ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

08/04/2020

 

Било је много зараза и ратова у историји. Ипак, заразе и ратови нас увек затекну неспремне.

Албер Ками, „Куга“

 

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

 

Историја људске цивилизације препуна је најезди различитих заразних болести које прете и данас. Нико и нигде не може бити поштеђен. Неке од заразних болести које узрокују бактерије, паразити, гљивице и вируси ерадиковане су, неке улазе у програм елиминације, неке су нам се вратиле у свом пуном сјају, неке и даље представљају претњу, а неке су се тек појавиле. Процеси  развоја заразних болести били су паралелни с процесом развоја људске цивилизације.

Епидемије разних заразних болести су харале човечанством и у значајној мери утицале на токове историје и људски идентитет. Најпознатије епидемије које су однеле више жртава од ратова су куга, колера, трбушни тифус, туберкулоза, дифтерија, велики кашаљ… Глобално или пандемијско ширење заразних болести започело је шпанским освајањима, када су у новооткривене земље донете велике богиње. Наиме, епидемија представља појаву већег броја случајева заразне болести у неком подручју, док пандемија представља појаву неке заразне болести у великим размерама, која се обично шири са континента на континент.

У двадесетом веку продужен је људски век са 50 на 80 година у развијеним земљама. Тако значајан продужетак очекиваног трајања живота резултат је значајног смањења оболевања и смртности од заразних болести. Овом су допринели побољшање социјално-економских, санитарних и хигијенских мера, развој ефикасних вакцина, откривање ефикасних антимикробних средстава. Ипак, без обзира на постигнуте успехе у сузбијању и превенцији заразних болести, оне су и даље узрок 1/3 смртности, најчешће у земљама са ниским стандардом.

Најстарија забележена пандемија се десила током Пелопонеског рата у 5. веку пре нове ере. Била је то Атинска или Тукидидова куга, која је избила 430. године пре нове ере, и однела је 75 – 100 хиљада људских живота. Болест је из Либије, Етиопије и Египта пренета у Атину, коју је у то време опседала спартанска војска.  Ову епидемију описао је чувени историчар Тукидид, који је и сам био један од оболелих, али преживелих Атињана. Реч је о још увек неидентификованој болести, иако се најчешће сугерише да је у питању био трбушни вирус.

Антонинијева куга погодила је Римско царство у периоду од 165 до 180. године нове ере, и однела је око 5 милиона живота. Историчари медицине сматрају да је епидемија изазвана великим и малим богињама. Претпоставља се да су се мале богиње најпре појавиле код Хуна, који су заразили германска племена, а они пренели болест римским трупама, које су је рашириле по целом царству. Страдала су и двојица царева Луције Вер и Марко Аурелије, из династије Антонина, по којима је ова епидемија и добила име. Епидемија је поново избила након девет година и тада је римски конзул и историчар Касије Дион Кокејан у свом делу „Римска историја“ навео да је само у Риму дневно умирало и до 2.000 болесника. Антички извори спомињу и каснију Кипријанову кугу (251 – 266), вероватно исту болест, због које је у Риму умирало 5.000 људи дневно.

Јустинијанова куга (541 – 750. године) представља прву потврђену епидемију бубонске куге у историји. Најпре се појавила у Египту, проширивши се преко Палестине и даље преко Медитерана. Најновија истраживања која наводи BBC, сугеришу да је болест стигла из Азије, од Хуна. Према византијском историчару Прокопију од Цезареје, куга је на врхунцу убијала 10.000 људи дневно у Цариграду. Упркос томе што хришћанска вера није дозвољавала кремацију, тела су морала да се пале, јер су људи умирали пребрзо да би могли да се сахрањују. Епидемија се у више наврата враћала и у наредна два века од ње је преминуло између 30 и 50 милиона људи или трећина светске популације. Поједини извори, попут часописа аустралијске Асоцијације за војну медицину, наводи чак 100 милиона људи. Неки хроничари бележе да је Јустинијанова куга помогла ширењу хришћанства, мада има и оних који сматрају да је допринела и успону ислама, како се наводи у америчком издању књиге „Инфективне болести“.

Црна смрт или друга велика пандемија куге догодила се неких 800 година после Јустинијанове. Усмртила је око 50 милиона Европљана, само између 1347. и 1351. године, односно 60 посто европске и трећину ондашње светске популације, како наводи Оле Бенедиктоу, професор историје из Осла, мада поједини хроничари наводе и много веће бројке. Била је прва у циклусу европских епидемија куге које су се наставиле до 19. века. У том периоду забележено је преко 100 епидемија куге у Европи, која је усмртила око 200 милиона људи. Претпоставља се да је жариште било у Азији и да  је татарским освајањима пренета у Европу. Њихов номадски начин живота је олакшао пренишење болести. Има и мишљена да су ширењу заразе допринели крсташи који су се враћали из похода у Јерусалиму. У Европу је стигла преко луке Месина на Сицилији, у коју су приспели оболели. Стравичне сцене болести и смрти описао је Ђовани Бокачо у чувеном делу „Декамерон“, 1348. године. Енглеска и Француска су биле десетковане кугом, па су склопиле примирје у Стогодишњем рату. Британски феудални систем се распао, јер је куга променила економске околности и демографску структуру. И драстично ослабљени Викинзи нису били више у стању да воде рат против староседелаца на Гренланду и одустали су од покушаја да допру до Северне Америке.

Професор Дејв Вагнер са универзитета у Аризони и његов тим потврдили су везу између Јустинијанове куге и осам векова касније Црне смрти, након што су изоловали фрагменте ДНК бактерије која их је изазвала, позната као Yersinia pestis. Научници упозоравају да је ова бактерија присутна у око 200 врста глодара широм планете, тако да је могуће да се појави и данас, наводи „National Geographic“.

Са доласком шпанске експедиције на Карибе 1492. године, дошло је и до тзв. Колумбовске размене. Болести као што су мале и велике богиње, бубонска куга и сл, пренете су староседелачком становништву које им претходно није било изложено. Оно је било десетковано и око 90 посто домородачког становништва је у наредном периоду преминуло. Тако је 1520. године уништено Астечко царство од заразе малим богињама, коју су донели афрички робови.

Научници са Универзитетског колеџа у Лондону тврде у студији под називом „Велико умирање“, да је европска колонизација Америке утицала на промену климе на планети. Наиме, крајем 15. века, око 60 милиона староседелачког становништва је живело на америчком континенту, које је опстајало захваљујући обилним природним богатствима на великом пространству. Међутим, по доласку европских досељеника, у таласу нових заразних болести у комбинацији са ратним походима, истребљењима и ропством, до 17. века је страдало 56 милиона домородаца. Због тога није више било никога да обрађује земљиште. Стога су дрвеће и бујна вегетација прекрили поља. Као резултат тога, знатне количине угљен диоксида су нестале из атмосфере што је довело до хлађења планете. Историчари називају тај мистериозни период као мало ледено доба, са врхунцем на почетку 17. века, када се на пример река Темза редовно замрзавала, а оштре зиме и хладна лета широм планете изазвале су глад. То је све подстицало лов на вештице у потрази за кривцима, чак и ратове.

Мишја грозница или хеморагична грозница са бубрежним синдромом је инфективна болест, која настаје услед инфекције ханта вирусом. Највећа епидемија ове болести избила је у Мексику у периоду 1545. и 1548. и још једном 1576. године. Болест је усмртила од 5 до 15 милиона људи, што је у том тренутку било око 80 посто становништва ове државе.

Поред мишје грознице, познате епидемије вирусних хеморагијских грозница које су харале и још увек харају човечанством су жута грозница, денга грозница и ебола. Вирус жуте грознице је први откривени људски вирус. Болест је пореклом из Африке, одакле се проширила на Јужну Америку путем трговине робљем у XVII веку. У XVIII и XIX веку се сматрала једном од најопаснијих болести. Вирус се шири уједом женке комарца aedes aegupti. Сваке године жута грозница узрокује 200.000 случајева заражавања и 30.000 смртних случајева, од чега се готово 90% јавља у Африци. Јавља се и у тропским пределима Јужне Америке, али не у Азији. Прво значајно избијање жуте грознице  Новог света се вероватно догодило 1647. године на острву Барбадос. Избијање су записали шпански колонизатори 1648. године на Јукатану. Бразил је претрпео прву епидемију 1685. године. У САД болест је избила прво у Њујорку 1668, потом једна озбиљна епидемија погодила је Филаделфију 1793. године. Град Њу Орлеанс погодило је неколико епидемија у 19. веку, нарочито 1833. и 1853. године. Најмање 25 већих избијања ове болести је забележено на америчком континенту XVIII И XIX веку. Најтеже су били погођени Картагена у Чилеу 1741, Куба 1762. и 1900, Санто Доминго 1803, Мемфис 1878 године. Гибралтар је погођен жутом грозницом 1804, 1814 и 1828, а Барселона 1821. године. Кубански доктор и научник Карлос Финлеј је први изјавио 1881. године да се жута грозница можда преноси путем комараца, а не људским додиром. Каснија истраживања су потврдила ову хипотезу. Данас постоји сигурна и ефикасна вакцина против жуте грознице.

Денга грозница или грозница која ломи кости је инфекција коју изазива денга вирус, кога преносе комарци рода edes. У кинеској медицинској енциклопедији из династије Јин (265 – 420. године нове ере), спомиње се особа која је највероватније имала денгу. Најранији веродостојни извештаји потичу из 1779. и 1780. године и говоре о епидемији која је похарала Азију, Африку и Северну Америку. Од тада па све до 1940. године није било више епидемија. После Другог светског рата денга се поново јавила на Филипинима и у области Пацифика и Америци. Вакцина још није пронађена.

Велике богиње су јако заразна болест својствена човеку, коју изазивају две врсте вируса вариоле – Variola vera major и Variola vera minor. Ова болест је убијала више од 400.000 Европљана сваке године, све до XVIII века. У XX веку усмртила је од 300 до 500.000 људи. Епидемија је избила у Југославији 1972, а последњи случајеви забележени су у Индији 1974. године. После вакцинације популације вирус је искорењен и данас се налази само у лабараторијама. Најзначајнију улогу богиње су имале након открића Америке, када су домороци Северне и Јужне Америке дошли у додир са Европљанима, који су били инфицирани вирусом вариоле. За разлику од колонизатора, домороци нису имали развијен имунитет. То је довело до драматичног пада домородачке популације.

  1. године бубонска куга се по други пут појавила у Лондону, изазвавши смрт између 75 и 100.000 становника. Заклано је на хиљаде мачака и паса, као могућих преносиоца заразе. Епидемија је почела јењавати у јесен 1666. године, када је избио велики пожар у Лондону, у којем је изгорело више од 13.000 кућа и 87 цркава.

Човечанство је током целог свог постојања страдало од колере, чији узрочник је Vibrio cholera који се налази у контаминираној води и храни. Она је постојала у античко време у старој Грчкој и Риму. Прва од седам пандемија колере у наредних 150 година појавила се 1817. Верује се да је заражени пиринач у Индији покренуо прву пандемију. Колера је дуго мучила становнике обале Ганга. Међутим, 1817. године британске трупе рашириле су болест широм Индије, где је умрло милион људи. Трговачким путевима болест се ширила у Русију, где је умрло исто милион људи. С обзиром на величину британске империје и активност њене флоте, колера се проширила на Шпанију, Африку, Индонезију, Кину, Јапан, Италију, Немачку, САД, где је преминуло још 150.000 људи. До сада је забележено седам пандемија и неколико избијања: 1816 – 1826, 1829 – 1851, 1852 – 1860, 1863 – 1875, 1881 – 1896, 1899 – 1923 и 1961 – 1970. За све то време колера је убила више од 4 милиона људи широм света. Вакцина против колере пронађена је 1885. године. У савременом свету колера не представља опасност као раније, али се ипак и данас региструју таласи ове заразе у сиромашним земљама. На Хаитију је 2010. године од колере оболело 200.000 људи, од којих је 3.000 са смртним исходом.

Трећа пандемија куге започела је у Кини 1855. Године и у Русији (1877 – 1889.) у руралним подручјима планине Урала и Каспијског језера. Пандемија се проширила током XIX века захваљујући трговини и бродском превозу робе, која је заједно са узрочницима – инфицираним пацовима, 1894. године из Хонг Конга транспортована у многе земље широм света. Куга се проширила на пет континената, остављајући као последицу смрт 15 милиона људи. Болест су најпре шириле буве у време експанзије рударске индустрије у Јунану у Кини. Ипак, Индија је поднела највећи терет и пандемија је коришћена за репресивну политику која је изазвала револт против британске власти. Болест је сматрана активном до 1960. године, када је број заражених пао на неколико стотина. Жаришта куге су у земљама са ниским стандардом, највише у Азији (Индија, Вијетнам, Кина), Африци (Конго, Зимбабве, Уганда и др.) и Јужној Америци (Перу).

Прва пандемија грипа, позната под називом руски грип, избила је 1889. године, у Сибиру и Казахстану. Убрзо се проширила на Москву, Финску, Пољску и остатка Европе. Следеће године је пренета преко океана у Северну Америку и Африку. До краја 1990. године преминуло је 360.000 људи.

Шпански грип или Шпанска грозница је била једна од најсмртоноснијих пандемија у историји човечанства. Појавила се 1918. године, при крају Првог светског рата и у три таласа се ширила планетом. Од ње је преминуло око 75 милиона људи, а према неким изворима чак и 100 милиона. Заражено је било пола милијарде или скоро трећина светске популације. Пандемија је почела у Кини и Јапану и проширила се све до Русије, Европе и северне Америке. За шест месеци стигла је до свих континената, сем Антарктика. Претпоставља се да је Шпанску грозницу изазвао вирус H1N1, који преносе птице. Грозница је названа шпанском, јер је ова земља била неутрална у Првом светском рату, па су медији слободно писали у њој, док су остале земље инволвиране у тада највећем сукобу у историји, ограничиле информације, страхујући да би оне могле да додатно уруше ионако пољуљани морал становништва.

Епидемични пегавац, пегави тифус или пегавац је акутна инфективна болест, коју проузрокује бактерија rikecija prvazeki. Кроз историју медицине називи тyпхус (пегавац) и тyпхоид (трбушни тифус) февер често су замењивани један са другим, све до 1873. године, када је филаделфијски лекар Герхард уочио, а потом и указао на важне клиничке и патолошке разлике између ових болести. Пегави тифус је искључиво болест људи, коју преноси бела вашка (Pediculus humanus corporis). Болест се јавља епидемично, у животним ситуацијама лоших санитарних услова, када је вашљив велики број људи који морају бити у блиском контакту. Пегавац је увек био незаобилазни пратилац ратова, гладних година и људских катастрофа. Често је утицао на исходе ратних дејстава и понекад био пресудан, чак и на исход рата. Пегави тифус је владао вековима на глобалном нивоу, још из древних времена. Иако се велика епидемија у Атини из 430. године пре нове ере води под називом атинска куга, по најновијим истраживањима она је заправо била епидемија пегавог тифуса. Током опсаде Гранаде 1489. године, у епидемији пегавца евидентирано је 17.000 умрлих у шпанској војсци, готово шест пута више од броја убијених Мавара. Пегавац су донели шпански војници који су се борили против Османлија на Кипру. Убрзо после тога болест је избила и у Италији. Када је 1528. године француска војска опседала Напуљ и била надомак победе над снагама Карла V, умешао се пегавац. За кратко време оболело је 30.000 француских војника, тако да је преостали део војске био принуђен да се повуче. Балканска кампања у XVI веку значајно је допринела ширењу пегавца Европом. Бројно велике снаге из Немачке, Италије и Француске, које су се ујединиле у борби против Османлијског царстава, пре него што су дошле до бојних поља, оболеле су од пегавца. Болест је постала позната као morbus hungaricus, пошто су је по читавој Европи посејали војници који су се враћали из Мађарске. Пегавац је катастрофално погодио и Наполеонову војску од пола милиона људи, 1812. године и утицао на њихове поразе. У периоду од 1816. до 1819. године велика епидемија пегавца захватила је Ирску, када је оболело око 700.000 људи. У Новом свету први извештај о епидемији пегавца нађен је у списима Педра Савбагуна, који описује епидемију на висоравнима Мексика 1576. и 1677. године, у којој је преминуло више од 2 милиона Индијанаца.

Епидемија тифуса у Србији 1914 – 1915. године била је изазвана трима врстама тифуса – трбушним тифусом, повратним тифусом и пегавим тифусом, који су се истовремено јавили као претећа појава рата. Питање где се најпре појавио тифус у Србији и даље остаје непознаница – код ратних избеглица, у српској војци или код Аустријанаца. Централно жариште обољевања и умирања било је Ваљево. Епидемиолошка ситуација у Србији и исцрпљеност војске и становништва након Балканских ратова створили су погодне предуслове за развој епидемије. На даљи ток епидемије имао је утицај неблаговременог сналажење српских лекара, али и непознавање епидемиологије пегавца што је допринело распламсавању епидемије због доста касне примене адекватних противепидемијских мера. Српска влада је учинила грешку када је преко 40.000 ратних заробљеника распоредила по читавој земљи, како би их ангажовала као радну снагу. Пегавац је тако раширен дуж свих железничких пруга и по свим већим градовима Србије, чак до Битоља и Ђевђелије. Број оболелих у целој српској војсци од 24. децембра 1914. до 24. маја 1915. године је износио 56.472, од чега је од трбушног тифуса боловало 6.752, од повратног тифуса 27.418 и од пегавог тифуса 22.302 човека. Због чињенице да велики број умрлих није евидентиран, због нарушеног здравственог система, као и чињенице да је један број болесника умирао у својим кућама са нејасном дијагнозом, тачан број умрлих у овој епидемији вероватно неће бити никада установљен. Међутим, према подацима из радова пуковника др. Вилијама Хантера, чији су подаци најобимнији и највреднији (али не најтачнији), а односе се на појаву пегавог тифуса у Србији 1914/15. године „…у епидемији катастрофалних размера по Србији која је трајала шест месеци, оболело је од пегавца 500.000 људи, а умрло од 135.000 до 150.000. Драматичност епидемије кулминирала је дневним оболевањем од 1.500 до 2.500 људи са процентом умирања од 50 – 70%“.

Туберкулоза је присутна још од давнина. Најраније доказано откриће микобактерије туберкулозе односи се на остатке бизона, који су стари више  од 17.000 година. Скелетни остаци показују да је праисторијски човек (40. век пре нове ере) имао туберкулозу. Она је нађена и на кичми египатских мумија. Хипократ је описује као фтизу, најчешћу болест тог доба. Плућни облик болести који је повезан са туберкулима установио је Ричард Мортон 1689. године. Као посебна болест није идентификована све до двадесетих година XIX века. Подстицај истраживању је била индустријска револуција и нагли прилив становништва у градове, где се болест почела брзо ширити међу сиромашним радницима. Тек је откриће антибиотика 1946. године омогућило адекватно лечење. Дуго се сматрало да ће туберкулоза временом бити искорењена, али је то мишљење у последње време драстично промењено. Према подацима СЗО, туберкулоза узрокује 3 милиона смртних случајева широм света сваке године, док око 2 милијарде људи има латентну туберкулозу.

Азијски грип појавио се 1957. године најпре у Хонг Конгу, а потом се проширио по Кини, САД и Енглеској, где је преминуло 14.000 људи. У другом таласу наредне године, умрло је 1,1 милиона људи широм света, од тога у САД 116.000. Пронађена је вакцина којом је заустављена епидемија.

Пандемија грипа, познатог као xонгконгшки грип, започела је у Кини, јуна 1968. године. То је трећа пандемија грипа у XX веку, коју је изазвао вирус H3N2. Од овог грипа преминуло је милион људи широм света, од тога 100.000 у САД. Болест је посебно убијала децу. Претпоставља се да је Азијски грип из 1957. године омогућио пандемију xонгконгшког грипа, кроз процес који се назива промена антигена, током које се дешавају мале модификације гена вируса грипа. Поједностављено речено, то доводи до реакције имунолошког система човека, па зато људи обољевају од грипа више пута.

Сида је полно преносива болест која представља последњи стадијум инфекције организма  вирусом HIV. Реч је о вирусу који напада имуни систем, због чега организам није у стање да се брани ни од најмањих инфекција. Ова болест је најпре регистрована у америчким хомосексуалним заједницама, али се сматра да се развила од вируса у телу шимпанзе у Западној Африци током двадесетихих година . Пренета је на Хаити шездесетих, а затим у Њујорк и Сан Франциско седамдесетих година. Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравстене организације о HIV вирусу и сиди, од појаве овог обољења, почетком шездесетих, па закључно са 2008. годином у свету је било заражено укупно око 60 милиона људи, а од компликација повезаних са сидом је до тог тренутка умрло око 25 – 35 милиона људи. 2019. године у свету је било око 38 милиона људи инфицираних вирусом HIV. Најновијим терапијама је успорен развој болести, али још није пронађен лек који би је у потпуности искоренио.

SARS се појавио најпре у Кини 2002 године и манифестовао се као озбиљна упала плућа од које је инфицирано 8.098 људи у 29 земаља. Од тога је 774 преминуло, односно око 10 посто. Истраживачи су 2017. године утврдили да је извор вируса колонија шишмиша у кинеској провинцији Јунан, а сисавци налик ракунима (civet cats) су били посредници између њих и људи. Амерички магазин „Slate” оцењује да је случај SARS-а дефинисао оквир дебате у 21. веку у смислу да ли одговор на пандемије треба да буде затварање граница или побољшање међународне сарадње, како би се олакшало праћење болести и контрола њеног ширења. У појединим местима SARS је изазвао ксенофобију и синофобију, односно подозрење према Кини.

Вирус pтичјег грипа H1N1 је први пут регистрован у кинеској провинцији Гуангдинг 1996. године, а његово присуство у људском организму следеће године код једног пацијента у Хонг Конгу. Од 2003. године пријављени су нови случајеви заразе међу животињама, пре свега птицама, у Јужној Кореји, Кини, Тајланду и Вијетнаму. Око 120 милиона птица је умрло од овог грипа или је убијено у циљу спречавања заразе. Вирус pтичјег грипа се преносио и међу људима, много ређе, али са високом стопом смртности – 6 од 10. Од њега је преминуло око 300 људи. Против птичјег грипа успешно је коришћен лек Тамилфлу.

  1. године појавио се cвињски грип, који је изазвао нови тип вируса H1N1. Овај тип вируса није претходно идентификован ни код животиња, ни међу људима, како наводи амерички Центар за контролу и превенцију болести (CDC). Настао је мутацијм хуманог, птичјег и свињског вируса. Најпре је регистрован у САД и убрзо се проширио по свету. Према процени овог центра, око 575.000 људи је преминуло, односно један посто од укупно заражених. Најрањивији су били деца и одрасли средње доби, док су старије особе отпорније због имунитета који су развиле под утицајем разних вируса грипа, који су се појавили од средине XX века. Након искустава са САРС-ом и pтичјим грипом, свет је раговао помало панично на cвињски грип, па су направљене велике залихе вакцина и лекова, а убијено је и много животиња. Тако је Египат наложио уништавање 300.000 свиња.

MERS-CoV (Блискоисточни респираторни синдром корона вирус) први пут је идентификован 2012. године код пацијената у Саудијској Арабији. Као и САРС, манифестује се као јако запаљење плућа, али су га пратили и гастроинтестинални проблем i отказивање бубрега. У 27 земаља је регистровано 2.494 инфицираних људи, од којих је преминуло 858, углавном у Саудијској Арабији. Сви случајеви се односе на људи који живе на Арапском полуострву или су тамо путовали.

Ебола такође припада вирусним хеморагијским грозницама. Први пут је идентификована 1976. године. Епидемија еболе у Западној Африци трајала је од 2013. до 2016. године. Заражено је било 28.600, од којих је 11.310 људи преминуло, углавном у Гани, Сијера Леонеу и Либерији. Августа 2018. године ебола се поново јавила на истоку Демократске Републике Конго, где је усмртила више од 2.200 људи.

Савремено човечанство и даље се суочава са опасним заразним болестима, али захваљујући напретку технологије и модерне медицине, као и побољшању животног стандарда, ове болести немају онај значај и утицај на људски род као што су то имале кроз историју. Садашње време доноси неке нове изазове и проблем са контролом и сузбијањем заразних болести на које наука тек треба да пружи адекватна решења.

 

 

 

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања