ЗАШТО НИЈЕ СТВОРЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКА НАЦИЈА?

23/03/2023

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Идеја југословенства није била аутентична духовно-идеолошка, нити политичка мисао српског народа и његових елита. Оригинално, идеја југословенства настала је у емигрантским пољско-чешким интелектуално-политичким круговима, још пред крај прве половине XIX столећа. Готово листом, поменути кругови припадали су британском обавештајно-безбедносном апарату, који је путем афирмисања ових идејних постулата о југословенству намеравао да спречи ширење утицаја Руског царства преко политике панславизма на словенске народе у Хабзбуршкој монархији и уопште у Европи. Из разлога спречавања политичког, привредног и духовног утицаја Санкт Петербурга (касније Москве) „са Истока“, као и Немачке са „Запада“, на геополитички положај и процесе у средњој Европи, од отварања Источног питања (питање наслеђа Османлијског царства у југоисточној Европи), Хабзбуршку монархију, односно Аустроугарску од 1867. године, колоквијално су називали и „британска пешадија или копнена војска у Европи“. Аустроугарска се уклапала у британску геополитичку визију устројства централне и југоисточне Европе (од Балтика до Егеја и Јадрана), као „тампон зоне“ или cordon sanitaire овог простора између Русије и Немачке, а са улогом званичног Лондона (у садејству са званичним Паризом од 1918. године, а касније и званичним Вашингтоном), као „врховног надзорника“ над већим делом културолошко-духовних, војно-стратешких и геополитичких процеса у овом „политички трусном“ делу европског континента. Из датих разлога, питање опстанка Аустроугарске (упркос свим њеним структуралним слабостима и парадоксима) није ни постављано све до 1918. године. Међутим, након уласка САД у Први светски рат и на велику геополитичку позорницу планете, те стихијског ширења америчког економског и политичког утицаја у Европи, а на основу доктрине из чувених „14 тачака програма Вудроа Вилсона“ (права „малих народа“ на самоопредељење) дошло је до рушења Аустроугарске, која је била поражена сила у Великом рату.

Под снажном доминацијом САД, на Версајској мировној конференцији 1919. године успостављен је нови европски поредак. Међутим, идеја и политика Велике Британије и савезничких, западних сила о „санитарном кордону“ у централној и југоисточној Европи (то је била политика Велике Британије још од Славне револуције из 1688. године), није напуштена. Напротив! Уместо Аустроугарске, државе за коју је Винстон Черчил касније говорио „…да није постојала, требало ју је измислити…“, створена је Југославија (уз Чехословачку, Пољску, итд.), која је потом 1921. године и 1934. године, системом војно-политичких савеза са централноевропским и балканским државама, уклопљена у савез Мале антанте и Балканског савеза. У геополитичком погледу, тај систем требало је да замени улогу негдашње Аустроугарске, односно да заштити „версајски поредак“ у овом делу Европе. Ово је суштински разлог због којег је настала Југославија. Једина разлика у реализацији југословенске идеје пре Првог светског рата и у версајском систему колективне безбедности после Великог рата, налазио се у чињеници да је некаква јужнословенска државна творевина првобитно замишљана у оквиру Аустроугарске, дакле под „хабзбуршким жезлом“, а после као политички независна држава. Наравно, почетком XX века, посебно после Балканских ратова и победа српских држава, Србије и Црне Горе над Турском и Бугарском, порастао је ентузијазам у вези са југословенском идејом код дела српских, словеначких и мање код хрватских националних елита (иако је код ових потоњих био снажније заступљен до почетка XX века). У ширим слојевима друштава код јужнословенских народа ова идеја није имала снажно упориште, посебно није у тој судбоносној 1918. години. Осим што се српски народ у банској Хрватској, Славонији, Далмацији од 1908. године и анексије БиХ и у Херцеговини и Босни, налазио под страшним притиском погрома иницираних и спровођених од стране десничарских (у смислу савремене политичко-идеолошке терминологије), правашких елемената у хрватској политичкој елити и интелигенцији (који су постајали све доминантнији), српски и хрватски народ (осовина заједничке југословенске државе) практично се нису ни познавали, а у складу са историјским околностима сопствених државотворних наслеђа и духовно-идентитетских традиција, развијали су се на потпуно различит начин, чак и међусобно супротстављен.

Грађанска мисао заснована на просветитељским идејама интелигенције, народна књижевност, стандардни језик предвуковског и поствуковског доба, осећање заједничке прошлости и припадности једном колективитету, одсуство феудалних схватања и наслеђа у генези националног идентитета, свест о постојању двослојне природе „жртве“ и „победника“, као интегришућих фактора у генерисању нације, делатност православне црквене организације, представљали су постулате на којима је „уоквирен“ и афирмисан српски национални идентитет у свим српским земљама, па и у Хрватској. Његово постојање и неспремност да се „преобликује у друштвено прихватљиву компоненту“ социјалног живота у Хрватској, исто се супротстављало идеји о „хрватској политичкој нацији“ и политици „државног и историјског права“. Нереализација поменутих идеја и политике хрватских друштвених и интелектуалних снага, уз постојећи анимозитет хрватских елита према српском „елементу“ (који су имали „старофеудални карактер и порекло“), убрзо је изазвала стварање општег нерасположења према идеји о постојању српског националног идентитета у „хрватским земљама“. Када је склопљена Угарско-хрватска нагодба 1868. године, у члану 59. исказан је став да су „Краљевине Хрватска и Славонија политички народ“, чиме је заправо извршена идентификација земље са нацијом, јер ако је земља хрватска, онда и нација мора бити хрватска. Претходно је речено да су све хрватске политичке снаге и организације заступале поменути идеолошки став. Поједине, попут крајње десничарских партија Странке права Анте Старчевића, касније и „франковаца“, заузели су мишљење да са српским православним елементом није могуће остварити било који вид комуникације или споразума, односно да се исти мора физички и биолошки уклонити из „хрватских земља“.

Није чак ни куриозитет чињеница да у данашњој модерној и демократској Републици Хрватској, као и у свести хрватске нације, Анте Старчевић ужива званични статус и одређење „оца Домовине“. Наведени правашки систем идеолошких поставки у развоју односа према српском националном идентитету, заснивао се на старим феудалним схватањима хрватских сталежа о „реметилачком карактеру“ егзистенције српског етницитета у Хрватској. Нико језгровитије и истинитије није појаснио поменути став према српском православном становништву од Амброза Кузмића, управника имања Загребачке бискупије, који је у извештају сачињеном 13. новембра 1700. године написао да би било боље „…Vlahe (Србе – примедба аутора) vsze poklati nego ztaniti (настањивати – примедба аутора)…“. У деценијама хрватског националног препорода, највећи део припадника хрватске интелигенције, као и политичких првака и странка свих провенијенција, заступао је став да у „хрватским земљама“ живи само хрватски народ. Бискуп Јосип Јурај Штросмајер, један од најзначајнијих и најутицајнијих хрватских интелектуалаца и политичара, у југословенској и српској историографији XX века био је означен као „заточник или апостол“ идеје југословенства и идеологије југославизма. Међутим, све што је Штросмајер, као и његов сарадник Фрањо Рачки, у погледу идеје југословенства засновао и заступао, према мишљењу и доказима које је изнео Јован Дучић, састојало се у тези да на „историјском простору“ Хрватске (Хрватска, Славонија, Далмација, Лика, Кордун, Банија, Херцеговина, Босна, Срем, Барања, Бока) живи само хрватски народ, а да би нека будућа Југославија требало да егзистира као заједница хрватског, словеначког и српског народа (у Кнежевини или Краљевини Србији и Јужној Угарској), искључиво под „жезлом“ хабзбуршке династије, доминацијом Римокатоличке цркве и са центром у Загребу. Заправо, „југословенско опредељење“ хрватског националног препорода и идентитета, када се посматра са одсуством „реторичко-идеолошких елемената“, представљало је само један од политичких израза, а никако национални појам или тежњу. Поменуту тезу Јован Дучић је поетски објаснио речима да : „…у хрватским очима нико није био добар Југословен ако није пре тога био лош Хрват…“.

Приликом „научне анализе“ значења имена Хрват и Србин, угледни хрватски историчар Вјекослав Клаић тврдио је 1893. године: „… да је право национално име за народ од Истре до Балкана име Хрват, а племенско Србин, тј. Срби су species Хрватског genusa. Сваки Србин је Хрват, али Хрват није Србин…“. Хрватски политичар Франо Супило у свом правашком листу Црвена Хрватска из Дубровника 1895. године истицао је: „…Сваки честити Хрват има бити давно начисту с тзв. српским питањем. Има Срба, признајемо, али у нас и у нашим крајевима Хрватске, Славоније и Далмације, Срба нема. Они које се у Бановини (Хрватској и Славонији – примедба аутора) и Далмацији Србима називају нијесу Срби него православни Хрвати…“. Дон Миховил Павлиновић, хрватски правашки политичар из Далмације, писао је: „…У Хрватској био тко вјере које хтио, звао се именом које волио, свак се рађа Хрват…“. До сада смо навели само мале егземпларе изјава и „научних становишта“ хрватских политичара и интелектуалаца, свих политичких опредељења која су постојала у Хрватској у дугом XIX веку, дакле и „југословенског“ израза и уверења, екстремног „правашког“ става, али „умерених“ заступника хрватске националне политике „центра“, попут Стјепана Радића, предводника хрватског сељаштва, који је тврдио да „…Хрвати у Југославију не требају да улазе, као гуске у маглу…“. Стјепан Радић додуше није негирао постојање српског етноса и идентитета у Хрватској, али је у својим честим променама „политичког курса и дискурса“ (био је и један од вођа Хрватско-српске коалиције почетком XX века), профилисао се као изразити заступник „хрватске самосталности“ која би била остварена преко „југословенске епизоде“ у историји хрватског народа. Усамљени су били гласови неколицине хрватских интелектуалаца и политичара попут Имбре Игњатијевића Ткалца, доследног присталице идеје југословенства, који је сматрао да југословенство мора бити засновано на модерним схватањима грађански уређених друштава, као и једнакости и равноправности хрватског и српског народа у Хрватској и другим југословенским земљама. Тако је између осталог тврдио: „…Не оснивље се будућност и не утемељују се државе на старим хартијама и на виртуалним територијалним тражбинама, ма биле ове што може бити боље доказане и недвојбене, него се оснивају на крепкој вољи, на снази и делатељности живећег народа који хоће и уме створити си државу да у њој о својој вољи и о својем праву живи и народни задатак свој изпуни…“. За разлику од Ткалца и поменутих мишљења неколицине представника хрватске интелигенције који афирмацију националног идентитета хрватског народа нису заснивали на идеји „хрватске политичке нације“ и политике „историјског и државног права“, већ на постулатима сарадње и равноправности свих јужнословенских националних идентитета у Хрватској, Славонији и Далмацији, у политичком животу, али и на одговорним национално-државничким, „управљачким“ позицијама у Хрватској, често су победу односили заточници политике екстремних становишта о карактеру хрватског националног идентитета и условима за развој хрватске државности, а уз подстицање и развијање општег популацијског анимозитета хрватског народа према постојању српског етницитета у „хрватским земљама“.

У датим околностима долази до стварања прве југословенске државе, чије националне елите нису биле у прилици да у разумном периоду реализују напоре у циљу стварања јединствене југословенске нације. У другој, Титовој Југославији, тих напора заправо није ни било. Од њеног настанка 1919. године, Комунистичка партија Југославије имала је амбивалентан однос према југословенској идеји и држави. У почетку, комунисти су доследно следили совјетски материјалистички приступ у погледу питања државног уређења и социјалне политике у Југославији. Тачније, залагали су се за њено уништење и стварање самосталних државица, које би биле формиране на већем делу српског политичког простора, уз негирање права српском народу да живи у јединственој националној српској држави, док су Југославију представљали као буржоаску творевину, која има улогу у испуњењу „великосрпских хегемонистичких интереса“. Практично, још пре Другог светског рата КПЈ је усвојила становишта ХСС о карактеру југословенске државе. Касније је промењен став југословенских комуниста о сврси постојања југословенске државе, али њихова идеја југословенства заснивала се на борби за државно уређење Југославије на принципима федерализма, где би историјске покрајине у њој представљале федералне јединице са прерогативима државности, при чему би биле формиране нове националне заједнице и њихови идентитети. Те националне заједнице и њихови идентитети били би генерисани на основу политичко-повесног и етнолошког карактера историјске покрајине, односно федералне јединице у некој будућој југословенској заједници, у којима те „нове нације“ живе.  Наведени принцип односио би се и на поистовећивање имена дате покрајине са новим националним идентитетом популације која у њој живи („Црна Гора – Црногорци“, „Војводина – Војвођани“, „Македонија – Македонци“ итд.). У Другом светском рату КПЈ и НОВЈ, поред антифашистичког и ослободилачког рата против окупатора, због чега им српски народ мора вечно бити захвалан (као и четничком покрету отпора) борили су се и за циљ да револуционарним путем преузму власт у земљи и да је устроје у складу са начелима марксистичког материјализма, власти радничке класе, диктатуре пролетеријата и у складу са вољом великих сила. У тим намерама, комунисти су и успели.

Пре свега, захваљујући великом народном отпору и борби, као и ангажовању совјетске Црвене армије, Силе осовине су побеђене, а у ослобођеној Југославији КПЈ је преузела власт. На основу одлука Првог и Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) из 1942. и 1943. године Југославија је проглашена републиком, краљу Петру II Карађорђевићу и династији забрањен је повратак у земљу, а држава је преуређена у складу са федералистичким принципом. Устројено је шест федералних јединица-држава/република (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија и Србија), док је Народна Република (касније Социјалистичка) уређена као држава са две аутономне јединице (АП Војводином и у почетку са Косовскометохијском аутономном облашћу, касније Аутономном Покрајином Косово и Метохија, односно Социјалистичком Аутономном Покрајином Косово). Одлукама нових власти проглашено је постојање нових нација које су издвојене из српског националног корпуса – црногорска, македонска и касније муслиманска. У складу са уставима Југославије (Федеративне Народне Републике од 1946. године и Социјалистичке Федеративне Републике од 1963. године), који су фреквентно мењани (1946, 1963, 1974. године), те стварањем аутономних јединица у оквиру само једне федералне јединице, Србије, сужаван је а касније и потпуно неутралисан утицај Србије на било које политичко-економске и духовно-културолошке процесе у другој Југославији. Тиме је остварена давнашња идеја КПЈ (од 1952. године Савеза комуниста Југославије) да улога српског народа у животу Југославије буде потпуно минимизирана са сузбијањем афирмисања његовог духовно-историјског и национално-идентитетског развоја. Уништена српска национална и грађанска елита, уз опстанак нове, политичке, комунистичке елите српског народа пасивизирала је српску националну иницијативу у држави и то до крајњих граница. Српске политичке елите у Титовој Југославији готово искључиво су водиле рачуна о очувању револуционарним путем стечених политичких положаја и одређених материјалних синекура. Став југословенских комуниста на челу са Јосипом Брозом у погледу решавања националног питања састојао се у премиси да су све нације добиле своје националне јединице отелотворене у функцијама федералних јединица/република. Сепаратистичке тежње свих других политичких елита, посебно словеначких и хрватских, као и албанских на Косову и Метохији, непрестано су афирмисане, да би у поступку даљег лабављења веза између федералних јединица, у процесу тзв. „федерирања федерације“, те након усвајања устава из 1974. године, Југославија била коначно модификована у специфичну конфедералну заједницу, која се у страховитом грађанском рату, на прагу нове, постхладноратовске епохе, обрушила почетком деведесетих година претходног столећа. Привид функционалности политичко-правног и економског система у Титовој Југославији остварен је путем афирмисања идеологије „братства и јединства“ шест југословенских народа и неколико националних заједница (народности), те идеолошко-економским системом реализованим у изградњи „самоуправног социјализма“ – дакле, не више југословенства, било „троплеменог“ или „интегралног“. У политичкој пракси, дата идеологија имала је посебан израз у појму „титоизма“.

У геополитичком погледу, ова Југославија била је потребна великим силама, које су се у „хладноратовском поретку“ и епоси надметале око утицаја над овим простором. Из датих разлога, а са сличном улогом (не и истоветном) коју је имала и Прва Југославија (као и Аустроугарска пре ње) југословенска држава била је потребна, пре свега „политичком Западу“, након идеолошког и геополитичког сукоба Тита и Југославије са Стаљином и Совјетским Савезом, после Резолуције Информбироа из 1948. године. Постојање Југославије представљало је гаранцију западним демократијама да југоисток Европе неће доспети у совјетску сферу утицаја, као што је био случај са земљама у „источном лагеру“. Од времена афирмисања „политике несврстаности“, утицај Југославије (оснивач Покрета несврстаних 1961. године) помогао је земљама-несврстаних да остану изван домашаја совјетског политичког утицаја. Када је нестао хладноратовски поредак (падом Берлинског зида, али и СССР) и потреба за „тампон зоном“ у „југословенском облику“ престала је да постоји. Након тога допуштен је распад Југославије, овај пут по „авнојевским границама“, које су биле замишљене линије етничке поделе у Југославији пласиране од стране Радићевог и Мачековог ХСС, још у Првој Југославији. У периоду сумрака Југославије после Титове смрти, српске, комунистичке политичке елите покушавале су да обнове државност Србије унутар Југославије, а посебно на целокупној територији СР Србије. Тај процес имао је двојаки угао посматрања и одлазио је у два смера. Тачније, једну струју унутар партијско-државног руководства Србије, поражену после Осме седнице ЦК СК Србије 1987. године, предводио је Иван Стамболић, а другу Слободан Милошевић, потоњи председник Србије и Треће Југославије. Стамболићева струја водила је тај процес стихијски, у намери да путем споразума са политичким и националним елитама република и покрајина, Србији буде допуштена обнова државности и њених надлежности, пре свега над њеним аутономним покрајинама, које су јој дефинитивно биле одузете на основу устава из 1974. године. Милошевић је имао другачији, више хазардерски приступ, али оба ова приступа имала су своја оправдања. Међутим, деценије дисконтинуитета са српском националном и грађанском мисли, уместо које је у свест и ментални склоп српског колективитета неприродно накалемљена југословенска идеја и комунистичка идеологија, за последицу су имали да у процес распада југословенске државе српски народ уђе потпуно неспреман, а да тек од пре неколико година почне одлучан напор, усмерен према обнови порушене српске државности и националног идентитета.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Dimić, Ljubodrag (2014). Jugoslavija i Hladni rat: Ogledi o spoljnoj politici Josipa Broza Tita (1944–1974). Beograd: Arhipelag.

Dimić, Ljubodrag; Životić, Aleksandar (2012). Napukli monolit: Jugoslavija i svet 1942–1948. Beograd: Arhipelag, Službeni glasnik.

Богетић, Драган; Димић, Љубодраг (2013). Београдска конференција несврстаних земаља 1–6. септембра 1961.: Прилог историји Трећег света. Београд: Завод за уџбенике.

Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.

Дучић, Јован (1999). Спорна питања Краљевине Југославије. Београд: Књижарница Обрадовић.

Екмечић, Милорад (2021). Стварање Југославије 1790–1918, Књ. 2, Збирка: Сабрана дела Милорада Екмечића, Књ. 4. Нови Сад: Православна реч и Архив Војводине.

Митровић, Андреј (2019). Југославија на конференцији мира 1918–1920. Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије.

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања