Autor: LJUBIŠA DESPOTOVIĆ
Pre jedne decenije pisali smo da „u razvijenim građanskim društvima sa visokim procentom migrantskog stanovništva, do sukoba na osnovu verske ili konfesionalne različitosti dolazi veoma retko, a ukoliko se i jave oni tada imaju samo privid sukoba“. U pozadini takvih antagonizama nalaze se ne verski, već bitno različiti sistemsko-društveni, kulturno-tradicijski, nacionalni pa i politički činioci, odnosno različiti socijalni uslovi i životne šanse pripadnika pojedinih verskih grupa, posebno migranata u odnosu na većinsko stanovništvo. U takvim okolnostima verski faktor biva manje ili više „nakalemnjen“, pri čemu sukobi poprimaju kvazireligijski sadržaj, koji podrazumeva generisanje netrpeljivosti na osnovu verskih različitosti“ (Despotović LJ., 2014:30). Tada je to bila u velikoj meri ispravna ocena etiologije nastanka sukoba i njihove tipologije. No stvari su se od tada drastično promenile. Promenio se pre svega krucijalni geopolitički kontekst koji je planski usmeravao dolazak migrantske populacije na Balkan, za sada samo kao tranzintne zone ka prostoru Zapadne Evrope kao njihovoj krajnjoj destinaciji. Indukujući najpre sukobe na Bliskom Istoku i severu Afrike, atlantistički geopolitički faktor pokrenuo je ogromnu masu migranata koristeći ih kao oružje za masovno migriranje ne bili u tim procesima postigao nekoliko za njih bitnih geopolitičkih ciljeva. Kao prvo, redefinisanje geopolitičkog poretka moći u označenim zonama i pokušaje potiskivanja iz njih sve agilnijih konkurenata, zatim, dezintegraciju i teritorijalnu prekompoziciju nekih arapskih država radi lakše kontrole, istovremeno, afirmaciju i instrumentalizaciju interesa dela njima naklonjenog islamskog faktora u regionu i najzad, pritisak, kažnjavanje i bolja kontrola navodnih evropskih partnera Vašingtona u sve disfunkcionalnijim okvirima EU i NATO pakta. Koleginica Marija Đorić, nadopunjuje naš spisak razloga, dajući nekoliko odgovora zašto migranti najviše hrle ka Evropi – „kao prvo, mnogo je lakše doći u Evropu nego recimo u SAD, jer je Amerika zaštićena okeanom; kao drugo, Evropa je mnogo privlačnija od Amerike i zbog socijalnog programa. I kao treći razlog možemo navesti činjenicu da Amerika upravlja migracijama, tako što ih tendeciozno (iz ekonomskih razloga) usmerava ka Evropi“ (Đorić M., 2018:43).
Jednom pristigla višemilionska populacija islamskih izbeglica na naš kontinent, donela je osim različitosti versko-kulturnih i civilizacijskih svetonazora, u jednom značajnom procentu i svoj verski radikalizam i ideološki ekstremizam koji se graniči sa fanatizmom i spremnošću da se za političke interese Islama žrtvuje sve uključujući i vlastiti život, pritom uz odlučnu primenu najradikalnijih metoda nasilja, terorističkih ataka, i svakovrsnih oblika nasilja. Takođe, znatan deo migrantske populacije, odbija bilo kakvu mogućnost da učini civilizacijsku konverziju i prihvati evropske demokratske vrednosti i standarde. Upravo suprotno, nastoji da sačuva svoje i u pogodnim okolnostima pokuša da ih nametne Evropi. Dakle, konstituisao se novi kontekst, koji je postao, kulturološki, civilizacijski i bezbedonosno drugačiji. Stoga je po našem mišljenju pogrešno dosadašnje i moguće nove akte terorizma i nasilja prema domicilnim stanovnicima Evrope tumačiti isključivo kao verski motivisane kada iza njih nesumnjivo stoje na širem planu – geopolitički interesi atlantizma, a na užem politički interesi radikalnog islama. Sa druge strane posmatrano, kolega Milovan Subotić je u pravu kada podseća da je ključni uzrok mogućih sukoba sadržan u činjenici da za razliku od muslimana koji su još uvek duboko ukorenjeni u Islamu, „većina hrišćanskih zemalja više nije hrišćanska“ (Subotić M., 2015:95).
U Evropi je tokom moderne došlo do snažnih procesa dehristijanizacije Starog kontinenta, pa je jedan znatan broj njenih građana, a pogotovo duštvene elite, u velikoj meri izgubio religijsku komponentu hrišćanstva, a zadržao samo njenu kulturno-civilizacijsku. Sada dominantno civilizacijsko hrišćanstvo Evrope, opstalo je kao vrednosno-institucionalni kompleks koji baštini najbolje tradicije religijskog hrišćanstva, gradeći na njemu demokratski poredak i brižljivo poštovanje ljudskih prava i sloboda. Ovde je reč o jedinstvenoj vrsti demokratske političke kulture, obrazaca i standarda građanskih vrednosti koje su se koncentrisale oko odbrane političke slobode i civiline autonomije. Zato je u analitičkom postupku neophodno diferencirano pristupiti, razlučivanju motiva i uzroka mogućih sukoba, a u fazi sinteze jasno oceniti njihov mogući intenzitet i stepen konfliktnosti. Sa strane velikog broja građana zemalja članica EU, koji su identitetski sebe definisali kao hrišćane, u fokusu je pre svega odbrana vlastitog načina života, demokratskih vrednosti i sloboda koje uživaju, pa tek onda religijskih obrazaca tradicionalnog hrišćanstva. Stoga je u pravu kolega Milovan Subotić kada skreće pažnju na stav, da je uprkos nesumnjivim rezultatima sekularizacije religijski sloj kod savremenih hrišćana Evrope, opstao kao značajan društveni kohezioni faktor, makar i u formi društvenog surogata. „Može se videti da sekularizacija ne znači nestanak religije, jer bi to predstavljalo i nestanak svih oblika ljudskog zajedništva, već jačanje društvenih surogata za klasičnu religioznost“ (Subotić M., 28). Stoga je aktuelni kontekst zapadnoevropskog hrišćanstva obeležen složenom slojevitošću civilizacijskog i tradicionalnog hrišćanstva, kao nova identitetska komponenta, nastala u interakciji sekularizma, modernizma, tradicije i klasičnih religijskih sadržaja, koja je kao finalni komleks pod stalnom identitetskom napetošću kojoj preti unutrašnja ruptura. Tako da kada govorimo o pogubnim procesima dehristijanizacije Evrope, mi pre svega mislimo na gubljenje jednog dela identitetskih sadržaja tradicionalnog – religijskog hrišćanstva i njegovih konfesionalnih obeležja.
Kod islamskog dela građana Evrope, a osobito migranata indukovan je stav koji se iskazuje kao odbijanje da se usvoje novi i njima potpuno neprihvatljivi sekularizovani obrasci života nastali kao plod civilizacijskog hrišćanstva. Kod dela islamski najradikalnije populacije pre svega reč je o nameri ostvarivanja ideološki dvostruko definisanih ciljeva radikalnog islama – političkih i verskih ciljeva: kao prvo, realizacija planiranih političkih ciljeva zloupotrebe demokratskih tekovina Evrope u korist islamskih organizacija koje su ih za to pripremale i organizovale, i u drugom delu namera postupne islamizacije evropskog prostora na koji su došli. Da bi evropski kontinent postao „kuća mira„, mora pre toga proći krvavu fazu „kuće rata„, posle koje će pobedom islamske ideje konačno po njihovim zamislima postati „kuća islama„. Zato je u potpunosti u pravu koleginica Marija Đorić kada upozorava da će u narednom periodu u Evropi najvažniji biti „bezbednosni aspekti migracije (pre svega ekstremizam, terorizam, kriminal, itd), a zatim demografske promene i na kraju kulturne razlike koje su više nego očigledne između Evropljana i migranata…“ (Đorić M., 2018:43).
Uvažavajući iznesene argumente, budući sukobi se jasno mogu locirati u najmanje dve grupe ekstremizama, kada se kao primer uzme SR Nemačka, koja je bila i ostala omiljena evropska destinacija za migrantsku populaciju. Na ruku jačanja obostranog ekstremizma išle su i same nemačke vlasti podstičući nerazumnu politiku „otvorenih vrata“, koja je vodila računa samo o uskim ekonomskim interesima nemačkog kapitala, zapostavljajući sve druge, osobito, bezbednosne i kulturološke aspekte migrantske krize. Dakle, prvu grupu ekstremizma u Nemačkoj čini islamski ekstremizam, a drugu kao njegova reaktivna forma ispoljavanja – ekstremizam desnice, koji se po sopstvenom razumevanju javlja kao protektivni oblik samozaštite od islamske opasnosti. Osobito ozbiljno jačajući u situaciji kada su institucije države zakazale ili nedovoljno efikasno štitile njihov osnovni građansko-civilizacijski okvir koji je bio ugrožen brutalnim terorističkim akcijama. Ovakva dešavanja u bliskoj budućnosti lako mogu da u brojnijim ili radikalnijim oblicima primene nasilja otkliznu u građanske sukobe sa nesagledivim posledicama. Sa druge strane, svaki pokušaj države da efikasnije zaštiti svoj poredak, izaziva po neutemeljenom kritičkom mišljenju levice i apstraktnih humanista opasnost da sklizne u forme tzv. militantne demokratije. Kao da se ovako indukovanim i neodgovornim stavovima jednog dela evropske inteligencije prosto podstiču novi sukobi, jer se državama osporava pravo da na efikasan način štite i zaštite svoje građane. Islamski ekstremizam je dakle direktno napao demokratsku suštinu tih društava, računajući da će ih slabosti demokratskog odgovora dovesti bliže ostvarenju svojih strateških interesa. „Ekstremizam je opasna pojava za savremene demokratije – sem što narušava društvenu ravnotežu, on je često i predvorje terorizma“ (Đorić M.,46).
U aktuelnim sukobima verskog i građanskog identiteta u Evropi, kada pojedinac mora da izabere kome je lojalniji, sve češće pobeđuju versko-konfesionalni identiteti. Kako na kolektivnom tako i na individualnom planu identiteta. U narednom pasusu pokušaćemo to i da objasnimo. Evropska demokratska društva su nažalost decenijama unazad živela u iluziji da su pitanje civilizacijskog identiteta svojih građana rešila kroz paradigmu građanskog univerzalizma i multikulturalnosti, čineći iskrene napore da u ovom slučaju građane islamske veroispovesti funkcionalno uključe u „svoj“ demokratski i civilizacijski poredak. Pokazalo se vremenom da čak ni treća ili četvrta generacija islamskog življa Evrope, nije potpuno integrisana sa svojom novom domicilnom sredinom. Za mnoge Evropljane u neverici je ostalo saznanje, da njihove mlade komšije islamske veroispovesti u respektabilnom broju bivaju lako regrutovani kao džihad – ratnici, entuzijastički spremni da postanu instrumenti militantnog islama na Bliskom Istoku. U trenutku ultimativnog izbora kome će pokazati svoju lojalnost – svom dotadašnjem građanskom identitetu ili radikalno indukovanom verskom, verski je odnosio prevagu kod velikog broja muslimana Evrope. Na primer, u jednom delu njihovog društvenog života bilo je moguće da se ista jedinka individualno bezkonfliktno nacionalno identifikuje kao Francuz, a etnički kao Alžirac i uz to građaninom francuske države. Ono što nije bilo moguće za tu jedinku jeste da se u isto vreme izjašnjava kao kulturno-civilizacijski hrišćanin i iskreni musliman. Civilizacijski standardi koji su počivali na građanskom principu inkluzivnosti izgubili su bitku sa verskim principom islamske ekskluzivnosti, jer se ovaj drugi identitet pokazao kao vitalniji i bazično bolje ukorenjen u biću islamskog čoveka u Evropi. Ova činjenica trebalo bi da natera ozbiljne i odgovorne političke elite Evrope, ako takvih još uvek ima, da bolje osmisle planove zaštite svojih demokratskih, građanskih i civilizacijskih vrednosti od realnih izazova islamizacije koji nam tek predstoje. Kao što to sa stanovišta zaštite mađarskih nacionalnih interesa konstantno čini i govori mađarski premijer Viktor Orban kada jasno poručuje političkoj eliti Evropske Unije: „Mi ne želimo da se mešamo sa drugima. Nama je dobro ovako, kada je u pitanju hrišćanstvo, jezik, kultura i način života, kao i sloboda vere i pristup porodici i odnosima između muškaraca i žena“.
UMESTO ZAKLJUČKA:
Trebalo bi na kraju rada konstatovati važnu činjenicu. Religiozna isključivost otvara prostor za verski šovinizam, koji je lako u uslovima sukoba transformisati u verski militarizam i ekstremizam. Ako tokom praktikovanja nasilja verski ekstremizam zadobije forme masovnog verskog fanatizma, jasno je da iza takvih procesa stoji politizacija religije i teologije kao njene idejne osnove. U takvim okolnostima nije lako dekodirati strukturalno učešće političke oligarhije koja opredeljuje ciljeve i shodno svojim sebičnim interesima usmerava sukobe u pravcu njihove eskalacije. Balkan je istorijski već prošao fazu ispoljavanja ogromnog konfliktnog potencijala, uz realnu pretnju da u kontekstu nove geopolitičke destabilizacije ili obnovljene migrantske krize to ponovo može da bude realan scenario sukobljavanja. A Zapadnu Evropu čini nam se tek čeka takva destruktivna procesualnost, sa potencijalno nesagledivim posledicama po njen ukupni politički, ekonomski, kulturni i civilizacijski poredak.
Geopolitika destrukcije, generisana kao ekskluzivni geopolitički projekat Atlantizma, u potčinjavanju ostatka sveta njenim interesima još uvek je u ozbiljnim namerama da ostvari svoje ciljeve. Plašimo se sada još destruktivnije i po višoj ceni za ostatak sveta, jer se upravo sada nalazi u opasnoj fazi opadanja svoje geopolitičke moći i globalne hegemonije. U tom novom geopolitičkom kontekstu koji je u previranju, kada počinje da se urušava uspostavljeni međunarodni poredak moći, svet lako može da sklizne u stanje geopolitičkog haosa, u kome su sve opcije moguće, a osobito one koje imaju nesagledivo destruktivni potencijal novog globalnog sukoba čovečanstva.
Literatura:
Beširević V. (2013): Militantna demokratija, nekad i sad, Pravni fakultet, Univezitet Union, Beograd.
Gaćinović R. (2015): Antiterorizam, Službeni glasnik, Beograd.
Gavrilović D. (2014): Mržnje, Ratovi, demoni hrišćanskog sveta, Službeni glasnik, Beograd.
Despotović LJ. (2014): Konstrukcija i dekonstrukcija identiteta, FEPPS, Novi Sad.
Despotović LJ. (2015): Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski Karlovci.
Despotović LJ. (2017): Globalizacija i geopolitika identiteta, Kairos, Sremski Karlovci
Đorić M. (2018): Uticaj savremenih migracija na razvoj ekstremizma u Nemačkoj, Kultura polisa br. 35, Novi Sad.
Ekmečić M. (2008): Dugo kretanje između klanja i oranja, Zavod za udžbenike, Beograd.
Ramone I. (1998): Geopolitika haosa, Institut za geopolitičke studije, Beograd.
Kincler K. (2002): Verski fundamentalizam, Klio, Beograd.
Subotić M. (2015): Ekstremizam pod okriljem religije, Medija centar Odbrana, Beograd.
Ling T. (1994): Istorija religije Istoka i Zapada, SKZ, Beograd.
Hantington S. (1998): Sukob civilizacija, CID, Podgorica.
Ostavi komentar