VIRDŽINIJA VULF

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

„Genijalnost je jedna patnja za koju

 niko nema sažaljenja, čak ni žene“

Virdžinija Vulf je bila engleski romanopisac, kritičar i esejista, a smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka i ključnih ličnosti modernizma.  NJeni romani ne opisuju događaje, već unutrašnjim monolozima likova izazivaju određeni lični utisak kod čitalaca. Autor je nekoliko romana koji su mahom prožeti autobiografskim detaljima, od kojih je svakako najpoznatiji Gospođa Dalovej, iz 1927. godine, gde eksperimentiše i usavršava tehniku toka svesti. Poznata je i po feminističkim stavovima koje je uglavnom iznosila u svojim esejima, te i po svom nedefinisanom seksualnom opredeljenju. Ono što je, međutim, obeležilo njen život jesu brojni psihički problemi, propraćeni nebrojenim nervnim krizama, kao i, paradoksalno, njena smrt, koja se često stavlja u prvi plan kada se govori o životu Virdžinije Vulf.

Virdžinija Vulf rođena je u Londonu 25. januara 1882. godine, u uglednoj engleskoj porodici, kao ćerka oksfordskog profesora i veoma obrazovanog i uglednog pisca i filozofa tog doba, „strogog i ćutljivog“ Leslija Stivena i „lepe i plemenite“ DŽulije Stiven (devojačko Prinsep). Odrasla je u okruženju vrhunskih intelektualaca. Kuća u Hajd Park Gejtu 22 bila je ispunjena višečlanom porodicom Stiven: pored Virdžinije, tu je bila i njena starija sestra Vanesa i braća Tobi i Adrijan, kao i polusestra Stela i dva polubrata DŽerald i DŽordž, iz majčinog prvog braka. Otac je vreme provodio uglavnom opsesivno radeći na svom Rečniku, ne mareći previše za sve ono što se dešavalo mimo njegovog naučnog rada – za to je bila zadužena njegova požrtvovana supruga. Međutim, ako je suditi po beleškama iz njenog Dnevnika, kao i autobiografskim delovima njenih romana, Virdžinija se svog detinjstva seća sa nostalgijom, predstavljajući tu sliku gotovo idilično. Stivenovi su vodili aktivan društveni život, među stalnim gostima u njihovoj kući bili su Henri DŽejms, Tomas Hardi i Čarls Norton. Preko leta bi cela porodica napuštala London i odlazila u Taland Haus, u Sent Iv, za koji Virdžiniju vežu najlepša sećanja. Međutim, u Skici prošlosti nagovešteno je i da je ta naizgled idilična slika detinjstva u nekoliko navrata bila narušena seksualnim zlostavljanjem tada petogodišnje Virdžinije od strane starijeg polubrata DŽeralda, što će zauvek obeležiti njen odnos prema suprotnom polu. Ipak, koliko-toliko bezbrižno detinjstvo prekinula je iznenadna i prerana smrt njene majke 1895. godine. To je označilo početak jednog veoma bolnog razdoblja za tada trinaestogodišnju Virdžiniju. Kao da majčina smrt nije bila dovoljna, u tom periodu je seksualno zlostavlja i njen drugi polubrat DŽordž. Višegodišnje seksualno zlostavljanje ju je učinilo tako zastrašenom pred životom i skeptičnom kada je reč o mogućnostima da u tom životu ostvari išta nalik sreći, a presudno je uticalo i na njen odnos prema muškarcima. Ulogu majke preuzima njena polusestra Stela, ali se ona ubrzo udaje i odlazi od kuće, da bi samo nekoliko meseci nakon venčanja preminula od posledica upale slepog creva.

Posle prerane smrti svoje supruge, brigu o odgajanju dece preuzeo je Lesli Stiven, koji nije imao najjasniju predstavu o tome kako se to radi. Rešen da decu ne prepusti ulici, odlučio je da ih ne pušta da izlaze iz kuće. Svojoj ljubimici Virdžiniji uskratio je, njoj veoma bitno, školovanje. Virdžinija je ipak uspela da nadoknadi ono čega je bila nepravedno lišena. Okrenula se knjigama i dane provodila u očevoj biblioteci. Čitala je sa strašću očajnika, onako kako će kasnije i pisati – kao neko kome od toga zavisi život. Čitala je Voltera Skota, diveći se njegovoj sposobnosti da surovu istoriju pretvori u romantičnu priču; u delima DŽejn Ostin pronalazila je tanane niti karakteristično ženskog pogleda na svet, nalik onom kakav će kasnije obeležiti i njena dela; od Dostojevskog se učila hrabrosti u istraživanju nedodirljivih i tamnih predela ljudske duše, a Prust joj je pomogao da shvati značaj sećanja kao totaliteta ljudskog iskustva, u kome istovremeno postoji prošlost, sadašnjost i budućnost.

NJen otac Lesli Stiven umro je 1904. godine. Iste godine dvadesetdvogodišnja Virdžinija objavljuje svoj prvi plaćeni tekst u Gardijanu. Nakon očeve smrti, sa sestrom Vanesom i bratom Tobijem seli se iz Hajd Park Gejta 22 u Gordon Skver 46. Tada ima priliku da prisustvuje sastancima čuvene grupe Blumsberi, gde upoznaje pisca Litona Strečija, slikara Rodžera Fraja, Vanesinog budućeg supruga Klajva Bela, kao i svog budućeg supruga Leonarda Vulfa. U tom nekonvencionalnom druženju Virdžinija se oseća rasterećeno i slobodno, zadovoljna time što ima sa kim da razgovara o temama koje su je zanimale. Međutim, ni ovog puta period sreće neće dugo potrajati; još jedan udarac doživeće 1906. godine, kada njen brat Tobi umire od tifoidne groznice.

Virdžinija Vulf imala je i pamet i privlačnost. Patila je od povremenih napada ludila (manična depresija), tokom kojih su joj se javljale slušne i vizuelne halucinacije i duboka potištenost. Ti napadi skoro da su bili pravilo nakon što bi završila s pisanjem neke od svojih knjiga. Spas od sve češćih depresivnih epizoda pronašla je u Leonardu Vulfu, koji će joj pomoći, ili će makar misliti da joj pomaže, da se sa njima izbori. Iako je imala mnoge udvarače i prosce, nije se udala sve do svoje 30 godine. Uprkos prilično nedefinisanoj seksualnosti, odlučuje da se uda za Leonarda 10. avgusta 1912. godine, kada, simbolično, pokušava po prvi put da sebi oduzme život. Leonard je nastavio praksu njenog oca – želeći da je zaštiti,  zatvorio je u londonsko predgrađe Ričmond gde je, odvojena od vreve londonskog života u kojoj je uživala, postajala očajna. Po povratku u London stanje se poboljšava.

Iako je kao devojka flertovala sa muškarcima, po prvi put kad se zaljubila zaljubila se u jednu devojku, Medž Von. Zajedno su delile ljubav ka književnosti, ali ovo intimno prijateljstvo je prekinuto kada se Medž udala. U dvadesetoj godini Virdžinija je započela strasno dopisivanje sa 37 godina starom Violetom Dikinson, prijateljicom familije. Desetogodišnje druženje bila je platonska, emotivna veza. Nakon deset godina braka Virdžinija, tada 40 godina stara, upoznala je  tridesetogodišnju Vitu Saksvil-Vest sa kojom se upušta u vezu. Međutim, za razliku od Vite, ona i dalje ne deklariše javno svoje seksualno opredeljenje. Virdžinija i Vita zaljubile su se jedna u drugu i bile u vezi pet godina. To je bio jedini homoseksualni fizički kontakt koji je Virdžinija imala. NJen muž Leonard nije mario za odnos svoje supruge s drugom ženom, jer u njima nije video opasnost za svoj brak. U jednom pismu Virdžinija piše Viti: „dobra je stvar biti evnuh kao što sam ja“. Paralelno sa učvršćivanjem svojih ženskih prijateljstava, Virdžinija postaje sve odlučnija u izražavanju svojih stavova o nepravdama koje trpe žene, pa tako u svojoj pedesetoj godine beleži:

„Zamislite da je Šekspir imao sestru jednako čarobno nadarenu kao što je bio on. Ne bi mogla da ide u školu, ne bi imala nikakve šanse da nauči dobro pisanje, verili bi je, ona bi pobegla, želela bi da postane glumica, rugali bi joj se, jedan glumac bi se sažalio nad njom, kada bi sa njim zatrudnela, bacila bi se u Temzu.“

Virdžinija Vulf je počela da piše tek kad joj se učinilo da je pročitala sve što je trebalo pročitati. Činila je to bojažljivo i oprezno, kao da strahuje da će je svakog trenutka neko ismejati zbog toga što se uopšte odvažila da se bavi tako sumnjivim i muškim poslom. Tu vrstu drskosti, koju pisac mora imati da bi pomislio da to o čemu on razmišlja može zanimati bilo koga, Virdžinija neće uspeti da stekne do kraja svog života. Stoga je prilično logično to što je u svom prvom romanu, Putovanje (25. marta 1915. godine) ili kako se još prevodi Izlazak na pučinu, zastala negde na pola puta između jalovog mimetičkog realizma, koga se i sama gnušala, i modernističkog izraza, u kome je videla jedinu, slabašnu mogućnost za uspostavljanje veze između umetnosti i života. Iako se držala tradicionalne naracije, u ovom romanu se ipak mogu primetiti pokušaji naglašavanja različitih narativnih perspektiva, korišćenje monologa i toka svesti – tehnike kojom se zalazi u unutrašnji svet i misli likova. Roman je lepo dočekan od strane kritike, ali nije doživeo veliki uspeh. Ta mogućnost polako je narastala kroz pripovetke koje je pisala u godinama nakon svog prvenca.

Sa suprugom Leonardom 1917. godine osniva izdavačku kuću Hogart Pres, u čijem izdanju će biti objavljen i njen najbolji roman Gospođa Dalovej. Ovo je bio njen četvrti roman po redu, koji se smatra i njenim remek-delom. Ova opčinjavajuća priča je prepuna unutrašnjih monologa, a pokrenula je problematična pitanja mesta žene u svetu i mentalnih bolesti u vremenu posle Prvog svetskog rata u Engleskoj. Ovim romanom Virdžinija je pokazala šta se događa u suočavanju s trenutkom kad postane prekasno za bilo kakve planove, a prerano za potpunu predaju i odlazak. Roman je ekranizovan 1997. godine.

Roman Ka svetioniku je još jedno Virdžinijino remek-delo, u kom je ponovo naglasila nadmoćnost unutrašnjeg sveta i života nad spoljašnjim. Ovi romani su joj omogućili da postane poznata i cenjena spisateljica, na koju su se mnogi ugledali.

Svoje prave domete ubedljivo je iskazala u romanu DŽejkobova soba (objavljenom 1922. godine, one iste za englesku književnost čudesne godine kada su objavljeni i DŽojsov Uliks i Eliotova Pusta zemlja). Univerzum praznine, svet bez stožera i oslonca, ovde je prvi put u delu Virdžinije Vulf pronašao svoj pravi izraz; DŽejkoba u romanu nema, on postoji isključivo kao odraz u svesti drugih junaka, kao uverljivo upozorenje na činjenicu da smo prečesto odsutni iz onog što bi trebalo da bude naš život, i da nam taj život – kako to lepo reče jedan engleski pesnik – izmiče. Prolazi mimo nas dok pravimo druge planove.

Virdžinija Vulf je u svojim romanima kreirala svet uglavnom ograničen na intelektualizovanu englesku višu srednju klasu, ali univerzalan po dosegu za pažljivijeg čitaoca. Sama radnja je često banalna: Gospođa Dalovej priprema zabavu i cela radnja se vrti oko tog događaja; u Svetioniku je opisan izlet gospođe Remzi sa brojnom porodicom , kao i stvaralački napor slikarke Lili Brisko; Talasi su zbirka lirskih solilokvija šestoro prijatelja. Zbirke kritika i eseja Virdžinije Vulf su još uticajnije, naročito od 1970-ih godina. U njima je zasnovala feminističku književnu kritiku, smatrajući da je  „ženska“ i „muška“ umetnost zapravo androgena i da pravi umetnik nadrasta pol.

Eksperimentišući u tehnici, Virdžinija Vulf pokušavala je naći najbolji način kojim bi izrazila svoju viziju života. NJen poetski senzibilitet, impresionistička estetika i posebno shvatanje realnosti i sadašnjosti, „momenti vizije“, ostavili su neosporan uticaj na modernu englesku književnost. NJeni romani i kritički tekstovi su doživeli snažno osporavanje posle rata, pa je bila žestoko kritikovana zbog izvesnog intelektualnog snobizma, ograničavanja na višu srednju klasu, nerazumevanja za običnog čoveka, te fragmentarnosti i nezaokruženosti likova u romanima. Ali, 1970-ih na talasu feminizma, ponovo je potvrđena kao velika književnica, naročito kao preteča feminističke ideologije. Virdžinija Vulf nije među najvećim, ali je svakako jedan od velikih inovativnih pisaca 20. veka, dosega ostvarenja većeg od Hemingveja ili Pasternaka. Različitost interesa i stalna želja za novim životnim saznanjima rezultirala je vrlo širokim literarnim opusom, koji se sastoji od kritičkih ogleda, kratkih priča, romana, biografije slikara Rodžera Fria, dve parodijske biografije, te dva velika ogleda s feminističkom tematikom, Vlastita soba i Tri gvineje.

Sve pobede protagonista u delima Virdžinije Vulf, samo su odlaganje poraza, onog konačnog. Na neko vreme tako uspeva da prevari i sopstvenu želju za nestajanjem. Svaki njen novi roman velikim delom je bio posvećen tom cilju. Prefinjene meditacije o životu za nju su bile pre svega način da pobegne od razmišljanja o smrti.

Virdžiniji Vulf ostvarivali su se uglavnom ružni, košmarni snovi – pre svega zato što, kao i one lepe, nije imala s kim da ih podeli. Nekoliko godina posle majčine smrti, ostala je i bez voljenog brata Tobija. Kada ju je, time što se udala, napustila i sestra Vanesa, s kojom je bila izuzetno bliska, odlučila je da i sama pokuša da pronađe „životnog saputnika“. Tokom četvrt veka zajedničkog života, Leonard Vulf bio je i ostao upravo to: saputnik i nemi posmatrač s godinama sve očiglednije agonije svoje supruge. Braku prepunom razumevanja, brige i predusretljivosti, nedostajala je samo ljubav. Zato ju je Virdžinija tražila  drugde: najpre u krugu svojih prijatelja „blumsberijevaca“, pripadnika londonske intelektualne elite, a onda i u sasvim osobenim ženskim prijateljstvima, u kojima je povremeno pokušavala da reši pretešku zagonetku svoje podeljene, protivrečne seksualnosti.

Posle dva velika nervna sloma i nebrojeno mnogo manjih, posle jednog svetskog rata čiju je strahotu jedva preživela i na pragu drugog u kome joj, osećala je, takav poduhvat neće ponovo poći za rukom, posle završetka pisanja romana za koji je od početka znala da će joj biti poslednji, toliko poslednji da je bila rešena da ga i ne objavi, jednog martovskog jutra shvatila je da više ne postoji nijedna knjiga, napisana ili nenapisana, koja bi mogla da joj produži život. Napisala je dva oproštajna pisma. Jedno pismo Leonardu, da ga još jednom podseti da je uz njega bila najsrećnija žena na svetu, a drugo pismo sestri Vanesi. Obukla je mantil, napunila džepove kamenjem, uzela je svoj štap i krenula u poslednju šetnju ka „podrugljivo plitkim, a ipak dovoljno dubokim“ talasima ledene reke Uz.

Virdžinija Vulf izvršila je samoubistvo 28. marta 1941. godine. Priča se, naravno, tu ne završava, tu tek počinju sve priče o Virdžiniji Vulf.

Romani

• Putovanje (Voyage Out, 1915.)
• Noć i dan (Night and Day, 1920.)
• DŽejkobova soba (Jacob´s Room, 1922.)
• Gospođa Dalovej (Mrs Dalloway, 1926.)
• Ka svetioniku (To the Lighthouse, 1927.)
• Orlando (Orlando, 1928.)
• Talasi (The Waves, 1931.)
• Godine (The Years, 1937.)
• Između činova (Between The Acts, 1941.)