaključimo da uprkos grozničavom traženju Boga i spasenja nije tokom života napravio egzistencijalne pomake u tom pravcu. Zbog toga Dobrica Ćosić, iako je učitelj i može mnogo toga da nas nauči, u smislu putovođe ne bi trebao da bude naš orijentir.