Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
„Imala je srpska književnost pred kraj XIX veka i zvučne pesnike i zrele prozaiste, imala je u svojoj istorijskoj arhivi revolucionarne vukove, mišlju moćno ustremljene orlove, akcijom široko razmahnute zmajeve i osećanjem raskliktale slavuje, ali nije imala punijih ni brujnijih žica za glasan smeh ni potpunijih pisaca za kategoriju humora“ (Novaković 1960: 7).
I zaista, pisci koji su u to vreme koristili humor u svojim delima bili su prava retkost, a čak i kod njih taj je humor zastupljen više usputno, a ne kao način prikazivanja tadašnjeg društva. Sve se to menja osamdesetih godina XIX veka pojavom Stevana Sremca, kada srpska književnost konačno dobija pisca koji će se na humorističan način pozabaviti onim što je u to vreme trebalo biti duboko kritikovano. Zbog toga je vrlo često njegov humor išao pod ruku sa satirom, nekada toliko blisko da nije bilo moguće odlučiti šta u tom trenutku ima primat. On direktan i jasan, ona suptilna i spontana, spojeni u jedan savršen krug, gde je teško videti granicu kada se jedno završava, a drugo počinje. Svaka humoristična situacija imala je dublje značenje od one puke namere da se čitalac nasmeje, dok je satira u sebi krila realne svakodnevne probleme iz života.
„U svetu Stevana Sremca nema one pustošne najezde ubica, trovača, bezdušnih pljačkaša, podvodačica i raznovrsnih moralnih nakaza, nema one zagušive, niskostima i silnim porocima presićene atmosfere, mučne i zamračene, u kojoj se teško diše i rđavo oseća“ (Novaković 1964: 8),
navodi Boško Novaković, a Mihajlo Pantić to objašnjava činjenicom da se pisac posvetio ljudskoj svakodnevici iz koje je konstantno crpeo inspiraciju za sva svoja dela: „Tražio je suštinu tamo gde ju je najteže naći – u svakodnevnom proseku, u niskoj mimetičnosti. I našao je tu suštinu, poraznu i setnu, u najboljim svojim delima, tačno onoliko, odnosno najviše što je mogao da nađe. U Sremcu je ljudska svakodnevica dobila svoga velikog himničara“ (Pantić 1999: 20). Upravo opredeljenost za posmatranje svakodnevnog podstakla je pisanje Vukadina.
Karijera praktikanta Vukadina počela je da izlazi 1896. godine u delovima u Brankovom kolu, da bi 1903. konačno bila objavljena u celini sa kraćim, upečatljivijim imenom Vukadin. Menjajući ime, pisac kao da je želeo da ukloni okvir u koji je najpre stavio svoje delo. Prvobitan naslov sužavao je predmet radnje na karijeru – otklanjajući to pisac je jasno dao do znanja da nije reč samo o karijeri jednog praktikanta, već je priča mnogo šira, a Vukadin nije samo lik, već problem celog društva. Jednom rečju, tačnije jednim imenom, pisac je obuhvatio kompletno društvo, njegov moral, mentalitet i socijalne prilike, zato i ne čudi što su kritičari upravo ovo njegovo delo ocenjivali kao ono koje u sebi nosi „najgorču reč“. Ta „gorka“ reč bila bi – vukadinovština: „Za malu Srbiju, za njene opsege i odnose, vukadinovština je funkcionalan smisao u istoj meri u kojoj je to čičikovština ili oblomovština u većoj zemlji i od većih pisaca“ (Novaković 1960: 14). Nema junaka koji, manje-više, nije ostao imun na čari vukadinovštine, te se ovde susrećemo sa veoma sličnim likovima. Svi su oni lenji, sebični, ne preterano inteligentni, ali zato u svojoj pohlepi vrlo prepredeni i na momente veoma lukavi, naročito onda kada se smišlja strategija kako bez trunke napora postići nešto veliko. NJihov predstavnik jeste Vukadin, jedan civilizovani hajduk, koji je prateći hajdučki nagon svojih predaka odlučio da cilj ne treba menjati – od onih koji imaju trebalo bi što pre ugrabiti, ali način na koji će se to postići treba malo korigovati – da ne zahteva toliko truda i veštine. NJegova misao-vodilja jeste: zašto puškom, kada može perom? Zašto pošteno, kada može lažima i prevarama? Zašto imati obraz, ako ne da bi ga pogazio kada je to potrebno?
Čitavu ovu priču o jednom „nepozvanom“ trinaestom Vujadinovom detetu, Sremac je odlučio da prikaže na vrlo humorističan način, koristeći se raznim dosetkama, igrama reči, poslovicama i izrekama iz naroda, ali nikada zlobnim komentarima. NJima je maskirao ili neznatno ublažavao ono što je u stvari želeo da kaže. Mane likova je prenaglašavao, dok je nešto što bi se moglo nazvati vrlinom toliko umanjivao ili karikirao, da od nje na kraju ništa ne bi ni ostalo. Umeo je i da eufemizmima opiše određenu situaciju, koja tako postavljena ne može, a da ne izazove iskren smeh kod onih koji su razumeli piščevu nameru. NJegovi likovi ismevaju jedni druge, nesvesno ponekad čak i sami sebe, jedni drugima dele sarkastične savete, časte se karikiranim poređenjima, i gotovo svi kad-tad bivaju žrtve neke komične situacije do koje se došlo (ne)običnim nesporazumom.
Vukadinovo rođenje, kojim i počinje pripovetka, čini se ima gotovo sve od gorenavedenog. Na izuzetno humorističan način, pisac je opisao kako je svet dočekao to „jadno“ trinaesto dete Vujadina i Radojke: „Zar opet?! Ej, grešni Vujadine!“, prolomilo se komšilukom, „Pa ti baš svake godine; a kupus u kacu a dete u kuću“ (Sremac 1960: 140). „Ide to kod njega kaʼ kod poreza“, još će „početi svakog polgođa po jedno da izvaljuju“, na šta je Vujadin mogao samo da pogne glavu, obeća da više neće čak ni pogledati Radojku, samo će joj reći: „E, ovo, vala, baš nije moralo biti!“ (Sremac 1960: 140), dok jedno na drugo dugo prebacuju krivicu. Čak i kum ima šaljivu opasku umesto čestitke, dok pokušava da smisli trinaesto ime za Vujadinovo dete, da „što rekli, podbiʼ noge krsteći kumiće“ (Sremac 1960: 142). Kako ga tako nesrećno ne bi nazvali Sozontije, „seti se ćata u neko doba da se kumove domaćice pokojni kum zvao Vukadin“ (Sremac 1960: 143), i tako dete dobi ime po čoveku kojeg ni kum ni otac detetov nisu poznavali, ali što je u datom momentu bilo manje bitno od činjenice da bi Sozontije donelo još veću bruku od ove koja Vujadina već prati. Scena koja potom sledi, čitanje Roždanika, toliko je iskarikirana da je prosto nemoguće ne nasmejati se kada ćata saopštava Vujadinu da će dete morati da se pazi od vode, ali i od drveta, da će škripati zubima dok spava, voleće knjigu i moraće da se pomuči dosta oko neke prevare, a nakon svega toga će ga čak i pas ujesti – sve to jer je rođen meseca septembra, i tako piše u Roždaniku. Vrhunac komične situacije Sremac dostiže uvođenjem scene u kojoj baba Đurisava prepričava kako je videla Usuda koji se pojavio kada se Vukadin rodio, te da je bacao razne hartije ispisane silnim ciframa, zarezana guščija pera, fascikle i nekakve papire za prepisivanje. Karikirajući priču o Usudu, pisac je na veoma humorističan način nagovestio buduću praktikantsku karijeru glavnog junaka.
LITERATURA
Leskovac, Mladen (1966). „Poreklo i smisao završne scene Sremčeva Vukadina”. Zbornik Matice srpske za književost i jezik. XIV/I. Novi Sad: Budućnost. 81–86.
Maksimović, Goran (1998). Magija Sremčevog osmijeha. Niš: Prosveta.
Novaković, Boško (1964). Stevan Sremac. Beograd: Izdavačko preduzeće Rad.
Novaković, Boško (1960). „Predgovor“. Stevan Sremac. Pop Ćira i pop Spira. Novi Sad – Beograd: Matica srpska – Srpska književna zadruga. 7–23.
Pantić, Mihajlo (1999). „Pripovetke Stevana Sremca – himna svakodnevice“. Stevan Sremac. Vukadin i druge pripovetke. Prir. Mihajlo Pantić. Beograd: Zavod za udžbenike. 7–20.
Sremac, Stevan (1960). Ivkova Slava. Vukadin. Prir. Boško Novaković. Novi Sad – Beograd: Matica srpska – Srpska književna zadruga.
Ostavi komentar