Zajedničke akcije srpske opozicije i saradnja nemađarskih naroda Ugarske u poslednjoj deceniji XIX veka

Zajedničke akcije srpske opozicije i saradnja nemađarskih naroda Ugarske u poslednjoj deceniji XIX veka

Autor: dr Miloš Savin

Marta meseca 1893. godine na Ugarskom saboru je pokrenuto pitanje reformi koje su podrazumevale uvođenje građanskog braka, vođenje državnih matičnih knjiga (matrikula) i određene liberalizacije vezane za Jevreje i netradicionalne hrićanske crkve. Iako posmatrajući kroz istorijsku prizmu, ovi predlozi deluju savremeno i napredno, za srpske opozicione partije izuzimanje sklapanja brakova i vođenja matrikula iz ingirencija srpske crkve, je predstavljalo veliki udarac na srpska autonomna prava. Ispred Srpske liberalne stranke, prvi je reagovao dr Ilija Vučetić krajem marta 1893. istakavši: „Ta golema opasnost koja nam preti od crkveno političkih reformi, što se u našoj državi spremaju, kao da se kod nas slabo uviđa… Na ugarskom saboru vodi se skoro dve nedelje dana živa debata o tim reformama… Govornici od sviju stranaka bez razlike otvoreno i bez zazora ispovedaju, da su te reforme baš zato i nužne, da nemađarske narodnosti što lakše pomađare.“

Kako je parlamentarna diskusija napredovala postalo je jasnije da iza pomenute inicijative stoji čvrsta volja ugarske vlade. Stav Srpske liberalne stranke po ovom pitanju je bio rezolutan i najbolje ga je izrazio dr Stevan Malešević, koji je konstatovao da: „Osobito uvođenje državnih matrikula i obaveznog građanskog braka duboko vređaju životne interese i  prava srpske pravoslavne crkve i narodno-crkvene autonomije naše, a i posredno i srpske narodnosti.“

 Protiv navedenih reformi na kojima je insistirala ugarska vlada jednodušno su bile obe srpske opozicione stranke, pa je 1893. godine u Velikom Bečkereku održan i prvi zajednički protesni zbor liberala i radikala, usmeren protiv reformi. Lideri Srpske liberalne stranke Polit i Vučetić su kao članovi gradske skupštine Novog Sada zajedno sa katoličkom većinom glasali protiv predloženih reformi. Približavanje između Srpske narodne liberalne i Srpske narodne radikalne stranke po ovom pitanju je bilo evidentno. „Približavanje, međutim, nije išlo bez izvesnog nepoverenja pa i otpora, ali je ipak napredovalo. Ono je više bilo plod dobre volje pojedinaca, nego novog kursa obeju stranaka u međusobnim odnosima. Emil Gavrila među radikalima i Stevan Malešević među liberalima doprineli su najviše ovom približavanju.“

Iste 1893. godine došlo je i do izdvajanja Nezavisne srpske narodne radikalne stranke iz redova radikala, koja je pokrenula svoj organ, odnosno novinu pod nazivom Straža. Nezavisni radikali, odnosno Stražari su bili okupljeni oko Stevana Jovića, smenjenog urednika Zastave čije smenjivanje je i dovelo do raskola.

Do izvesne saradnje Srpske liberalne stranke sa radikalskim disidentima okupljenim oko Straže došlo je početkom 1894. godine na izborima za pojedine crkvene opštine, što je izazvalo i izvesne disonance u samoj Srpskoj liberalnoj stranci. O ovome najbolje svedoči pisanje čuvenog liberala Arkadija Varađanina dr Stevanu Maleševiću u kome kaže: „Mi smo naše radikale sjajno pobili na poslednjim opštinskim izborima, samim njihovim ljudima, koje su otuđili svojim bezobrazlukom i kojekakvim prljavim poslovima. Nisu to Stražari bili kao što Zastava petlja, već naši stariji i trezveniji ljudi, a što su se tome pridružili i takozvani  Stražari, to su opet oni krivi koji su postupcima svojim dali povoda da se stvara i nova radikalna stranka… Dobili smo 136 glasova više od njih… Naše vođe nisu htele da učestvuju jer su tvrdo držali da ćemo pasti, i šta više osuđivali su nas koji smo to kolo pokrenuli (ja, dr Stanojević, dr Ćirić), a sad nam čestitaju.“ Jović je uskoro obustavio izlaženje Straže i preselio se u Srbiju. „Jovićevim odlaskom rasturena je i malobrojna grupa njegovih pristalica i likvidirana je kriza u radikalnoj stranci, ali je Jović znatno doprineo njenom diskreditovanju u masama, otkrivajući javnosti zakulisne mahinacije nekih lidera stranke.“

Obzirom da je ugarska vlada nakon debate podnela Saboru zahtev da usvoji zakon o crkveno-političkim reformama koji je predviđao građanski brak i državne matične knjige, došlo je do kulminacije nezadovoljstva među srpskim opozicionarima. Krajem marta 1894. godine dr Stevan Malešević je insistirao na organizovanju opšteg srpskog zbora, odnosno zbora koji bi podržali i liberali i radikali. Malešević je potrebu zajedničke opozicione akcije obrazlagao rečima: „Tu bi se mogao narod srpski ograditi protiv svih napadaja, koji su upravljeni protiv njegovog plemenskog opstanka, ma oni s koje strane dolazili – bilo mađarske, bilo hrvatske – u toj borbi za narodna prava mogla bi se izreći solidarnost srpskog naroda sa rumunskim i slovačkim i označiti način kako da se ta zajednica ostvari. Sa tog zbora mogli bi se poslati i zastupnici srpski na kongres narodnosti ugarskih, što se ima ovog proleća sastati, da se savetuje, kako da udesi obranu svoju protiv razbuktalog šovinizma mađarskog… Naše privilegije bile su i ostaju jedan glavni izvor našeg prava i mi na njih nikad zaboraviti, nikad ih zbaciti ne možemo… Prava sloboda treba da poštuje i uzakoni ne samo prirodna prava pojedinca, nego i prirodna prava pojedinih plemena.“

Iako nije moglo biti reči o stvaranju nekog zajedničkog koordinacionog tela obe srpske opozicione stranke su se saglasile oko organizovanja protesnog zbora srpskih birača za čije mesto su određeni Sremski Karlovci. I Branik i Zastava su apelovali na sve Srbe karlovačke mitropolije da se odazovu na zbor zakazan za 19. april 1894. godine i radili su na tome da se prilikom prvog većeg zajedničkog zbora ne ponovi situacija iz 1887. godine. Na zboru je po Politovim rečima prisustvovalo 15000 Srba, a zborom je predsedavao baron Jovan Živković.

Ispred Srpske liberalne stranke zboru se obratio Mihailo Polit Desančić, koji je rekao: „Gospodo i braćo! Veliki Galilej rekao je: „E pur si muove!“. Rekao je da se zemlja okreće, a ja velim kreće se srpski narod, on se nije uspavao, on je budan, on je svestan, pa je stao na branik svoje crkve i narodnosti. Kleta nesloga nije mu mogla oduzeti onu snagu, da stane na branik svojih prava… Danas se ne kaže Srbinu: ostavi svoju pravoslavnu veru, ali se hoće nešto drugo: hoće da se obesnaži pravoslavna vera i srpska narodnost i u tome leži opasan značaj tih zloglasnih politično-crkvenih reformi. Šta su politično-crkvene reforme? To su preinake u zakonima na štetu naše vere i narodnosti… Pitam ja, šta je taj građanski brak? Od kud je on kod nas došao kad za njega potrebe nema… U nas Srba je brak crkvena ustanova, ona je jedna od sedam tajni. Srbin poznaje i priznaje samo onaj brak, koji se u crkvi pred sveštenikom sklapa. Pa zar danas da se venčava pred natarašem, pred kakvim potčinjenim državnim činovnikom… Drugi je deo crkveno-političkih reforama uvađanje građanskih matrikula, građanskih matica. Te matice hoće da se oduzmu od našeg sveštenstva, koje ih je do sada savesno vodilo, pa hoće da se predadu potčinjenim državnim činovnicima… Treći deo tih politično-crkvenih reforama jeste jedna zvučna fraza pod vidom nekog liberalizma, a to je fraza o slobodi veroispovesti. Rekao bi čovek da ta reforma zaista znači neku slobodu veroispovesti…Ali to nije ta sloboda koju hoće da danas uvedu, već je to danas pravo bezverje. To je sloboda da svaki koji hoće, može biti bez svake vere i da može kazati: ja nemam nikakve vere! A da mogu ljudi kako im je volja, stvarati kao kakva građanska društva i nove vere kako im je volja. Ta sloboda veroispovesti dakle je pravo bezverje i neka vrsta bezboštva… Na ugarskom saboru reklo se: valja da nemađarske narodnosti osete na svakom koraku u životu, da su u mađarskoj državi i da im se piše i govori na jeziku te mađarske države. Valja da mađarski činovnik, kad se dete rodi da ga u državnu maticu zabeleži, da ga zabeleži kad se venča, pa da ga zabeleži kad ostavlja ovaj život.“

Zbor je završen aklamacionim donošenjem odluka. „Odluke donete na ovom zboru pokazuju da učesnici, u inače opravdanoj borbi protiv šovinističke politike vlade, nisu bili u stanju da realno procene stepen opasnosti od pojedinih vladinih mera, koncentrišući ponekad, svoju pažnju i snage na sporednu liniju. U odluci zbora najodlučnije se protestuje protiv reformi vlade, koje podrivaju temelj autonomnih prava nacije, zasnovanih na istorijskim privilegijama; izražena je puna solidarnost sa svim narodnostima Ugarske koje su došle u isti položaj; za sva vremena se prenosi potomstvu prezrenje onih Srba, poslanika Ugarskog sabora, koji su glasali za ove reforme; najzad odlučeno je da se što pre sazove Narodno-crkveni sabor, kako bi se preko njega povela borba protiv reformi.“ Obzirom da je donji dom Ugarskog sabora već usvojio pomenute reforme, očekivanja srpskog zbora bila su usmerena ka gornjem domu. Uprkos iskazanom značajnom jedinstvu srpskih i rumunskih episkopa i katoličkih velikodostojnika zastupljenih u gornjem domu, ipak je obezbeđena većina za usvajanje reformi. Pokret iz 1894. godine je specifičan u tome što su se prvi put u jednom trenutku protiv identične pojave borili i Srpska liberalna stranka i Srpska radikalna stranka i visoki pravoslavni kler.

Septembra 1894. godine, održan je prvi zajednički sastanak predstavnika Srpske liberalne i Srpske radikalne stranke, koji su po ovlašćenjima svojih centralnih odbora pokušavali da nađu modus zajedničkog delovanja po pitanjima o kojima su obe partije imale isti stav i politički interes. U ime radikala, Emil Gavrila je predložio ujedinjenje stranaka, do kog bi došlo fuzijom stranačkih organa i organizacija. „Izuzev Maleševića, koji je najdalje otišao u kompromisu sa radikalima i složio se sa njihovim predlogom o spajanju dva stranačka organa, ostali liberali su se ogradili i izjasnili da i dalje žele da imaju poseban stranački organ. I Gavrila je u svojoj stranci bio usamljen u nastojanjima da se u približavanju stranaka ide do njihovog fuzionisanja.“

U ovom periodu u Ugarskoj je počeo da se javlja i naglo jača agrarni pokret. „Agrarci su nasuprot razvitku industrijskog i finansijskog kapitala i dalje grčevito branili tradicionalno agrarno društvo, sa prioritetnom agrarnom proizvodnjom.“ Ne odstupajući od dotadašnje politike nesaradnje sa bilo kojom mađarskom političkom frakcijom, Srpska liberalna stranka je pojavu agrarnog pokreta ocenila kao pozitivnu. Liberelni stav prema ovom pokretu formulisao je krajem 1894. godine dr Ilija Vučetić, istakvši: „Mi Srbi pratimo sa simpatijom taj novi pokret, kome je cel, da stanje zemljoradnika popravi i unapredi, te da se bar koliko toliko olakšaju tereti koji su zemlju pritisnuli. I naš narod pripada velikom većinom zemljoradničkom staležu, pa zato se možemo samo radovati, ako se bar na tom polju učini nešto, što će i nama Srbima kao građanima ove države od koristi biti.“

U jeku intenzivnog pomađarivanja i pritisaka ugarskih vlasti protiv opozicionih pokreta narodnosti, početkom 1895. godine, organ Srpske liberalne stranke je konstatovao da: „Dok prema narodnosnim zahtevima postoji potpuna ravnodušnost, donde uticaj mađarskih šovinista biva sve jači, te i sama vlada podleže tom uticaju. Cel im je ta, da Ugarsku pretvore u jednonarodnu državu.“

O pritiscima državnih organa na opozicionu štampu, čime je došlo i do izvesne auto-cenzure, kako bi se izbegla odmazda, u februaru 1895. godine, najbolje govori situacija vezana za štamanje rasprave Jovana Đorđevića O srpsko-mađarskim odnosima, koju je Branik preuzeo na sebe. Urednik glasila Srpske liberalne stranke, obaveštava autora rasprave rečima: „Neka mesta dabome morali smo ublažiti zbog naših ovdašnjih prilika, a neka smo morali i izostaviti… Smatram za prijatnu dužnost svoju, da Vam javim da se ta vaša studija osobito dopala g. dru Politu i ostalima.“

Obzirom da je notabilitetski pokret sledom istorijskih događaja bio potpuno obesmišljen, u martu 1895. godine je došlo do intenzivnije komunikacije između liberala i notabilitetskih elemenata koji su bili i dalje brojčano jaki u nekadašnjim centrima ovog pokreta – Somboru, i naročito Pančevu. Spona u komunikaciji između Srpske liberalne stranke i pančevačkih notabiliteta je bio Kamenko Jovanović, koji je otpočeo intenzivnu komunikaciju sa Ilijom Vučetićem i Nikolom Joksimovićem vezanu za „prilike u srpskom narodu i pitanje preustrojstva srpske narodno-crkvene autonomije“.

Pritisak ugarskih vlasti na slobodu štampe je za jednu od posledica imao i početah hapšenja istaknutih rumunskih publicista koji su se najtemeljnije počeli boriti protiv intenzivne mađarizacije. Rumunska opozicija je stupila u kontakt sa Slovačkom, a uskoro su njihove delegacije posetile i srpske opozicione predstavnike u Novom Sadu. Dogovoreno je da Srbi, Rumuni i Slovaci, sačine zajednički program i održe veliki zajednički kongres narodnosti. Zaključeno je da je najcelishodnije za efekat kongresa da se održi upravo u srcu ugarske politike, u glavnom gradu Ugarske – Budimpešti, 10. avgusta 1895. godine. Branik je uputio poziv Srbima na narodnosni kongres. Srska liberalna stranka i Srpska radikalna stranka nisu zvanično sarađivale u organizaciji narodnosnog kongresa, ali su njihovi istaknuti članovi poput Nikole Joksimovića i Emila Gavrile rukovodili organizacionim odborom. Kongres je održan u velikoj sali budimpeštanskog hotela Nacional, a kako bi se sprečio pripremani upliv provokatora organizovanih od strane ugarskih vlasti u salu se ulazilo isključivo sa ulaznicom izdatom od nadležnog odbora. U tročlano predsedništvo, u kom je svaki član predstavljao po jedan narod, ispred Srba je izabran dr Mihailo Polit Desančić, vođa Srpske liberalne stranke. Utvrđeno je da se na kongresu kao zvanični jezici koriste isključivo srpski, slovački i rumunski uz pomoć prevodioca. Polit se obratio kongresu narodnosti govorom čija je suština bila zahtev za rekonstrukciju Ugarske u pravcu ravnopravnosti svih narodnosti.

U programu koji je aklamacijom usvojen je pored iskazane želje da se trima narodnostima pridruže Rusini i Nemci iz Ugarske, naglašeni su zahtevi za demonopolizacijom Ugarske od strane manjinskog mađarskog naroda, stvaranjem autonomnih narodnosnih oblasti, jezičkim arondiranjem županijskih granica i sve dotadašnje zahteve vezane za očuvanje narodnosnih prava i korišćenje maternjeg jezika na narodnosnim područjima. Narodnosni kongres je imao značajan efekat pre svega u evropskom javnom mnjenju, a zbog njega je predsednik ugarske vlade Banfi, organizovao hitne konsultacije sa srpskim i rumunskim mitropolitom, gde ih je podvrgao oštroj kritici zbog toga što nisu osujetili organizaciju kongresa.

Suštinu narodnosnog kongresa odlično je formulisao i srpskoj javnosti prezentovao istaknuti liberal dr Stevan Malešević, istakavši: „Narodnosti Ugarske sklopile su savez uzajamne odbrane… Za odbranu najsvetijeg prava, prava na opstanak i razvitak svoje narodne individualnosti… Jedina mu je cel da ustavnim i zakonitim putem odbije napadaj, da otkloni opasnosti, koje se svakim danom sve više nagomilavaju protiv opstanka i razvitka narodne individualnosti svih nemađarskih naroda ugarske… Mi nećemo da smo tuđi u našoj rođenoj otadžbini… Pa kad jednake terete snosimo, jednake žrtve prinosimo, jednako plaćamo, jednako ginemo,  zar ne treba da i jednaka prava uživamo. To je prava ustavnost i ravnopravnost, to je sloboda i jednakost…“

Na krilima narodnosnog kongresa u oktobru 1895. godine došlo je i do ponovne inicijative da dođe do spajanja srpskih liberala i radikala u jedinstvenu stranku. Dr Emil Gavrila je sačinio predlog sporazuma koji je poslat središnjem odboru Srpske liberalne stranke, iako ovaj sporazum verovatno nikada ne bi bio u celosti prihvaćen ni od većine relevantnih članova Radikalne stranke. „Sa svoje strane, liberali nisu ni u pregovorima hteli da idu daleko u kompromisu sa radikalima. Oni nisu mogli da zaborave gubitak Zastave, ubistvo Miše Dimitrijevića i poraze u autonomnim organima. Za njih je fuzija sa brojnijom Radikalnom strankom značila utapanje u nju. Nikako nisu hteli da se liše Branika, čije je pokretanje po shvatanju mnogih radikala, bilo glavni uzrok sukoba. Liberali su taktički odugovlačili sa pregovorima, u cilju da do sporazuma i ne dođe, ali da se pred javnošću ne primi odgovornost za njegov neuspeh.“ Dalje pregovore o spajanju dve srpske opozicione partije prekinuo je povratak sa izdržavanja zatvorske kazne Jaše Tomića u aprilu 1896. godine, ali pojačani mađarizatorski pritisci Bafijeve vlade i predstojeći izbori sačuvali su operativni nivo međusobne komunikacije.

Povodom novog udara vladinih pritisaka, proslave hiljadugodišnjice mađarske države i politike prolongiranja u nedogled održavanja Srpskog narodno-crkvenog sabora krajem aprila 1896. godine, dr Ilija Vučetić je upitao srpsku javnost: „Zar i za nas Srbe i našu crkvu u ovoj državi, ništa ne važi zakon državni?“ Nadovezujući se na Vučetićevu konstataciju, dr Stevan Malešević je nekoliko nedelja kasnije konstatovao: „Na osvitku novog milenijuma od mađarskih šovinista istaknutoj i na pijadestal državnog načela podignutoj teoriji o jednojezičnom narodu u Ugarskoj kao jedinom spasu države – stavljaju narodnosti nemađarske nasuprot: načelo pravog humanizma i civilizacije, načelo prave slobode i jednakosti: načelo zadovoljenja sviju narodnosti u zemlji na osnovu uzajamne sloge i ljubavi.“ Analogno prethodnoj dvojici istaknutih liberala, budući sekretar Srpske liberalne stranke mladi dr Branislav Stanojević sin čuvenog liberala Lazara Stanojevića nepotvrđenog predsedninka Matice srpske, apelovao je krajem juna 1896. na srpsko jedinstvo, rekavši: „Današnje stanje u Evropi nije prirodno, ono je samo privremeno. Pitanje je vremena kada će se ono zameniti trajnim, prirodnim. Pitanje je i to hoće li se ono moći rešiti mirno ili ne. No jedno stoji: da će do krupnih sudbonosnih događaja morati doći. Te događaje mora Srpstvo spremno dočekati. Prvi uslov za tu spremu je sloga“

Srpska sloga o kojoj je Stanojević pisao, bila je neophodna i pred nastupajuće jesenje izbore za Ugarski sabor 1896. godine. Srpska opozicija se spremala za učešće na parlamentarnim izborima. Obzirom na velike nepravilnosti u pogledu biračkih spiskova i pritiske ugarskih vlasti, usmerenih pre svega na mađarsku opoziciju, Srpska liberalna stranka je procenila da je za nju najoportunija politika pasivnosti odnosno bojkota predstojećih izbora. Posle dugog perioda kolebanja i unutrašnjih diskusija i radikali su napokon rešili da i oni pozovu na bojkot izbora, pa je došlo do međustranačke koordinacije po tom pitanju. Već polovinom avgusta 1896. organi obe stranke su se saglasili da svoju agitaciju usmere ka bojkotu izbora. Neposredno pred samo glasanje u srezovima sa homogenim srpskim stanovništvom  18. oktobra 1896. godine objavljen je „Zajednički proglas centralnog odbora Srpske narodne radikalne i Srpske narodne liberalne stranke Srbima biračima“ da se ne odazovu izborima i da ne glasaju za mađarske kandidate.

Vladina stranka Dežea Banfija je trijumfovala na izborima osvojivši 44 poslanika više nego u prethodnom parlamentarnom sazivu. Aponjijeva nacionalna stranka izgubila je polovinu, a Nezavisna stranka trećinu broja mandata iz prethodnog saziva. Ovi izbori su dali dodatni politički kredibilitet i moć Banfiju da otpočne sa još radikalnijom politikom usmerenom protiv narodnosti, koju je još ranije isplanirao.

O posledicama ponovne Banfijeve pobede i malodušnosti koja je zavladala među Srbima, januara 1897. godine, pisao je dr Branislav Stanojević reči utehe: „Izdržao je naš narod i težih vremena pa će izdržati i ova, ako samo i dalje bude čuvao svest i ponos svoj narodni, i ako sve Srbe bez razlike vere, pokrajina i stranaka bude i dalje zadahnjivala nepokolebiva jedna nada u bolju budućnost, jedna vera u životnu snagu narodnu, i jedna ljubav narodna, koja će nas i neujedinjene ujediniti i pocepane verom, pokrajinama i strankama, u jedno kolo srpsko narodno spajati.“

Ugarska vlada je procenila da u novim uslovima uz pomoć srpskog klera i vladinovaca može da na Srpskom narodno-crkvenom saboru izdejstvuje većinu za usvajanje jedinstvenog ustava-statuta, do čega nije došlo 1892. godine, pa je Sabor zakazan za 11. jul 1897. godine, na Petrovdan. Početak predizbornih aktivnosti vezanih za izbor saborskih poslanika Srpska liberalna stranka i Branik su dočekali sa vidno smanjenim entuzijazmom u odnosu na prethodne godine. Početkom aprila, primetnu pasivnost u vezi srpskih autonomnih pitanja dr Ilija Vučetić je pravdao u pismu Kamenku Jovanoviću, objašnjavjući trenutno stanje u Srpskoj liberalnoj stranci i anticipirajući sled političkih poteza. Vučetić je napisao sledeće: „Ćutanje Branika u nekim stvarima nemoj drukčije tumačiti nego prosto time što o „autonomnim stvarima“ nema ko da piše. Ja ne mogu na sve strane da dospem a Joksimović je bolešljiv… Znam da ovo vreme nije zgodno za organizacioni rad, ali sam potpuno uveren, da će nam vlada ako sabor ne uspe graditi ustrojstvo, celo ustrojstvo oktroisati. Po tome ja držim za pametnije ako bi mi imali većinu na saboru, da mi treba da izradimo ustrojstvo i to bez obzira na drugu koju stranu, onako kako mi držimo da će dobro biti. Nema sumnje da bi vlada pri potvrdi mnogo šta oktrojisala, ali s jedne strane te oktrojke ipak ne mogu velike biti kao kad nam celo ustrojstvo oktrojiše, a sa druge strane protiv pojedinih oktrojki da se u zgodno vreme lakše vojevati.“

Tokom aprila liberali su se stabilizovali i prešli u akciju. O autonomnim stvarima počeo je da piše mladi sekretar stranke dr Branislav Stanojević. Već 13. aprila 1897. godine Stanojević se obratio srpskoj javnosti rečima: „Hoćemo li imati avtonomije ili nećemo? Hoće li ona biti avtonomija ili ime? Ko će gospodariti u pravoslavnoj crkvi i srpskoj školi? Da li pravoslavni srbi ili mađarski ministri i šolgabirovi (sreski načelnici – potiče od seoski sluga – prim. aut.)?… Hoće li se naš narodno-crkveni sabor svojevoljno odreći svoje avtonomije, hoće li on u obliku saborskih zaključaka dozvoliti da se uzakoni vladina svemoć u našoj crkvi i školi, hoće li pristati da u našoj kući tuđin gospodari?… Hoćemo li biti samoubice?“

Saborski odbor koji je formiran na prethodnom saborskom sazivu od tzv. autonomne stranke, još uvek je funkcionisao i pripremio je za sazvani sabor novu verziju jedinstvenog statuta, koji je pisan po uputstvima ugarske vlade i sadržao sve sporne tačke zbog kojih 1892. godine nije usvojen. Uverenost klerikalnih krugova da će uz podršku svih raspoloživih državnih struktura obezbediti većinu na izborima za Sabor, izazvala je veliki strah i kod liberala i kod radikala i naterala ih prvi put počnu da razmišljaju o predizbornoj koaliciji, odnosno podeli eparhija i srezova. Liberali su pri tome računali na podršku nekadašnjih notabiliteta u Južnom Banatu sa kojima su bili u kontaktu posredstvom Kamenka Jovanovića, a sami su pružali podršku samostalcima u Hrvatskoj.

O situaciji među liberalima vidimo dosta iz prepiske dr Branislava Stanojevića sa Kamenkom Jovanovićem, liberalima naklonjenom predstavniku nekadašnjih pančevačkih notabiliteta. Stanojević piše: „Mi smo držali u ponedeljak konferenciju koja je bila vrlo dobro posećena. Osim jednog jedinog sreza imamo izveštaje za sve izborne srezove cele mitropolije. Mi smo u konferenciji sastavili konačan projekat podela srezova u 5 eparhija, koji ćemo podneti radikalima s kojima imamo sudbonosni sastanak u subotu u dva sata popodne. Za ljubav sloge i u interesu stvari dali smo im i Novi Sad. Ako se pogodimo, u šta ne sumnjamo, odmah ćemo preći na organizaciju, i sudeći po izveštajima, nadam se velikom uspehu. Sa sviju strana čujemo, ako se složite pobeda je sigurna. U pakračkoj eparhiji rade naši ljudi sa „srbobrancima“ uveliko. Za gornju Krajinu čekamo dr-a Medakovića da konačno udesimo stvar, a to je tim nužnije.“ Stanojević navodi: „Kao članovi centralnog odbora mi smo se izborili za svoje pouzdane ljude iz sviju srezova.“ Ističući da su putem tih pouzdanih ljudi liberali izvršili svojevrsno anketiranje birača, što će ima olakšati kampanju i završni dogovor sa radikalima.

Zanimljivo je da je pored pregovora koji su vođeni sa radikalima, izvršena potpuna sinhronizacija liberala sa pančevačkom grupom nekadašnjih notabiliteta oko dr Stevana Kasapinovića. U korespodenciji sa pančevcima Branislav Stanojević, sekretar Srpske liberalne stranke je formulisao stav liberala o trenutnoj situaciji rekavši: „Danas u interesu narodne stvari moraju prestati stranački i politički interesi i ćefovi“ Već 2. juna 1897. godine, postalo je jasno da će upravo Južni Banat biti glavna izborna baza vođstva Srpske liberalne stranke, pa je Stanojević obavestio Jovanovića i Kasapinovića da: „Centralni odbor prema vašoj molbi uzima slobodu preporučiti: za Pančevo: gosp. dr-a Iliju Vučetića, za Belu Crkvu gosp. dr-a Mih. Polit-Desančića, za Crepaju čestitog brata Paju J. Jovanovića, za Perlez: gosp. dr-a Miloša Đorđevića.“

 Srpskim biračima je početkom juna dr Stevan Malešević jasno stavio do znanja otvorene pritiske ugarskih vlasti na srpsku autonomiju opomenuvši: „Ministar predsednik je … sasvim jasno i otvoreno obeležio svoje stanovište koje se ukratko u ovome sastoji: ili se odrecite svoga prava svojevoljno, il’ ću vam ga silom oduzeti –oktrojkom!“

Do početka juna je došlo i do konačnog dogovora oko koalicije Srpske liberalne i Srpske radikalne stranke. Srezovi su podeljeni, formiran je zajednički centralni odbor i započela je sinhronizovana kampanja.  Srpske stranke su putem svojih organa 1. juna 1897. godine na Spasovdan, objavile zajednički proglas srbima biračima u kome su pozvale na jedinstvo. Jedina sitna, ali zanimljiva izmena je izvršena, time što je uprkos prvobitnoj odluci centralnog odbora ujedinjenih narodnih stranaka, Branislav Stanojević po nagovoru pančevaca, zamenio svoj srez za crepajski u Južnom Banatu, što je uspeo veštim političkim manevrom da reši i u Srpskoj liberalnoj stranci, ali i da izgladi sa radikalima. Iako u Stanojevićevim političkim razmišljanjima i javnom diskursu nema ni najmanje primesa politike koja bi zastupala umereni kurs i inklinirala ka notabilitetstvu, njegovi lični odnosi sa Kamenkom Jovanovićem  pre svega, uspeli su da za Srpsku liberalnu stranku obezbede i resurse kojima je nekada gospodario Svetislav Kasapinović, uključujući i njegovu ličnu podršku.

Ceo agitacioni posao u izbornom srezu u Južnom Banatu za Stanojevića, kao kandidata Srpske liberalne stranke u okviru koalicije sa radikalima je na sebe preuzeo Kamenko Jovanović i grupa nekadašnjih notabiliteta. O zbližavanju liberala sa ovom grupom pokazuju međusobne konsultacije o problemima koje su liberali imali sa radikalima oko utvrđivanja zajedničkih kandidata. Dr Ilija Vučetić je pisao Kamenku Jovanoviću i pančevačkim notabilitetima: „Između nas i vas bila je mnogo godina velika zategnutost zbog nekadašnjeg kikindskog programa. Trazi te zategnutosti pokazivali su se skoro sve do u najnovije vreme. Ja sam se bojao da moja kandidatura neće biti ugodna mnogima kod vas.“ Uspostavljanje saradnje sa nekadašnjim poklonicima velikokikindskog programa, koji su nakon 13 godina pokazali veliku naklonost ka Srpskoj liberalnoj stranci, a potpunu odbojnost prema Radikalnoj, osiguralo je veliko jedinstvo birača u Južnom Banatu i sigurnu pobedu na izborima Politu, Vučetiću i Stanojeviću. Nasuprot jedinstvu birača koje su liberali ostvarili u Banatu, radikali su doživeli fijasko u Sremu. Došlo je do sukoba oko istih izbornih srezova između radikala i svojih nekadašnjih partijskih drugova, a sada osamostaljenih samostalaca. Pored ovoga i jedan incident je potresao samu Srpsku narodnu radikalnu stranku. Mimo dogovora sa centralnim odborom ujedinjenih stranaka niti sa samom Radikalnom strankom dvojica istaknutih radikala, Krasojević i Mihajlović, su pravdajući se izbornom taktikom, paktirali sa klerikalcima kojima su ustupili mandate u mitrovačkom i erdevičkom srezu.

Srpski birači su pozdravili jedinstvo opozicionih pokreta svojim jedinstvom – izbori za Srpski narodno-crkveni sabor su doveli do velike pobede ujedinjenih liberala i radikala. Klerikalci su na izborima osvojili svega 8 mandata, a ujedinjena opozicija 65, od čega je bilo 37 liberala i liberalnih samostalaca i 28 radikala.

U strahu od snage ujedinjene opozicije koja je pobedila na izborima, patrijarh je hitno otputovao u Peštu na konsultacije sa mađarskim vlastima, kako bi izdejstvovao podršku za svoju politiku i sprečio formiranje zajedničkog opozicionog kluba u Saboru. Patrijarh je imao nameru da zadobije i podršku za sprečavanje formiranja saborskog odbora.

O situaciji i odnosu liberala i radikala pred sastanak sabora i strahu da patrijarh ne izvrši uticaj na barona Živkovića da osnuje poseban saborski klub i poremeti opoziciono jedinstvo govori nam pismo Branislava Stanojevića u kom on kaže: „Bio sam danas sa dr-om Gavrilom, pa mi on reče, da se boji i on i radikali da se baron Živković, ne dolazi s namerom, da osnuje klub samostalaca, koji bi se sastojao iz ogromne većine Krajišnika i ljudi a’la Kosovac, Pavlović itd. Taj bi klub od tri kluba narodna bio najjači, upravo Gavrila drži da bi, taj klub, bolje reći baron, pomoću tog kluba, bio gospodar situacije, a šta bi to značilo, da u ovakvim vremenima baron bude gospodar situacije, to svi dobro znamo. On bi kadar bio da paktira i sa jerarhijom i sa patrijarhom. Stoga moramo biti vrlo oprezni. Naša je želja bila da baron ne uđe u sabor, jer nam sada ne trebaju ljudi od kojih moramo prezati. Ali baron kao baron, uvukao se lepo u sabor, kao lopov i posle izjave da se „ne misli kandidovati“! S druge se strane opet čuje da radikali paktiraju sa patrijarhom i da su pregovori u toku, i da su zbog toga odbili poziv na zajedničku konferenciju koja je danas trebala biti i o kojoj sam danas pisao. Govori se da su oni isforsirali mandat baronu, koji im je kandidat za potpredsednika, da bi preko barona prikazali Banfiju…Umesto dakle da svi zajednički pazimo da nas Banfi, a naročito patrijarh ne izguraju – moramo pre svega da se čuvamo – barona i radikala. O mogućnosti da će se naći izdajnika ovde niko ne sumnja, samo se još ne zna broj ni ličnosti, ali većina drži da će to biti iz radikalskoga tabora kandidati.“

Petrovdanski sabor je otvorio komesar mađarske vlade, odnosno kraljevski komesar, baron Fedor Nikolić, koji je pozivajući se na kraljevski rekript oktroisao dnevni red Sabora i nametnuo kao obavezu da se Sabor izjasni o ustavu koji je podneo saborski odbor. Ovakav postupak je bio suprotan svim važećim pravnim aktima. Kao reakciju na ovo liberali, na čelu sa Politom su predložili adresu caru, koju je saborska većina usvojila. Radikali su bili protiv ove adrese zahtevajući jaču reakciju u vidu gravaminalne adrese. Zbog glasanja za liberalski predlog i svrstavanja uz Srpsku liberalnu stranku, radikali su iz svojih redova isključili Milana Božeskog, dugodišnjeg istaknutog člana, koji je nakon tucindanskog ubistva, preuzeo uređivanje Zastave, opravdavajući Tomićev postupak često i neumesnim argumentima.

Međutim, već za sledeću saborsku odluku kojom je konstatovana nemogućnost rada, a koja je doneta 26. jula, glasali su jedinstveno i liberali i radikali i samostalci.  Nakon donošenja ove odluke, komesar je dalji rad Sabora otkazao na neodređeno.

Kako bi odblokirao rad Srpskog sabora i izdejstvovao usvajanje odredbi u svom interesu, predsednik ugarske vlade Banfi je planirao da pokuša da se dogovori sa liberalima. Vest o sastanku predstavnika srpske liberalne stranke sa Banfijem prvi je dojavio Branislav Stanojević Kamenku Jovanoviću: „Slobodan sam poverljivo vam javiti da su juče g. dr M. Polit i Vučetić – dobili od Banfija diskretan poziv na konferenciju, koja će biti kod Banfija u ponedeljak 6. septembra. Da li je još ko zvan i ko – ne znamo. Ovaj poziv tumačimo mi kao povoljan… Gospoda će se odazvati tome pozivu kada se prethodno međusobno sporazumela budu o svim eventualnostima.“

Zaista do konferencije, odnosno  konsultacija kod Banfija je došlo ali na njima je pored predstavnika liberalskog kluba u Srpsko narodno-crkvenom saboru, barona Živkovića, Polita, Vučetića i Evgena Dumče (gradonačelnika Sentandreje), prisutvovali i predstavnik radikalskog kluba Đorđe Krasojević, kao i Pavle (Pal) Drakulić ugarski parlamentarac biran više puta u Somboru kao kandidat mađarske opozicije, takođe izabran u Somboru za poslanika na Srpskom narodno-crkvenom saboru. Inače Banfijeva praksa je bila da saziva slične konferencije, pa su Vučetić, Drakulić i Živković i pre nego što se znao stav srpskih stranaka o izlasku na ugarske parlamentarne izbore učestvovali sa grupom notabiliteta i vladinovaca na sličnim konsultacijama u martu 1896. godine. Konferencija kod Banfija se završila bez ikakvog efekta, pošto je predsednik ugarske strane ostao na svojim prethodnim pozicijama, srpski opozicionari nisu odstupili od svojih.