Велика Србија или Југославија – став Британије

28/01/2019

Велика Србија или Југославија – став Британије

Аутор: Милован Балабан

Став Британије према Србији кроз новију историју, од почетака стварања српске модерне државе, био је све само не једноставан и једнодимензионалан. Без обзира на склоност да се ствари виде црно-бело морамо подвући да је однос Британије према српској држави био сложен те да се не може једноставно дефинисати. Но, иако је он варирао у зависности од ситуације можемо констатовати да постоји континуитет негативног доживљаја, како Србије као геополитички, цивилизацијски и културолошко-духовно наклоњене Русији тако и према Србима као фактору који најчешће угрожава британску империјалну балансирајућу политику. Тај став се формирао врло брзо после првих дипломатских контаката две државе, а актуелан је и данас што нас упућује да проучимо и усвојимо неке лекције из прошлости када је у питању ова моћна империја, данас ојачана својим америчким прекоокеанским “братом”.

Историја дипломатских односа Британије и Србије почиње од 5. јуна 1837. године када је Велика Британија успоставила први британски генерални конзулат у Крагујевцу. Пуковник Хоџес је тада постао конзул и предао своје акредитиве кнезу Милошу. Долазак страних дипломата, чиме Србија јача статусе аутономије као што стране дипломате доприносе и међународној потврди Србије као независне земље, пада у време покушаја Русије да после победе у рату са Турском 1829. контролише Османлијску империју. Наиме, Русија је желела да контролише ослабљену Турску, није хтела да покуша њено уништење сматрајући да би се томе опирале западне силе на челу са Британијом. Управо претња овладавања Русије Југоисточном Европом и Малом Азијом подстакла је Британију да се живље укључи и ојача своје присуство на Балканском простору где су се одвајањем од Турске почеле стварати мале државице.

Пошто Русија у том тренутку покушава да одржи и контролише ослабљену Турску код кнеза Милоша (а нарочито његових наследника – уставобранитеља) појављује се благи отклон према великој православној империји, иако се не доводи у питање њен највећи допринос у стварању српске државе. Отуд се ту ствара простор за Британце који од старта подстичу у Србији политику која подразумева отклон од било каквог савеза са Русијом. Генерално Британија је покушавала да оствари вишеслојно мешање и уплив у унутрашњу и спољну политику Србије. Другим речима присуство Британије је ишло до те мере, да се сматра да су Британци имали утицај и на самог Гарашанина приликом писања ”Начертанија”, што је период владања кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858) када и настаје Начертаније – први српски национални програм. Иако се Начертанију не може негирати аутентичност оно је ипак написано под утицајем пољске емиграције која је сарађивала са Британијом и њеним обавештајним структурама.

После Хоџеса, мисију у Србији је имао Томас Греније де Фонбланк. У то време, упркос извесним приближавањима са Уставобранитељима, Британци добивши контролу над турском империјом почињу да дефинишу Србе, увек спремне на борбу за слободу и угрожавање Турске, као фактор који нарушава равнотежу којом се неутралише Русија на Балкану. Од тада практично, дакле од половине XIX века, Срби се виде као реметилачки фактор и политика коју води империја према младој српској држави то никада не губи из вида.

Када се томе дода да је Фонбланк током свог баравка у Србију видео само оно што је најгоре, не трудећи се (или не могући) да види и добре стране земље која му се није баш свидела, може се рећи да став Британије (данас и Америке) према Србији, осим што је добрим делом константан, вуче корен још од тих дипломатских мисија и практично првих дипломатских додира. Разлози за Фонбланков негативан став према Србима су још и политичари који су, како је он то видео, били одвратни, кнежеви који су били марионете Руса и Аустријанаца. Срби су ратовали против британских миљеника, Мађара у Револуцији 1848/49. године итд. Као врхунац његових анимозитета и нетрпељивости према земљи у којој је службовао десило се да га је задесила болест у Србији. Услед свега тога константно је слао у правцу Британије и Форин офиса садржаје које су знатно критиковале Србе. Но, нису његови анимозитети били пресудни за негативан став и однос према држави и народу већ свакако горе наведена британска геополитичка процена ситуације и британски стратешки интереси.

Услед тога Британија је и током Кримског рата (1853-1856) пратила будуће држање Србије и Срба, и све карте је бацала на свог савезника у Цариграду, те се због тога трудила да Србија у најмању руку заузме неутралан став у рату, као уосталом и Русија што је било повољно по Србију у том тренутку. Одредбе Париског мировног уговора потврдиле су вазалност Србије према Турској али је и сада протекторат из руских руку доспео под окриље европских гарантних сила међу којима је била и Британија. Двадесетак година касније, током Велике источне кризе (1875-1878), бранећи се од руског напада и руске опасности Турска се бацила у наручје Британије, чиме је ова задобила потпуну доминацију над Османлијском империјом и постала њена најснажнија заштитница на уштрб балканских народа, што је горе поменути негативан став према Србима и српској држави коначно учврстило и уобличило.

То се види из потеза које је империја вукла према Србима до Првог светског рата. У време Велике источне кризе 1878. Британија је била против уједињења Босне и Србије. Лорд Роберт Солзбери и против уједињења Србије и Црне горе. Лорд је ову могућност видео као претњу стварања велике словенске државе под српском доминацијом. Британија је била такође невољна да призна Србима право на задовољење националних аспирација и 1908. подржала је анексију Босне и Херцеговине од стране Хабзбуршке монархије. Едвард Греј, шеф Форин офиса је тада рекао да не треба ризиковати рат због Босне. Исто тако од стране Британије не постоји разумевање за Србију и 1912. Британија је против ширења Србије у Албанији и изласка на Јадранско море. Наредне године империја је уздржана у претензијама Србије на десну обалу Вардара. Генерално, претензије Србије на Босну и покушај изласка на море у Британији се гледало као на оживљавање идеје Велике Србије са  могућношћу да се држава прошири на Хрватску, Славонију и Далмацију. Отуд ће Британци и југословенски програм српске владе с почетка Великог рата, исказан у Нишкој декларацији, доживљавати као великосрпски и покушавати да га сузбију нуђењем мањих територија у виду такозване Велике Србије, али све у хаосу рата када су обећања несигурна и на дугом штапу, а захтеви типа да се одмах Бугарима преда Вардарска Македонија, реална и обавезујућа без одлагања.

Као што је горе наглашено Први светски рат доноси промену става Британије према могућностима проширења Србије. У хаосу рата прекомпозиције територија малих држава се нису могле избећи и отуд је Британија показивала (можда само наизглед) разумевање за интересе Србије, што није био случај до тада. Британија је и ушла у рат због претећих потеза Немачке. Моћна Немачка је покушала да преузме контролу над Турском, у складу са тим да обезбеди изградњу пруге Берлин-Багдад како би дошла до извора енергената и на крају све опаснији британски глобални конкурент је почео са изградњом морнарице, што је у будућности могло да угрози доминацију империје у свету.

Све ово је определило гордог Албиона да уђе у рат али треба раздвојити једну значајну ствар. Наиме, Британија је у рату имала циљ да уништи Немачку али не и Аустро-Угарску. Двојну монархију је све до пред крај рата покушавала, истина реформисану, да сачува, што је битно да се зна када се разматра њен став према Балкану, укључујући и Србију и њено виђење будуће проширене (или њено наводно виђење) српске државе (на уштрб српског залагања за Југославију) које је било у игри готово до краја рата. Иначе, може се рећи да је Британија, и када је почела да размишља о задовољењу српских интереса, то чинила невољно у бури светског рата када је просто морала да пристане на неке уступке који су више личили на обећања, а били су увек на дугом штапу.

За време трајања Великог рата, Британију су водиле две личности на месту премијера. Херберт Асквит који је рођен 12. септембра 1852. године. Служио је као либерални премијер Уједињеног Краљевства од 1908. до 1916. Он је предводио империју на почетку Првог светског рата, али низ војних и политичких криза довео је до његове замене Дејвидом Лојдом Џорџом крајем 1916. год. Исто тако треба рећи да до 1916. Британија нема јасно дефинисане ратне циљеве. Циљ је обуздати пруски милитаризам и обезбедити независност Белгије те спречити промену постојеће равнотеже снага. У почетку рата, иако већ има говора о проширењима Србије, Велика Србија није најбитнија, битније за империју је очување Аустро-Угарске. Тек од 1917. постоји расположење да се објаве ратни циљеви, када и долази до одлучног става да се уништи Немачка али не и двојна монархија.

Британску империјалну политику су водила два начела. Начело народности и начело равнотеже снага, при чему је ово друго, када би избио сукоб поменутих начела, често било приоритетно. Иако је Сер Едвард Греј, министар иностраних послова, подржавао начело народности, Британија најчешће није била, или је нерадо гледала, на примену начела народности у Источној Европи, највише због очувања Аустро-Угарске. Отуд када се разматрају предлози за проширење Србије који долазе из Форин офиса увек се мора имати на уму да истовремено Британија тежи да сачува двојну монархију. А Србима и Србији се могу понудити само делови Аустро-Угарске, те услед тога британска дипломатија је често у нескладу. Или је изузетно сложена или у неким значајним деловима неискрена. Пре него што пређемо на списак конкретних понуда које је Србија добила од Британије ове чињенице треба имати у виду.

Још једну ствар треба узети у обзир када разматрамо да ли је Британија била за стварање велике Србије или Југославије. То је постојање различитих струја у Влади, Форин офису и ратном генералштабу, које су проблем често различито виделе, али ипак на крају крајева у складу са британским империјалним интересима. Но, различити погледи из саме Британије чине сложенијим разматрање и процену британске политике када је у питању став империје по многим питањима, па тако и по питању Србије.

Као што је горе већ наведено почетком рата Британија почиње да нуди Србији оно што је током претходних, готово сто година одбијала да учини. Прве ратне 1914. године Британија износи своје виђење Југоисточне Европе и почиње да компонује Балкан тако што Србима и Румунима нуди делове Аустро-Угарске, а Бугарима делове Србије. Оно што је занимљиво, први пут у овом тренутку Британци виде Србију проширену Босном и Херцеговином, делом Албаније и изласком на Јадран, али под условом да се Србија одрекне Македоније, дакле територије коју је стекла у Другом Балканском рату после победе над Бугарском. На почетку наредне 1915. године Едвард Греј, министар спољних послова, исто размишља, а уступке Србији и оно што би евентуално настало после реализовања тих уступака назива Великом Србијом.

Ратна 1915. доноси нову динамику у рату. Неопредељене силе, као што су Румунија, Бугарска и нарочито Италија, два зараћена блока покушавају да приволе на своју страну. У том контексту треба посматрати покушај Антанте да придобије Италију и напоре које је уложила како би једину неопредељену велику силу привукла у свој табор. Због тога се британски ставови током априла и преговора о уласку Италије у рат кристализују и добијају на јасноћи. Као резултат тога долази до потписивања чувеног Лондонског уговора којим се Италија сврстала на страну Антанте.

Лондонски уговор је ишао за тим да одржи начело народности, али због уступака Италији територија Северног Јадрана, где су претежно живели југословени Хабзбуршке монархије, он је ипак преовлађујуће значио победу начела равнотеже снага, те је као такав ишао на уштрб Југословена у монархији, али и српских ратних циљева прокламованих Нишком декларацијом. По Лондонском уговору Британци одбијају југословенски програм, врло вероватно сматрајући да тиме сузбијају још веће српске аспирације, задовољавају Италију али, што је занимљиво, истовремено не размишљају да растуре Аустро-Угарску, при чему од Србије траже да уступи Македонију Бугарској одмах, како би ова словенска држава ушла у рат на страни Антанте. Дакле, велика обећања за крај рата, а заузврат се од Србије траже моментални уступци.

Румунија је тада тражила цео Банат, а Бугарска Македонију. Србија, али ни Едвард Греј нису били вољни да изађу у сусрет Румунији по питању Баната што је одложило улазак Румуније у рат за годину дана, док је са друге стране не уступање Македоније Бугарској определило источног српског суседа да потражи срећу са Централним силама.

Средином августа 1915. шеф Форин офиса Едвард Греј уобличио је територије које се нуде Србији. У питању су биле Босна и Херцеговина, Славонија, Срем са Земуном, Бачка и јадранска обала ди рта Планке 10 км јужно од Цавтата. Оно што је одмах уочљиво је то да је предлог британског дипломате био у супротности са концепцијом британске политике очувања Аустро-Угарске. Оно што такође подгрева сумњу у искреност империјалне политике према Србији јесте и контакт Едварда Греја и Франа Супила. Наиме, Греј је Франу Супилу изјавио 30. августа како је спреман да предложи самоопредељење за Босну и Херцеговину, Славонију, Јужну Далмацију и Хрватску. Можда је шеф Форин офиса хтео да амортизује незадовољство Хрвата и Словенаца неповољним одредбама Лондонског уговора, али не може се отети утиску да је британска политика била замршена, више обећавајућа а мање реална са не баш великим гаранцијама да ће се договорено испоштовати.

Следећа година, ратна 1916. донела је нове предлоге што се тиче Балкана и Србије. Треба истаћи да је у том тренутку Србија била поражена од Мекензенове армије потпомогнуте Астро-Мађарима и Бугарима, српска војска и део цивила протерани из Србије (односно преко Албаније евакуисани не желећи да дочекају окупацију) те због тога земља у неповољнијем положају и статусу код савезника, нарочито Британаца. Нова ситуација на фронтовима макар официјелно није утицала да Британија потпуно напусти своје ставове о Великој Србији. Но, ипак је то сада заговарано неодређено и без много одушевљења. Са друге стране интелектуалци и утицајни људи у Британији као што су Сетон Ватсон, Артур Еванс, Хенри Стид, окупљени око часописа Нове Европе огорчени су противници ове идеје. Сетон Ватсон је најизраженији представник и заговорник југословенске државе у којој би доминирао несрпски елемент. Осим што је гајио јак анимозитет према Србима и уопште православној цивилизацији, сматрао је да би то била држава која би била у интересу Британије и у којој би се могао ефикасно сузбити српски фактор.

 Такође, и високи функционери Форин офиса Тирел и Пиџет траже августа 1916. стварање Југославије на федралним основама, што такође као и код Сетон Ватсона имплицира државу са доминацијом несрпског елемента и растурање Аустро-Угарске. План није наишао на одобравање Форин офиса, а начелник генералштаба Робертсон се истовремено залаже за стварање Велике Србије са Босном и Херцеговином, Славонијом и растурање Аустро-Угарске.

 Слично као генерал Робертсон мисли и Артур Балфур (сменио Греја на месту министра иностраних послова 1916.), први лорд адмиралитета, који на иницијативу премијера Асквита предлаже стварање Велике Србије са Босном и Херцеговином, али о другим територијама се не изјашњава. У прилог магловитог става Британије у погледу наводне Велике Србије треба истаћи и мишљење Мориса Хенкија, секретара ратног кабинета, који крајем 1916. само каже да Србија треба да буде обновљена. Дакле, ни трага о проширењима, а камоли о територијалном опсегу Србије који је нудио Лондонски уговор. Исто тако, крајем 1916., лорд Сесил каже како Србија треба да буде обновљена и обештећена, а да ли то значи и политика Велике Србије није јасно. Не помиње никаква територијална проширења. Као да је питање Србије у империјалним круговима постало мање актуелно, а претходна обећања, у складу са тим, као да су на неки начин пала у заборав.

Да је стање по Србију и остварење њених ратних циљева све неповољније, показује и став новог премијера Лојда Џорџа, који заједно са владом почетком 1917. заузима јасан и још чвршћи став о очувању Аустро-Угарске. Са друге стране Лорд Хардинг, подсекретар у Форин офису, за овакав став налази сметње због обавеза према савезницима на Балкану. Његов став је да Србија добије Босну и Херцеговину и излаз на море, а Југословени да се организују у монархији као аутономна или федерална јединица. Ерик Драмонд је проширио Хардингов предлог. Он је предложио организовање Југословена са једнаким статусом у монархији који уживају Мађари, а Србији проширење које би обухватило Босну и Херцеговину и евентуално присаједињење Црне Горе. Остао је и код Драмонда став да Србија уступи Македонију Бугарској, иако је Бугарска тада ушла у рат и ратовала на страни Централних сила.

Што је више рат одмицао Британија се све значајније одрицала свог првобитног става и начела народности и била све расположенија да крајње решење граница после рата реши својим старим и опробаним моделом очувања равнотеже снага. Но, палицу начела народности на крају рата ће, опет у складу са својим интересима, преузети Америка. У духу британске политике, која је све више игнорисала начело народности, нови премијер Лојд Џорџ био је спреман, највише због очувања Аустро-Угарске, да се потпуно одрекне начела народности. Такође, оно што је најзанимљивије, он тада одбија, упркос Грејових обећања из 1915. да прихвати преузете британске обавезе према Србији, што говори о крајњем лицемерству према свом верном савезнику. У том тренутку, у очима Британије готово да су боље стајали Аустро-Угарска и Бугарска, државе које су биле три године у противничком рову, од савезнице Србије, која је поднела можда највеће жртве за савезничку ствар.

Да је начело народности код Британаца спорно показује и став Виконта Милера, члана ратног кабинета. Милер је сумњао у ваљаност начела народности, тражио је очување Аустро-Угарске, а стварање Југославије, Чехословачке, а проширење Румуније сматрао неприхватљивим. Централне силе по њему треба да се повуку из Србије, али да ова не добије никакво проширење. Оваквим лицемерним ставовима се противио Балфур, нови шеф Форин офиса.

Упркос Балфуровом ставу, и не само његовом, у лето 1917. интензивирани су покушаји да се склопи сепаратни мир са Аустро-Угарском, што говори да је у том тренутку идеја проширења Србије била готово стављена ад акта, пре свега вољом Лојда Џорџа. У том духу од стране премијера послат је Генерал Сматс да са грофом Мансфордом разговара о закључењу примирја. Можда најзанимљивији, али и најлицемернији предлог је имао Драмонд, који је сматрао да Аустро-Угарска треба да се претвори у федералну монархију и да у њен састав уђе југословенска држава заједно са Србијом. По том невероватном предлогу Карађорђевићи остају монарси, а у односу на Хабзбурговце имали би статус какав су имали баварски и саксонски краљеви према Хоенцолернима. Генерал Сматс се сложио са оваквим решењем. Сматрао да Велика Србија треба да уђе у састав монархије и да реши питање статуса са Бечом. Шеф Форин офиса, али још неки његови чланови као и други британски великодостојници су схватили нереалност, па и безобразлук овог предлога те су оштро били против. Међутим, Генерал Сматс је подржан од Лојда Џорџа што значи да ова прича није грађена баш на песку, а доказ за то је и његово путовање у Швајцарску како би радио у корист сепаратног мира са двојном монархијом.

Стање на фронтовима, као и чврсто везивање Аустро-Угарске за Немачку утицало је да ови крајње неповољни предлози по Србију буду одбачени, али остаје горак укус сваком истраживачу, као и сазнање да се Британија, игноришући савезнике, до крајњих граница залагала за очување Аустро-Угарске, противнице Антанте. Овај став је био снажан, па чак у неким тренуцима и преовлађујући у Владином кабинету, Ратном кабинету па чак и Форин офису. Очувања двојне монархије (да је Британија успела у томе) распршило би магловита обећања о некаквом проширењу Србије, вероватно и најминималнијем, а да не говоримо о решењима из Лондонског уговора. Британија се једноставно није осећала обавезна према свом малом савезнику и како је нешто обећавала и нудила тако је без проблема то после извесног времена порицала не осећајући се обавезном да испуни и реализује договорено.

Наредна година, ратна 1918. као да је најављивала стидљиво промене које ће се догодити у ставовима Британије, али и улазак у активну политику Америке, нарочито са 14 тачака америчког председника Вилсона, које су афирмисале начело народности. У јануару се и на састанку империјалног ратног кабинета расправљало између осталог и о Србији. Речено је да се границе балканских народа треба да успоставе у складу са начелом народности, без приче о конкретним територијама, као и да они (народи) добију територијално обештећење, какво није речено и није прецизирано.

Марта месеца из Форин офиса се чуо неодређен став да Србија треба да буде обновљена, испоставило се да ни тад нису потпуно били напуштени ставови о очувању двојне монархије. Истог тог месеца, и поред неуспеха Сматсове мисије, Британци поново покушавају да наговоре монархију да закључи сепаратни мир. Но, 21. марта немачке трупе започеле су офанзиву и тиме је идеји о сепаратном миру нанет тежак ударац. Тек тада империјална политика врши заокрет почевши да храбри народе монархије на борбу како би се дошло до коначне победе у рату. Тек мај 1918. може да се узме као тренутак када је Британија напустила политику очувања хабзбуршке монархије (мада има индиција да је и у Версају било стидљивих заузимања за Беч). Лорд Сесил тада обавештава амбасадора у Паризу да се политика одвајања Аустро-Угарске од Немачке мора напустити као бесмислена.

Крајем јула Балфур је изразио сагласност да се Срби и Хрвати и Словенци уједине у једну државу, што је био пут за Версај и ставове које ће заступати Британија на мировној конференцији. Уласком Америке у рат, прокламовањем чувених 14 тачака Вилсона, доласком прекоокеанске мисије на мировну конференцију, као и тежњом Америке да постане светска сила, шансе за стварање Југославије, оно за шта се Србија залаже још од Нишке декларације 1914. су се рапидно повећале. Југославија, највише протежирана од Американаца, замишљена је, са једне стране као заједница у којој српски фактор неће имати доминацију те ће, како је време показало, бити потискиван и са друге стране као брана евентуалном новом германском продору на југоисток и још више као одбрамбени зид од претећег бољшевизма. Покушаји српске делегације, нарочито Николе Пашића да се одреде прво границе проширене Србије, а потом да се тако проширена Србија уједињује са Хрватима и Словенцима није наишао на разумевање. Ово говори да је Југославија створена и као нека врста замене за Аустро-Угарску, али и да је она, без обзира што је била у плану значајног дела српске европеизиране елите, створена пре свега вољом великих сила, нарочито Америке.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања